Alfred Adler: individualna psihologija i najbitniji pojmovi

Midhat Hajdarević 2019-03-21

Alfred Adler je tvorac pravca u psihologiji koji je poznat kao individualna psihologija. Poput većine teoretičara koje se nakon studija medicine opredelila za psihijatriju, on je najpre svoja interesovanja kroz teorijski rad usmerio ka psihopatologiji, izučavajući neurotičnu ličnost, pa je tek tokom kasnijih godina svojim teorijskim razmatranjima obuhvatio normalnu ličnost.

Kratka biografija Alfreda Adlera

Alfred Adler je rođen u Beču, 7. februara 1870. godine. Odrastao je u trgovačkoj porodici kao treće dete. U ranom destinjstvu iskusio je ozbiljne zdravstvene probleme, tako da je zbog rahitisa bio vezan za postelju do četvrte godine. Godinu dana kasnije oboleo je od upale pluća koja ga je umalo koštala života.

Problemi sa zdravljem od ranog detinjstva su u značajnoj meri uticali na kasniji izbor profesije lekara. Adler je studije medicine okončao diplomiravši u Beču 1895. godine. Najpre je specijalizirao oftamologiju, da bi se ubrzo preorijetisao i započeo opštu lekarsku praksu. Već tada je počeo da se intenzivno bavi proučavanjem ljudske psihe.

Par godina kasnije zainteresovao se za psihijatriju i to interesovanje je trajalo do kraja njegovog života. Bio je član Bečkog psiho-analitičkog društva , ali ga je zbog neslaganja sa Frojdovom teorijom napustio 1911. godine i osnovao novo Društvo slobodne psihoanalize koje je ubrzo promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.

Adler je preminuo 1937.godine u Aberdinu, u Škotskoj. Iza sebe je ostavio na stotine pisanih radova.

Teorijske osnove individualne psihologije Alfreda Adlera

Adlerova teorija važi za ekonomičnu teoriju jer se može sažeti u nekoliko bazičnih pojmova. To su:

težnja ka savršenstvu;
osećanje manje vrednosti i kompenzacija;
osećanje zajedništva;
teleologija;
životni stil i
stvaralačko ja.

Težnja ka savršenstvu je pokretač svih nagona, neraskidiv deo ljudske prirode

Adler je veći deo svog života posvetio traganju za onim što pokreće čoveka kao individuu. Tokom dugogodišnjeg rada i uobličavanja svojih teorijskih znanja, tragajući za odgovorom na pitanje

„Koji je krajnji cilj kome ljudi teže i koja je suštinska odrednica njihove individualnosti“,

Adler je motivacionu silu koja je u osnovi svih akcija i ponašanja nazvao „težnja ka savršenstvu“.

Put razvoja i uobličavanja ove ideje odvijao se u tri faze.

Adler je najpre tvrdio da čoveka pokreće agresivnost koja je dominantnija od seksualnosti. Onda kada je zadovoljenje potreba sprečeno, osoba doživljava frustraciju usled koje se javlja agresivnost kao pokretač. Ovo je i bio jedan od razloga neslaganja i razilaženja sa Frojdom.

U kasnijim radovima Adler je pojam agresivnosti zamenio pojmom težnja ka superiornošću, te je tako smatrao da je muževnosti svojstveno osećanje moći, a ženstvenosti osećanje nemoći. U ovoj fazi svog rada, Adler govori i o muškom protestu koji se javlja kod osoba oba pola onda kada doživljavaju inferiornost,odnosno osećaju se manje vredno. Međutim, i pojam težnje ka superiornošću Adler je ubrzo napustio i na kraju se opredelio za pojam „težnja ka savršenstvu“, dok je težnju ka superiornošću zadržao objašnjavajući njome neurotične težnje.

Težnja ka savršenstvu je pokretač svih nagona, neraskidiv deo ljudske prirode. To nije potreba za vođstvom, sticanjem uticajnog položaja u društvu i materijalnih bogatstava. Objašnjavajući težnju ka savršenstvu Adler navodi da:

„Ona ide paralelno sa fizičikim razvojem i predstavlja nužnost samog čoveka. Ona leži u korenu svih rešenja životnih problema a ispoljava se u načinu na koji prilazimo tim problemima. Sve naše funkcije slede njen pravac.“

Težnja ka savršenstvu može se ispoljavati na mnogo načina. Ona zavisi od ličnih svojstava osobe, pa tako svako na sebi svojstven način pokušava da postigne ili postiže upotpunjenje (ili ono što bi u Maslovljevoj hijerahiji motiva bila samoaktualizacija ili Jungov pojam Jastva).

Adler smatra da je težnja ka savršenstvu potpuno prirodna, neraskidiva od života, ona je sila koja čoveka vodi kroz razvojne faze do potpunog odrastanja, ostvarivanja cilja, a to je upotpunjenje. Ova težnja se razlikuje od osobe do osobe. Zdrava ličnost svoju težnju usmerava ka društvenim ciljevima, dok je kod neurotične ličnosti ova težnja orijentisana ka ciljevima egocentrične prirode.

„Ni jedan čovek ne može da misli, da oseća, pa čak ni da sanja, a da sve to nije određeno, uslovljeno, ograničeno i izabrano s obzirom na neki cilj koji mu lebdi pred očima.“

Prirodu nastanka težnje ka savršenstvu Adler objašnjava preko pojmova: osećanje manje vrednosti i mehanizam kompenzacije, koji su tesno povezani.

Osećanje manje vrednosti i mehanizam kompenzacije

Tokom svoje lekarske prakse Adler je, između ostalog, tragao za pitanjem iz kog razloga usled neke bolesti ljudi imaju bolove u određenoj zoni tela. Tada je razvio ideju o manjoj vrednosti organa, smatrajući da u osnovi svake specifične bolesti leži bazična inferiornost te zone tela, slabost koja je posledica genetskog nasleđa ili nekih smetnji u razvoju. Tu ideju je predstavio u svojoj monografiji.

Većina ljudi ima neki zdravstveni problem ili fizički nedostatak, stečen ili urođen. Tako, na primer, nekoga muči dijabetes, hipertenzija, neko ima srčane smetnje, ima osetljivo grlo, problem sa osetljivim ušima, očima, neko je pak preterano mršave konstitucije ili gojazan, previše visok ili nizak i tako dalje.

Odgovor osobe na neki oblik nedostatka je kompenzacija. Pod ovim se podrazumeva razvoj nekih veština i sposobnosti kojima se nadoknađuje telesni ili psihički nedostatak. Postoji mnogo primera kompenzacije na delu. Najčešće pominjan je primer čuvenog Demostena koji je u detinjstvu imao problem sa mucanjem, ali je vežbom uspeo da kompenzuje taj nedostatak i postane jedan od najvećih govornika u istoriji.

Tokom kasnijeg teorijskog rada, pod pojmom osećanja manje vrednosti, Adler je podrazumevao i inferiornosti koje su posledica doživljene društvene ili psihičke nesposobnosti. Ovo osećanje rezultat je osećanja nedovršenosti, nepotpunosti ili nesavršenosti koja može postajati u bilo kojoj sferi života osobe.

Najidealniji vid težnje ka savršenstvu je prisutan kod dece. Usled osećanja manje vrednosti u odnosu na odrasle, mališani rastu, razvijaju se i sazrevaju ulažući sopstveni trud; podsticani težnjom ka savršenstvu, prelaze iz jedne faze razvoja u drugu višu fazu. U tom smislu će na primer dete koje je slabije građe da ulaže više napora u fizičke aktivnosti i da vežbom teži ka tome da ojača svoje telo i što više razvije mišiće, dok će „tunjavo“ dete da uloži napore i posveti se intelektualnim aktivnostima.

Ukoliko dete odrasta pod povoljnim okolnostima, osećanje manje vrednosti prevazilazi se zdravim i konstruktivnim oblicima kompenzacije koji doprinose postizanju krajnjeg cilja. Odrastanje pod nepovoljnim okolnostima, gde je dete zanemarivano, maltretirano, omalovažavano i sl, podstiče razvoj kompleksa niže ili kompleksa više vrednosti.

Osećanje zajedništva kao urođena predispozicija

Osećanje zajedništva je prema Adleru urođena predispozicija. Ljudi su po svojoj prirodi društvena bića, ali osećanje zajedništva se ne razvija samo po sebi, jednostavnim izlaganjem osobe društvenim uticajima, već je neophodno podsticati i ohrabrivati razvoj ove predispozicije.

U tom smislu, Adler ističe značaj i vrednost vaspitanja i obrazovanja. Kroz postepeni razvoj osećanja zajedništva čoveku se pružaju mogućnosti za ostvarivanje krajnjeg cilja kroz rad, saradnju, prijateljstvo i doprinos društvu. Tako težnja ka savršenstvu biva socijalizovana, te umesto lične koristi i ambicija čovek teži ka drugačijem cilju – a to je dostizanje ideala društva.

Jasno je da se uloga i doprinos procesa vaspitanja i obrazovanja upravo ogledaju u ovom cilju. Osećanje zajedništva je upravo ona snaga koja doprinosi održanju zajednice i društva uopšte. Kroz ispoljavanje osećanja zajedništva, odnosno radeći za dobro društva, čovek na zdrav način prevazilazi sopstvene nedostatke i slabosti.

Životni stil kao bazično načelo po kome funkcioniše ličnost

Ličnost čoveka Adler shvata kao celinu koja je okrenuta ka budućnosti. Svaka ličnost je celina, neponovljiva, jedinstvena; njen celokupni život oblikovan je jednim osnovnim ciljem formirajući pri tom njen unikatni životni stil.

Stil života je još jedan od stožera Adlerove teorije. On je bazično sistemsko načelo po kojem funkcioniše ličnost i koje organizuje i upravlja svim delovima ličnosti. Ovim idiografskim načelom Adler objašnjava jedinstvo ličnosti, pri čemu naglašava da svaka ličnost ima svoj stil života i ne postoje dve osobe kod kojih je taj stil identičan.

Dakle, čoveka pokreće težnja ka savršenstvu i njegov krajnji cilj je dostizanje tog savršenstva, dok su načini postizanja tog cilja mnogobrojni. Životni stil je upravo skup načina, sve ono šta i kako čovek čini i misli na putu do cilja. Osoba pamti i uči sve ono što se uklapa u njen životni stil, dok sve ostalo minimizira ili potpuno zanemaruje.

Intelektualac svoje vreme organizuje shodno svome cilju, a to je postizanje intelektualnog savršenstva.

On čita, promišlja, uči, analizira, informiše se, ne kreće se previše, i manje vremena izdvaja za druge aktivnosti. Sve detalje svoje svakodnevnice, poput kućnih poslova, viđenja sa prijateljima, rođacima, saradnje i sl, uređuje saglasno životnom cilju – u njegovom slučaju taj cilj je intelektualno savršenstvo.

Životni stil sportiste bi bio suprotan od navedenog. On bi naporno vežbao, trenirao, posvetio dosta vremena pravilnoj ishrani, puno se kretao i svoju pažnju i energiju usmerio ka postizanju vrhunskih rezultata na sportskim takmičenjima i obaranju rekorda.

Životni stil se formira veoma rano, oko pete godine života. Tada se osećanja, iskustva i doživljaji fiksiraju i postaju mehanizovani, kao sastavni delovi ličnosti i njenog životnog stila, te su kasnije tokom života uglavnom otporni na promene. Tokom života čovek može da usvoji nove načine za ispoljavanje životnog stila, ali su to samo konkretni nivoi onoga što je na ranom uzrastu formirano kao stil života.

Formiranje i uobličavanje životnog stila odvija se pod uticajem osećanja manje vrednosti usled nekog sopstvenog nedostatka, fizičkog ili psihičkog, realnog ili izmišljenog.

Jedan primer oblikovanja životnog stila pod uticajem osećanja manje vrednosti je Napoleon Bonaparta, za koga se objašnjavalo da njegova strast i želja za osvajanjem i ratovima proističu iz osećanja manje vrednosti usled njegovog niskog rasta.

Tipovi karaktera po Adleru

Adler je razlikovao četiri tipa karaktera ili životnih stilova. Ova podela treba da služi samo kao orijentir i ne treba je se pridržavati doslovno.

On govori o sledećim tipovima karaktera:

Dominantan, superioran tip

Ovde se mogu svrstati osobe koje imaju sklonost da dominiraju drugima, agresivne su i energične, ne trpe osujećenje. Po svaku cenu teže ka potvrđivanju osećanja lične moći, pri čemu ne biraju sredstva i pokazuju spremnost da svakoga uklone sa tog puta.

Oslanjajući ili zavisan tip karaktrera

Podrazumeva osobe koje bez oslonca u drugima ne mogu da se nose sa životnim problemima, i pri tom imaju malo energije.

Izbegavajući tip

U izbegavajući tip bi mogle da se svrstaju osobe koje se povlače od života, izbegavaju socijalne interakcije i klone se ljudi generalno, bez energije i sa snažnom težnjom da se zatvore u sopstveni mali svet.

Društveno koristan tip

To je energična, zdrava ličnost, orijentisana ka društvu a ne ka sebi. Postupa rukovodeći se opštim dobrom a ne sopstvenim željama.

Ovakva i slična objašnjenja karaktera ličnosti su bila veoma popularna među čitalačkom publikom tridesetih godina prošlog veka. Međutim, ovako pojednostavljeno i mehanicističko shvatanje ljudske prirode nije bilo dovoljno dobro za samog Adlera te on ubrzo razvija pojam stvaralačkog samstva.

Teleologija

Pod uticajem filozofskog rada Hansa Vajningera i njegovog dela „Filozofija -kao da-“, Adler je usvojio filozofsku doktrinu idealističkog pozitivizma. On je Vajningerovo negiranje krutog istorijskog determinizma preneo i na svoja teorijska razmatranja.

Nasuprot Frojdu koji je naglašavao snažan deterministički uticaj konstitucionalnih činilaca i doživljaja ranog detinjstvana ličnost, Adler se saglašavao sa idejom da su ljudi više motivisani očekivanjima od budućnosti nego događajima iz prošlosti.

Tu se ne radi o verovanju u sudbinu i nužnu predodređenost, već o tome da ovde i sada postoji subjektivno ili duhovno kao težnja (ideal) koji određuje sadašnje ponašanje.

Ovi fiktivni ciljevi su zapravo subjektivni uzroci psiholoških događaja. Ideal ili krajnji cilj kome se teži, a koji je nemoguće ostvariti, je podsticaj težnje ka savršenstvu. Onda kada to stvarnost zahteva, osoba od ovog ideala može odvojiti „svoje Ja“.

Stvaralačko Ja kao vladar celokupne ličnosti

Objašnjenjenja ovog pojma predstavlja krunu Adlerovog teorijskog rada. On stvaralačko Ja opisuje kao „jedinstvenog, doslednog vladara celokupne ličnosti čoveka“.

Stvaralačko Ja je posrednik između stimulusa koji deluju na čoveka i njegove reakcije na te stimuluse. Učenje o stvaralačkom Ja postulira da ljudi sami grade svoju ličnost od onoga što su nasledili i stekli iskustvom. Stvaralačko Ja daje smisao životu, obezbeđuje cilj i sredstvo da se dođe do tog cilja.

Adler je svest smestio u središte ličnosti i na taj način postavio temelje psihologije usmerene na „Ja“. Ljudi su svesna bića, svesna svog ponašanja i razloga tog ponašanja, sopstvenih nedostataka i ciljeva. Kao samosvesne individue planiraju i upravljaju sopstvenim postupcima uz punu svest o značenju tih postupaka.

Ovo je opozitno stanovište psihoanalizi koja je ulogu svesti minimizirala i dodelila joj ulogu nevidljivog ostrva u moru nesvesnog.

Istraživački rad Alfreda Adlera

Tokom svog teorijskog rada i dugogodišnjeg bavljenja terapeutskom praksom Adler je ispitivao uticaj društvenih činilaca na formiranje i ponašanje ličnosti. Smatrao je da redosled rođenja utiče na formiranje ličnosti i njenog životnog stila.

Svako dete u primarnoj porodici ima svoju ulogu i samim tim različita iskustva u odnosu na braću i sestre. Dete koje je prvo po redosledu rođenja najpre je uživalo u svojoj centralnoj poziciji u porodici, bilo je obasipano pažnjom i imalo je svu ljubav roditelja. Sa dolaskom novog člana u porodicu, prvo dete biva pomereno sa te pozicije i dolazi u situaciju da treba da deli naklonost i ljubav roditelja sa bebom, novim članom porodice.

Onda kada roditelji na odgovarajući način pripreme prvo dete za rođenje brata ili sestre, postoje velike šanse da odrasta i razvije se u odgovornu, brižnu i zaštitničku osobu. Međutim, ako roditelji ne posvete pažnju detetu u smislu pripreme i razgovora, ili čak zanemare prvo dete, velike su šanse da ono u sebi razvije mržnju prema ljudima, čime se zapravo bori sa osećanjem nesigurnosti i neizvesnosti i pritom se fokusira na prošlost i vreme kada je imalo svu naklonost roditelja.

Adler je zapazio da je među osobama sa neurotičnim smetnjama i onima koji su pripadnici kriminalnog miljea najveći procenat prvorođenih.

Drugorođena deca od prvih godina se takmiče sa starijim bratom ili sestrom. Odrastajući u takvim okolnostima najčešće postaja ambiciozna, sklona buntu i zavisti.

Po Adlerovom mišljenju, najmlađa deca su najčešće i najrazmaženija i imaju veliku šansu da odrastaju u socijalno neprilagođene pojedince.

Ove Adlerove tvrdnje su kasnijim istraživanjima i potvrđene. Doprinos njegovih zaključaka se ogledao i u tome što su oni podstakli brojna istraživanja u oblasti socijalne psihologije.

Adler je isticao važnost ranih sećanja smatrajući da su ona od suštinskog značaja za razumevanje životnog stila osobe. Ovakav zaključak je proizašao kao rezultat dugogodišnjeg psihoterapeutskog rada u kome je koristio analizu ranih sećanja smatrajući je vrlo efikasnim načinom za proučavanje ličnosti.

Tako Adler navodi primer mladića koji je dolazio na terapiju kod njega zbog smetnji koje su se ispoljavale kao napadi bezrazložnog straha. Tokom terapije mladić je saopštio da se jasno seća jednog momenta iz detinjstva kada je imao oko četiri godine. Tada je sa prozora svoje sobe posmatrao građevinske radnike kako zidaju kuću preko puta njegove kuće na kraju ulice. Dok je gledao kroz prozor njegova majka je sedela sa njim u sobi i plela čarape.

Adler je zaključio da je u ovom sećanju očigledan motiv brižne majke, te da je mladić kao dete bio mažen i pažen. Njegov životni stil se ispoljavao još tada kroz sklonost da pre bude posmatrač nego učesnik dešavanja, zbog čega je Adler sugerisao mladiću da odabere posao koji bi odgovarao njegovoj sklonosti posmatranju i zapažanju. Prihvativši Adlerov predlog, mladić je postao uspešan trgovac umetničkim predmetima.

Činioci koji utiču na formiranje pogrešnog stila života

Proučavajući kroz praksu i rad sa klijentima njihove rane doživljaje, Adler je zapazio da postoje tri grupe činilaca koje mogu da utiču na razvoj pogrešnog stila života, a to su:

deca sa fizičkim ili duhovnim nedostatkom,
razmažena deca i
zanemarena deca.

Deca koja su rođena sa nekim nedostatkom, duhovnom ili fizičkom slabošću, od najranijih godina se osećaju slabo, neuspešno i nespremno da odgovore na zahteve i zadatke koje dobijaju od odraslih i od života.

Međutim, ukoliko su roditelji u dovoljnoj meri suportativni i ohrabruju i podstiču razvoj deteta i to da vežbom svoje nedostatke preinači u izvore snage, ono može izrasti u zdravu ličnost sa snažnim osećanjem zajedništva i da kroz svoj rad i staralaštvo doprinosi drušvu. Mnoge značajne ličnosti koje su dale svoj doprinos čovečanstvu su u prvim godinama svoga života imale fizičkih slabosti koje su upornim vežbama i trudom kompenzovale, poput Ruzvelta ili Demostena.

Razmažena deca odrastaju u osobe koje tokom čitavog života očekuju od okruženja da se pokori njihovim željama i očekivanjima. U ponašanju se rukovode svojim ličnim interesima i nemaju razvijeno osećanje zajedništva. Adler smatra da su oni najverovatnije najopasniji sloj društva.

Deca koja odrastaju pod nepovoljnim okolnostima i bivaju od prvih dana zanemarivana i maltretirana postaju odrasli koji su neprijatelji društva i zajedništva. Njihov životni stil karakteriše potreba za osvetom, ozlojeđeni su i ljutiti.

Navedeni činioci formiraju pogrešno shvatanje sveta i za posledici imaju bolestan stil života.

Svojim teorijskim razmatranjima i celokupnim radom Adler je postao opozicija Frojdu. On je, pripisujući ljudima osobine humanosti, saradnje, stvaralaštva, zajedništva, svesnosti, kao i okrenutost ka budućnosti uz zanemarljiv uticaj prošlosti kao determinante u ponašanju ličnosti, tvrdio da čovek može da bude gospodar svoje sudbine, a ne njena žrtva.

U tom smislu Adler je povratio dostojanstvo čovekovoj ličnosti koje je psihoanaliza minimizirala.

Adler je bio uveren da bi ljudi daleko bolje živeli u zajednici kada bi poznavanje njihove prirode bilo bolje, te je kroz svoj plodan rad nastojao da doprinose upravo boljem razumevanju ljudske prirode, a samim tim i jačem zajedništvu ljudskog društva.

Autor: Ana Zlatković Antić

Izvori: