Zašto se svi slažemo da je globalna ekonomija neizbežna
Svrha ovog teksta je da pokrene raspravu između desnih i levih intelektualaca, a ne da objasni odnose s vlastima ili promene u društvu.
I. Globalna vladavina slike
Svet nije četvrtast, bar tako su nas učili u školi, ali početkom trećeg milenijuma nije ni okrugao. Ne znam koja bi geometrijska figura najbolje predstavila njegovo sadašnje stanje. U svakom slučaju, u doba digitalne komunikacije to bi mogao biti džinovski ekran, programiran da istovremeno prikazuje više slika, jednu unutar druge. U našem globalnom svetu slike dolaze iz svih delova planete, ali neke nedostaju. Ne zato što nema dovoljno prostora na ekranu, već zato što je neko gore izabrao određene slike.
Šta te slike pokazuju? Na američkom kontinentu vidimo paramilitarnu grupu koja zauzima Nacionalni autonomni univerzitet Meksika, ali ljudi u sivim uniformama nisu tu došli da studiraju. Druga slika nam pokazuje oklopnu kolonu koja tutnji kroz starosedelačku zajednicu u Čiapasu. Zatim vidimo američku policiju koja uz nasilje hapsi mladića u gradu koji bi mogao biti Sijetl ili Vašington. Slike iz Evrope jednako su sive.
II. Sužavanje vidokruga
Rad intelektualaca je analitičko-kritički. Oni posmatraju društvene činjenice i analiziraju dokaze za i protiv, tragaju za dvosmislenostima, za nečim što nije ni ovo ni ono, što nije očigledno.
Društvo doživljava te kritičare kao neprijatne udare savesti. Oni se ne konformiraju i ne slažu ni sa društvenim i političkim snagama, ni sa državom, vlastima, medijima, umetnošću, religijom itd. Aktivisti će samo reći „dosta nam je“, ali skeptični intelektualci će oprezno mrmljati „suviše“ ili „nedovoljno“. Intelektualci kritikuju nepokretnost, traže promenu i napredak. Oni su, međutim, deo društva, a društvo je poprište beskrajnog sukobljavanja između onih koji koriste moć da bi održavali status quo i onih koji se bore za promenu.
Intelektualci moraju da biraju između svoje funkcije i uloge koju im nude aktivisti. Tu nastaje podela na progresivne i reakcionarne intelektualce. Svi oni obavljaju rad kritičke analize, ali dok progresivniji insistiraju na kritici nepokretnosti, trajnosti, hegemonije i homogenosti, reakcionari usmeravaju napade na promenu, kretanje, pobunu i diverzitet.
Tako, zapravo, reakcionarni intelektualci „zaboravljaju“ svoju pravu funkciju i odustaju od kritičkog mišljenja. Njihova svest se sužava, izostavlja prošlost i budućnost da bi se usredsredila samo na sadašnjost i trenutno stanje. Za njih nikakva dalja rasprava nije moguća.
III. Intelektualni pragmatizam
Mnogi vodeći intelektualci na desnici započeli su život kao progresivni. Ubrzo su, međutim, privukli pažnju moćnika, koji se služe bezbrojnim strategijama da ih kupe ili unište. Progresivni intelektualci se nalaze usred procesa potkupljivanja i proganjanja. Neki uspevaju da se odupru; drugi, uvereni da je globalna ekonomija neizbežna, zaviruju u svoju mađioničarsku kutiju i nalaze razloge za pravdanje postojeće strukture moći. Nagrada za to je udobna fotelja sa desne strane vladara koga su nekad optuživali.
Oni nalaze bezbroj objašnjenja za taj tobože neizbežan ishod: ovo je kraj istorije; novac je sveprisutan i svemoćan; policija je zauzela mesto politike; sadašnjost je jedina moguća budućnost; postoji racionalno objašnjenje društvene nejednakosti; postoje čak i dobri razlozi za neograničeno izrabljivanje ljudskih bića i iscrpljivanje prirodnih resursa, za rasizam, netrpeljivost i rat.
U doba obeleženo dvema novim paradigmama – komunikacijom i tržištem – desni intelektualci shvatili su da biti „moderan“ znači poštovati pravilo: „Prilagodi se ili propadni.“ Od njih se ne traži da budu originalni, već da misle kao svi drugi, ugledajući se na organizacije kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond ili Svetska trgovinska organizacija.
Intelektualci na desnici ne prepuštaju se originalnom, kritičkom mišljenju, već postaju pragmatični i deklamuju reklamne slogane koji preplavljuju svetska tržišta. U zamenu za mesto pod suncem i podršku nekih medija i vlasti, oni odbacuju svoju kritičku imaginaciju i svaki oblik samokritike i prihvataju novu veru: slobodno tržište.
IV. Slepi vidovnjaci
Pravo pitanje nije zašto je globalna ekonomija neizbežna, već zašto skoro svi veruju da je to tačno. Ne postaje samo ekonomija sve globalnija, već i kultura i informacije. Kako možemo sprečiti ogromne medijske i komunikacijske kuće kao što su CNN i News Corporation, Microsoft ili AT&T da pletu svoju svetsku mrežu?
U današnjoj ekonomiji najveće korporacije su zapravo medijske kompanije, koje drže džinovsko ogledalo koje nam pokazuje šta bi društvo trebalo da bude, a ne šta ono zaista jeste. Da parafraziramo Režisa Debrea, ono što je vidljivo je stvarno, dakle istinito. (Uzgred, to je jedno od načela desničarske dogme.) Debre objašnjava da se centar gravitacije vesti pomerio s pisane reči na vizuelna efekte, sa snimljenih programa na one koji se emituju uživo.
Da bi zadržali legitimitet, intelektualci na desnici moraju ispuniti svoju ulogu u vizuelnom dobu, opredeliti se za ono što je neposredno i direktno i preći sa znakova na slike, s mišljenja na televizijski komentar.
V. Buduća prošlost
U Meksiku su levo orijentisani intelektualci veoma uticajni, a njihov zločin je to što smetaju. Drugi je to što podržavaju zapatiste. „Ustanak zapatista najavljuje početak novog doba u kom će se starosedelački pokreti pojaviti kao igrači u borbi protiv neoliberalne globalne ekonomije“, piše Ivon le Bot. Ali mi nismo ni jedini ni savršeni. Pogledajte starosedeoce Ekvadora i Čilea; pogledajte demonstracije u Sijetlu, Vašingtonu, Pragu (i druge koje će doći). Mi smo samo jedna od slika koje kvare ekran svetske ekonomije.
Vladar zbog toga izdaje naređenje: „Napadnite ih. Ja ću obezbediti vojsku i medije, vi dajte ideje.“ Intelektualci na desnici provode vreme vređajući svoje kolege na levici; pored toga, zbog međunarodnog uticaja zapatističkog pokreta, oni sada imaju pune ruke posla jer prepisuju našu priču tako da odgovara interesima vlasti.
VI. Neoliberalni fašisti
Umberto Eko nam daje neke naznake o tome zašto je fašizam još latentan. Najpre nas upozorava na to da je fašizam difuzni oblik totalitarizma, a onda navodi njegove karakteristike: odbojnost prema napredovanju znanja, preziranje racionalnih načela, nepoverenje prema kulturi, strah od razlika, rasizam, individualna i društvena frustracija, ksenofobija, aristokratski elitizam, mačizam, žrtvovanje pojedinca u korist nekog cilja, televizijski populizam i korišćenje novogovora, to jest siromašnog rečnika i skučene sintakse.
To su vrednosti koje brane intelektualci desnice. Pogledajte opet džinovski ekran. Sve to sivilo je odgovor na nered. Da li je Evropa opet pala u kandže fašizma? Na ekranu lepo vidimo skinhedse sa svastikama; komentator nas, međutim, brže-bolje uverava da su to manjinske grupe i da su pod kontrolom. Ali zahtevi za uspostavljanjem zakona i reda mogu poprimiti druge, opakije oblike.
Posle pada Berlinskog zida, obe strane političkog spektra u Evropi pohitale su da zauzmu sredinu; tradicionalna levica je to radila vrlo očigledno, ali i ekstremna desnica se svojski potrudila da stvori novu sliku, različitu od one iz njene nasilne, autoritarne prošlosti, te je svesrdno prigrlila neoliberalnu dogmu.
VII. Skeptična nada
Zadatak progresivnih mislilaca – da se zadržimo u okviru skeptične nade – nije lak. Oni su shvatili kako stvari funkcionišu i, noblesse oblige / privilegija obavezuje, moraju da ispitaju i objasne svoja saznanja i da ih prenesu drugima. Da bi to učinili, moraju se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi, koju podržavaju mediji, banke, velike korporacije, vojska i policija. Pošto živimo u vizuelnom dobu, progresivni mislioci su u vrlo neravnopravnom položaju – reči su njihovo jedino oružje u borbi protiv moćnih slika. Ali njihov skepticizam će ih izvući iz te zamke; ako su strogi i dosledni u svojoj analizi, njihov pogled će moći da prodre kroz veo virtuelne lepote i dopre do stvarne bede koju on sakriva. Možda ima razloga za nadu.
Kad je Mikelanđelo započeo rad na svojoj skulpturi Davida, morao je da se zadovolji „polovnim“ blokom mermera, već išaranim i izdubljenim dletom. Dokaz njegovog talenta je to što je uspeo da uklopi mane materijala u svoje delo. Na svetu koji želimo da preobrazimo istorija je ostavila mnogo tragova, uglavnom šupljina. Moramo biti dovoljno inventivni da te tragove i nedostatke uklopimo u svoje oblikovanje boljeg novog sveta.
Čuvajte se i ne zaboravite da su i ideje oružje.
Ovaj tekst je prenet iz engleskog izdanja Le Monde Diplomatique.
Mail & Guardian, 22.12.2000.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
