Zaljubljivanje je fenomen koji je uzdignut na visok nivo u savremenoj kulturi pošto se odlično uklapa u narativ srećnog čoveka koji hedonistički zadovoljava svoje potrebe – intenzivno i u trenutku. Međutim, zaljubljivanje je transferni mehanizam, dakle, mehanizam putem koga svoje nerazrešene potrebe iz detinjstva razrešavamo sa ljudima koji nas podsećaju na važne ljude iz detinjstva.
Ukoliko ste imali hladnog i distanciranog roditelja, i nedostajala vam je ljubav i pohvala, sva je prilika da ćete se zaljubiti u hladnog partnera koji treba da pruži ono što roditelj nije pružio. Zaljubljivanje je vrsta transfera naših potreba i projekcija na partnera kog ne vidimo kao osobu, već kao idealizovanu projekciju roditelja.
Kada vreme prođe, uviđamo da nije ono što smo mislili da jeste, i zaljubljivanje prestaje. Baš zbog ovoga se ne možemo tek tako zaljubiti u nekoga koga dobro poznajemo, pošto je teže učitavati nešto od neispunjenih potreba u osobu za koju znamo da nije takva. Češće se dešava da je to osoba koju smo već u početku razmatrali kao potencijalnog partnera, pa se tek kasnije razvila zaljubljenost.
Ljudi koji se zaljubljuju često su zapravo ljudi sa neispunjenim dečjim potrebama, a ne ljudi koji vole. Ljubav podrazumeva brigu o drugome, strpljenje, brigu o sebi, ali i zajedničko pregovaranje i ranjivost i bliskost.
Podrazumeva da drugoga vidimo kao osobu odvojenu od nas, a ne kao sredstvo za ispunjenje dečjih potreba.
Naravno, svaki partnerski odnos, po definiciji, podrazumeva i te dečje potrebe, ali u manjoj i osvešćenoj verziji. Ukoliko te potrebe samo generišu ponavljanje starih obrazaca, onda i ta osoba za vas ne postoji, i samo se vrtite u svom detinjstvu.
Međutim, izbor partnera je kao i izbor prijatelja (na izvestan način) izbor nekoga sa sličnim vrednosnim sistemom i stilom života. U suprotnom vas očekuju svađe, problemi i patnja.
Međutim, tu se onda postavlja ključno pitanje: Kako da volimo nekoga ko je dobar za nas, a ne nekoga ko nam samo otvara stare rane?
Tako što osvestimo svoje potrebe i shvatimo šta zapravo želimo. Tako što počnemo da se bavimo time šta seks i vrsta seksa koju upražnjavamo simboliše nama, šta nam partneri i njihov fizički izgled simbolišu, a šta njihovo ponašanje. Manite se priče o hemiji, gromu iz vedra nema i biologiji.
Probajte da se pitate: Šta meni predstavlja seks? Za šta mi je to resurs? Da li je to samo potreba, ili je to način da proverim da li sam bitan, da li smo bliski, da li sam prioritet? Zašto su mi privlačni partneri sa takvim i takvim crtama lica, ramenima, figurom itd.? Šta takav izgled meni simboliše? Da li me partner na nekoga podseća? Da li ja sebe na nekoga podsećam dok sam u vezi?
Samim tim preispitivanjem ćete razumeti da li birate partnera koga treba da spasavate, da mu se dokazujete, ili koji treba da spasava vas. Saznaćete koliko vam je samopouzdanje, kakva vam je slika o sebi, i kako vam je nekada potreban neko ko nikada neće otići. Možda ste brinuli o svačijim potrebama kada ste bili mali kako biste preživeli, i možda verujete da će vas svi napustiti i otići. Nije onda ni čudo da ćete se zaljubiti u partnera koga možete da spasavate. Spasavanje kontroliše drugu osobu, i ne da joj da ode. Osećate se posebno kontrolišući druge, spasavajući, pošto osoba ne može bez vas.
Osećate sve ono što vam je nedostajalo u primarnoj porodici. Isto tako, ako se dokazujete, dokazujete se nekome hladnom, autoritetu, kome nikada nećete biti dovoljno dobri, kao što nekom roditelju niste bili dobri.
To su osnovni obrasci koji samo pokazuju da zaljubljivanje nema nikakve veze sa drugom osobom, nego sa funkcijom te osobe u vašem psihičkom sistemu. Kada se funkcija te osobe iscrpi, menja se osoba. Međutim, svaka sledeća osoba ima drugačije ime, a isti obrazac.
Pazite na ovo. Problem sa celom pričom o zaljubljivanju je što je javno podržana i ne želimo da je se odreknemo. Nabijena je strašću i emocijama, telesna je. Urgentna je potreba koju želimo da dobijemo od te osobe, samo od te osobe, odmah. Samim tim, zaboravljamo da ta potreba ima veze sa nama a ne sa tom osobom.
Ono što ima veze sa tom osobom jeste potreba da se sa nekim povežemo. Ne sa kopijom tate ili mame, već sa osobom prekoputa koja ima svoje strahove, dileme, slabosti i ranjivosti. Ljubav leči ranjenosti iz detinjstva. Ona je mirna, postojana i ispunjujuća, i bazira se na bliskosti. Nije toliko intenzivna i zavodljiva, ali je ispunjujuća i traje. Ljubav ubija omnipotentnost i sujetu, ali sujeta i omnipotentnost i te kako mogu ubiti ljubav.
Svako ko ne želi da se preispita zapravo samo ide kroz život sa željom da bude voljen, ali ne da i sam nekoga voli. Kao i svako dete.
Izvor: Velike priče
