Teror-rijaliti
Teško je proceniti kolektivnu psihološku štetu koja se nanosi građanima Izraela u danima primirja. U pravu su novinari koji ističu da nigde na svetu još uvek nije bilo ovakvih televizijskih prenosa. Ovo je nešto posebno, kao uvod u novi svet u kom terorističke organizacije terorišu civile. Ovo je probni rijaliti iz pakla. Okvir dogovora o oslobođenju otetih je zapravo format za jezivi rijaliti šou koji se bavi bliskom budućnošću gde rijaliti programi prelaze Rubikon i igraju se života i smrti pravih ljudi. Ovde nema proterivanja kući ili na neko ostrvo. Kao u Netflixovom hitu „The Squid Game“.
Okvir dogovora o oslobođenju otetih reflektuje mračni duh vremena naše kulture pod dubokim i kontinuiranim uticajem rijaliti žanra, koji oblikuje način razmišljanja i shvatanja stvarnosti u celom svetu. Jahja Sinvar [komandant Hamasa u Gazi] zna koliko su građani Izraela navučeni na televiziju i takođe zna šta vole da gledaju. Ovde im je pripremio reality snuff od kog nisu u stanju da odvoje pogled. Svako veče Izraelce obaveštavaju da je desetak ljudi oslobođeno, a napetost ih je do tada već prikovala za ekran. Nakon toga sledi katarza. Oni razumeju Sinvarovu predstavu i format rijalitija koji je izmislio da se igra njihovim emocijama. Oni shvataju da se učesnici i porodice muče. Ali ipak pristaju na to.
To je ostvarenje vizije „Igre gladi“. Izrael je probni teren, kao što je bio sa vakcinama protiv korone. Pravi ljudi se nalaze u istinskoj i neposrednoj smrtnoj opasnosti. Rijaliti zahteva i takmičarski element. Ako nema takmičenja nema ni igre, nema ni pobednika. Gde je ovde takmičenje? Ono je skriveno, prefinjeno i izražava se samo kroz pitanje svih pitanja, kroz moto ovog čudovišnog rijalitija: ko će danas biti oslobođen? Solidarnost između porodica je prava i iskrena, naravno, ali pitanje ipak stoji. To je neka vrsta zero sum igre koja se nevoljno odvija između njih i bez ikakve inicijative s njihove strane. Još jedan dan u zatočeništvu je dan bliže smrti. Sat otkucava, a takmičenje je igra protiv protoka vremena. Ali takmičenje se odnosi i na pitanje prioriteta u oslobađanju. Postoji hijerarhija: deca pre odraslih, žene pre muškaraca. To su bolesne okolnosti koje su nametnute gledaocima igre. Teške moralne dileme, kao i u svakoj rijaliti igri, ali ovde još jačeg intenziteta.
Igre pogađanja identiteta onih koji će biti oslobođeni u studijima i po kućama su preuzete direktno iz „Igara gladi“. Ovaj format je u stvari nova vrsta terora: zastrašivanje mase kroz rijaliti. Nazvaćemo ga terroreality. Ono što ga čini posebno efektivnim jeste nužni sastojak svakog rijalitija: svedočanstva učesnika kojih ovde ima u izobilju. Intervjuišu se članovi porodica otetih koji su ostali u Gazi, kao i oni koji su se vratili; oni pružaju kritične informacije za mehanizam igre publici koja žudi za svakom mrvicom detalja o proživljenom iskustvu, traumi, trenucima sreće i žalosti. Sve je prožeto najdramatičnijim mogućim stvarima. Televizija koja se mora gledati.
Rogel Alpher, Haaretz, 29.11.2023.
Prevela Alma Ferhat
Peščanik.net
