Zlatko Jelisavac: Aušvic kao sudbina

Da li je Aušvic kraj-vrhunac naše tzv. kulture, ili je prekretnica koju još nismo razumeli?

Aušvic… Najzlogasnije mesto na svetu… Uvek mi je jezivo zvučalo kada neko kaže da je Aušvic  „simbol“ nacističkih zločina u Drugom svetskom ratu. Nije Aušvic simbol, on je naša realnost i nepremostiva prepreka koja je poništila sva dostignuća onog što nazivamo humanošću… U Aušvicu su kultura, nauka, umetnost, progres itd. postali nakazne slike u ogledalu ljudskog  bivstvovanja. Pitanje koje se stalno postavlja pred nama posle Aušvica je: Da li je Aušvic kraj-vrhunac naše tzv. kulture, ili je prekretnica koju još nismo razumeli?  Nemački filozof T. Adorno se zapitao posle Aušvica: Čemu mišljenje? Čemu pesništvo? I doista, čemu se mi nadamo i u kakav boljitak verujemo? Da li smo nešto naučili od iskustva ljudi koji su preživeli zloglasni logor Aušvic? Ništa nismo naučili… Štaviše, tehnike uništenja su danas na neuporedivo sofisticiranijem nivou.

Arbeit macht frei – čuveni natpis na ulazu logora Aušvic. Ova „krilatica“ o radu koji oslobađa je upisana u sve „velike“ ideologije koje su krojile sudbinu čovečanstva. Liberalizam-kapitalizam, komunizam i, na kraju, iscereno lice fašizma – cinična slika naše kulture… Sve ove ideologije su nam u krvi, deo su nas kao i vazduh koji dišemo. Levo-desno-centar su politički filteri postojećih ideologija koje su međusobno izmešane i postale su amalgam iz kog su se izrodila svakojaka čudovišta. Istorija ideologija je istorija „čistih“ tipova, ideoloških karaktera koji postoje samo u teoriji, dok je praksa sačinjena od kompleksa ovih karaktera koji čine svakog od nas. Da li ste komunista, liberal, levičar, desničar –  pitanje je izbora, ali tu birate između onoga što je ponuđeno na političko-ideološkom tržištu dok vas „nevidljiva ruka“ vodi do vašeg „slobodnog“ izbora ili opredeljenja. Neko radi  na vašem oslobođenju i daje vam matricu po kojoj ćete slobodno izabrati šta vam se sviđa… Kakva prevara! Takvo oslobađanje lako može dovesti i do slobode od: Jevreja, Roma, homoseksualaca, mentalno zaostalih itd. Naša tzv. sloboda je za nas već izabrana i ona nije ništa drugo do volja za moć. Princip slobodne volje je ono što nas vodi do izbora, a to je teren svekolikih manipulacija. Zato sam ja za slobodu od svake volje ili za „nešto“ što bih nazvao ne-voljom… Valjalo bi naći put oslobođenja od rada i postati ne-radnik, to jeste onaj čija volja ne zavisi ni od kakvih ideoloških indoktrinacija, kulturnih šablona i sl. Mit o radu kao sili koja nas oslobađa je prevara koja nas je porobila i pretvorila u poslušnike koji veruju da sami biraju. Borba za klasno oslobođenje ne može biti kraj naših muka jer se ne ukida „radna obaveza“ koja opet stvara sistem subordinacije, a samim tim stvaraju se nove klase. Sve smo to već iskusili na svojoj koži… Zašto ne bi probali nešto drugačije? Ja nemam pojma kako bi to izgledalo i da li bi to dovelo do stvaranja nekog novog sistema, samo sa drugim tablicama vrednosti, ali ne znamo dok ne probamo. Samo znam da sa ovim postojećim ideološko-kulturnim matricama se više ne da ništa napraviti. Biblijski rečeno, moramo polupati stare tablice, ali nisam siguran da trebamo ispisati nove, bojim se da ne upadnemo u istu zamku, osobito ne treba da čekamo da neki novi „bogovi“  to učine za nas.

Kako reč Bob Blek: „Proleteri svih zemalja, opustite se“!

Rad ne oslobađa… Sloboda je ne-rad… Volja za Ne-volju nas oslobađa… Svaka vlast je nasilje nad ljudima… A fašizma će biti dok god postoje društvene pretpostavke da se on desi… Ne-volja i Ne-rad su putevi za budućnost i prevazilaženje svekolikih fašizama…

O oslobađanju volje najdublje analize je dao – gle apsurda – Martin Hajdeger, čuven kao nacistički filozof. Doduše, njegovi uvidi u destruktivnu prirodu “volje-za-volju” su došli nakon nacističke “avanture” i daju dobru osnovu za neku buduću “opuštenost” (Gellasenheit) koja bi mogla biti osnov nekog našeg novog života – priče o kulturi su manje-više besmislene (kao što antikolonijalistički mislilac i borac Fanon reče: “Kad mi neko spomene kulturu, ja odmah tražim svoj AK-47”).

Volja-za-volju je dijagnoza od koje boluje zapadna kultura, koja je obrazac za celokupna svetska događanja. Priroda ove volje je narcisodina, destruktivna, nihilistička, i ona poništava sve čega se dotakne.  Volja-za-volju nije ništa drugo nego volja za moć čiji smisao se uvek svodi  na sebe samu, kao i na frustaciju od Drugog.  Zato Aušvic nije simbol, već naša sudbina, i ponavljaće nam se dok god ne izađemo iz aršina “naše” narcisoidne kulture koja ne ume ništa drugo nego da melje i prilagođava Drugo/Druge po sopstvenoj meri.  Aušvic je bio “konačno rešenje” gde je trebalo zbrisati sve što smeta i što je drugačije, i zato mi ni danas ne možemo da prevaziđemo  aušvic-psihologiju. Aušvic se ne može preskočiti… Aušvic nije istorija koja je ostala negde iza nas u prošlosti… Bio je Adorno u pravu kada se upitao čemu još misliti posle Aušvica… Čemu pesništvo ako je ono namenjeno ne-ljudima?

Ne želim da me neko razume kao balkanskog kritičara Zapada, a osobito ne želim da me neko svrsta u bulumentu dežurnih pljuvača EU ili SAD ili kako već. Naš, balkanski, problem je specifičan, mada ne odstupa mnogo od “uzora” sa Zapada. Setimo se Jasenovca i čuvenog natpisa: Red, rad, stega! Ta tako poznato zvuči, kao da su ga u Aušvicu smisli. Setimo se novijih logora na prostoru bivše Jugoslavije… Setimo se Srebrenice, Lore, familije Zec… Setimo se Srđana Aleksića…

Ima ona čuvena epizoda u Grasovom Limenom dobošu kada Nemci posle rata sede u nekoj kafani i seku luk. Nadaju se da će tako konačno izazvati suze… Možda je to dobar put. Možda treba prvo da naučimo kako da plačemo. Ne znam…

Slava svim žrtvama logora Aušvic! Naša je sramota što još uvek živimo u društvenim uređenjima koji svakog dana mogu da proizvedu jedan novi logor, možda i gori od Aušvica.

Smrt fašizmu!