Thomas Paine piše da je despotska vlada gljiva koja raste iz korumpiranog civilnog društva. To se desilo prošlim društvima. To se desilo nama. Smrt republike i privid demokratije.
Primaljivo je personalizovati propadanje, kao da će nas oslobađanje od Trampa vratiti zdravom razumu i trezvenosti. Ali trulež i korupcija su uništili sve naše demokratske institucije, koje funkcionišu u formi, a ne u sadržaju. Saglasnost onih kojima se vlada je okrutna šala. Kongres je klub na platnom spisku milijardera i korporacija. Sudovi su dodaci korporacija i bogatih. Štampa je komora eha elita, od kojih se nekima Tramp ne sviđa, ali niko od njih ne zagovara socijalne i političke reforme koje bi nas mogle spasiti od despotizma. Radi se o tome kako se maskira despotizam, a ne o despotizmu samom.
Istoričar Ramsay MacMullen, u delu “Korupcija i propast Rima,” piše da je ono što je uništilo Rimsko Carstvo bilo “preusmeravanje vladine sile, njeno pogrešno usmeravanje.” Moć je postala stvar obogaćivanja privatnih interesa. Ovo pogrešno usmeravanje čini vladu nemoćnom, barem kao instituciju koja može da se bavi potrebama i zaštiti prava građana. Naša vlada je, u tom smislu, nemoćna. Ona je alat korporacija, banaka, ratne industrije i oligarha. Ona kanibalizuje sebe da bi preusmerila bogatstvo naviše.
“Propast Rima bio je prirodan i neizbežan efekat preterane veličine,” piše Edward Gibbon. “Prosperitet je sazreo princip propadanja; uzrok uništenja umnožavao se s opsegom osvajanja; i, čim je vreme ili nesreća uklonilo veštačke oslonce, zapanjujuća građevina je popustila pod pritiskom sopstvene težine. Priča o propasti je jednostavna i očigledna: i umesto da se pitamo zašto je Rimsko Carstvo uništeno, radije bi trebalo da budemo iznenađeni što je opstalo toliko dugo.”
Rimski car Komod, poput Trampa, bio je opčinjen sopstvenom sujetom. Naručio je statue sebe kao Herkula i malo ga je zanimalo upravljanje. Zamišljao je sebe kao zvezdu arene, priređujući gladijatorske borbe gde je krunisan kao pobednik i ubijajući lavove lukom i strelom. Carstvo — preimenovao je Rim u Colonia Commodiana (Komodova Kolonija) — bilo je sredstvo za zadovoljenje njegovog bezgraničnog narcizma i pohlepe za bogatstvom. Prodao je javne položaje na način na koji Tramp prodaje pomilovanja i usluge onima koji investiraju u njegove kriptovalute ili doniraju njegovom inauguracionom komitetu ili predsedničkoj biblioteci.
Konačno, carevi savetnici su se dogovorili da ga zadavi profesionalni rvač u njegovoj kadi nakon što je najavio da će preuzeti konzulat obučen kao gladijator. Ali njegovo ubistvo nije učinilo ništa da zaustavi propadanje. Komoda je zamenio reformator Pertinaks koji je ubijen tri meseca kasnije. Pretorijanska garda je prodala funkciju cara na aukciji. Sledeći car, Didije Julijan, trajao je 66 dana. Bilo bi pet careva 193. godine nove ere, godinu dana nakon Komodovog ubistva.
Kao i kasno Rimsko Carstvo, naša republika je mrtva.
Naša ustavna prava — pravičan postupak, habeas corpus, privatnost, sloboda od eksploatacije, fer izbori i neslaganje — oduzeta su nam sudskim i zakonodavnim dekretima. Ova prava postoje samo u imenu. Ogromna nepovezanost između navodnih vrednosti naše lažne demokratije i stvarnosti znači da je naš politički diskurs, reči koje koristimo da opišemo sebe i naš politički sistem, apsurdan.
Walter Benjamin je pisao 1940. godine usred uspona evropskog fašizma i nadolazećeg svetskog rata:
“Kleeova slika pod nazivom Angelus Novus prikazuje anđela koji izgleda kao da se sprema da se udalji od nečega što fiksirano posmatra. Oči su mu izbuljene, usta su mu otvorena, krila su mu raširena. Ovako se zamišlja anđeo istorije. Njegovo lice je okrenuto ka prošlosti. Tamo gde mi vidimo lanac događaja, on vidi jednu jedinu katastrofu, koja stalno gomila olupinu na olupinu i baca je ispred njegovih nogu. Anđeo bi želeo da ostane, probudi mrtve i isceli ono što je razbijeno. Ali oluja duva iz Raja; uhvatila se u njegova krila takvom silom da anđeo više ne može da ih zatvori. Oluja ga neodoljivo gura u budućnost kojoj su mu leđa okrenuta, dok se gomila ruševina ispred njega penje ka nebu. Ovu oluju nazivamo napredak.”
Naše propadanje, naša nepismenost i kolektivno povlačenje iz stvarnosti, dugo se pripremalo. Stalna erozija naših prava, posebno naših prava kao glasača, transformacija državnih organa u oruđa eksploatacije, osiromašenje radničke sirotinje i srednje klase, laži koje zasićuju naš etar, degradiranje javnog obrazovanja, beskrajni i uzaludni ratovi, zapanjujući javni dug, kolaps naše fizičke infrastrukture, odražavaju poslednje dane svih carstava.
Tramp piroman nas zabavlja dok tonemo.
dobitnik Pulicerove nagrade, novinar koji je petnaest godina bio strani dopisnik za The New York Times, gde je služio kao šef biroa za Bliski istok i šef biroa za Balkan. Predavao je na Univerzitetu Kolumbija, Univerzitetu New York, Univerzitetu Prinston i Univerzitetu Toronto.
