Zlokob velikog brata

Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.

Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene.

“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat praštanja – koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.

Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još-ne-ispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše – on je, dakle, svijutak plamenog jezička njene volje koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika <3> koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke upotpunjenja. Jer taj prostor mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje zahvaljujući nestanku svoga uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.

Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.

Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima, jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, savijutak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).

Dakle, Tot–Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!

Da bi zataškao otkriveno, a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarom praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on, čekićem – uzdignutim ključem, odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pritom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.

***

Za razliku od onog što je – unutar prateksta – samo zagubljeno /tempo subjekta interpretacije, patent beskonačne odgonetke/ono izgubljeno/topografija individualnih mera zla ili hijerarhija duhova na kojoj se to očitava/ biva nadomešteno Horom /hučnom glavom Gospe, prostorom slobodne delatnosti Uma, svetlom komorom u kojoj se odigrava selektivnost večnog vraćanja te spaljuje sav otpadni materijal.

A to drugo je prvi a žrtvovani uporednik bleštavom pra-jastvu tvoraštva, kontrapunkt njegovoj vodeće-melodijskoj liniji: njegova se osovina /zamah odluke/ naginje i pada u ponor svodeći se na osu /čigru-točak/ serijalne rasvete načela rada vlastitog /za fenomen zla odgonetnog/ patenta. Tako nastaje oko mrtve ptice, beli krug u crnom kvadratu, što rasklapa par iskri-u-ukrstu koji preokretom vizure samoposmatranja fiksira raspon svojih unutrašnjih rastojanja /putanju crvenog pomaka, ili, prolaz za beg sunca u noćnu dubinu/. Dakle, rez u slogu sopstvenih crnih tačaka ili isecanje i odbacivanje upravo onog dela datog grafikona što odgovara odreknutoj strani prvobitno-tvoračkog izbora: mrtvi ugao unutar velikog patenta, u koga se uvlači zloduh prošlosti /Senka-Sijamka/. A iz tog istog se proreza izdiže pogled čija munjevita svetlost – poput fluidnog rukopisa – biva utisnuta u spoljašnji predeo.

Otud: nije više važno da se zna koji to duhovi stoje a koji ne u zlatnom preseku, fokusu oka mrtve ptice, kao ni to koja su bića unutar božanskog pogleda detektovana kao viša/ranija, a koja kao niža/kasnija, već nasuprot svemu tome: važno je još isključivo to da ono postalo od tog ukrštanja /pra-jastvo vidilaštva, treptavo ponoćno oko/ izvrši pomak /do vršne tačke svoje samosvesti/ u okviru iste te konstante /točka osovine/, a što omogućava beskonačno brušenje, zašiljivanje, uspinjanje i obrušavanje, te premošćivanje i naginjanje: beskonačno penjuća samosvest stvoriteljke ili ponoru opkoračna šina (r)evolucije.

Jer, proročka ptica je morala da se izmakne iz pozicije supervizora da bi videla samu sebe, te je zaronila u sopstvenu dubinu, a to znači da ne mogu sva stvorenja da stanu u suzno oko nje same, jer tada ona nema dovoljno praznog prostora da sagleda sebe, te da učvrsti vlastito merilo kojim se iz viđene mase destiluje njoj sapripadna klasa duhova: – tajno-redosledna kombinacvija crnih slova u beloj sunčevoj zenici, topografija eruptivnih pega na samom licu Sunca ili njen prvobitni – vulkanski, jer lavom obeležen – kontekst samoobjave.

“Vulkani ostaju na svome mestu, ali njihova lava prolazi velikom prazninom sveta i donosi mu vrline koje pevaju u njegovim ranama.”

(Rene Šar: “Dobro si uradio što si otišao, Arture Rembo!”; “Bes i tajanstvo”)

.

Pritom je panika zavladala masom, što upravo beše dovelo do umorstva ptice – pradavni zločin. Ali, preživela klasa odmetničkih duhova je skarabejskim klještima silom raskrštenja dve obratno-zvezdane konture isekla mrlje sa Sunčevog ponoćnog lica i ovo isto svela na ilustraciju /sliku razotkrivanja one poslednje dubine u kojoj leži odgovor na pitanje o identitetu stvoriteljke. A to je prafigurativno oličenje više klase duhova što iskrsava iz smrtne rane pticine ili tamnog kolažnog procepa; alem-oko žalne ptice kao Sunce u vlastitom antiprostoru, uklopljeno u sasvim nam nepoznatu zvezdanu konturu.

Tako okom ptice detektovano predmanifestno zlo, otkrito da počiva u biću Sunčevom, postaje uslovom njenog vlastitog dorasta do sebe. I to putem samofokusiranja /s obrušenog vrha njenog samoodnošenja/ u vlastiti svetlosni zaostatak /suzu ponoći – sediment svetlosne oluje; kćer nje same i sunca-na-umoru: nimfu davno presušene reke: Eho.

Eho je geometar koji traži mesto što je izostavljeno-iz-vremena: kratersko oko mrtve ptice. A pošto je upravo ono samo iznedrilo vremenski tok, to je mesto na kome je počinjena iskonska nepravda. Jer silinom sopstvenog, otuđenog odjeka tad beše pogođeno ovo oko: svitac zauzdan u kopči nebeskih vratnica.

Narcis – usled vezanosti mesta svoje samospoznaje za proviđenje ove ptice – ne želi da se krug njenog znamenja proširi i zato njegove trepavice urastaju duboko u tamnozeleno jezero njenog oka – bivajući najzad pokošene s-dna-izdižućim srpom vulkanske bune Titana! Ali time se ona još više zatvara spram vremena, jer vrč njenog kratera biva poklopljen istim srpom i zaključan u sebe /poput kapije severnog neba/, te morade biti prolomljen zvekirom svog najdaljeg odjeka: samom Eho.

Dakle: božansko biće ipak može da ustanovi-u-sebi prvu, odskočnu, tačku /pred-znanje o ishodu svih puteva/ i da time kao umanjeno do tačke nevidnosti – eha, siđe, kao nevezano, s mogućnošću povratka u vreme. Ali, ono to može učiniti samo kroz prorez/zglavak u okatoj rep-perjanici svoje prekognitivne strele – koja najzad rasklapa, poput pokretnog stepenika /”okidača”/, svoju bezvremenu poleđinu. I to tako da ova prelazi u frontalni, k-istoku-preokrenut, prostor: produžen interval sećanja otrgnut od školjke privatnog snevanja, kroz-maglu-sevajuće oko svetionika ili most selektivnog saobračanja između neba i zemlje.

***

Eho je prva segmentacija Ideje koja se dogodila “pre” pada u Vreme, odnosno u jednom paradoksalnom vremenu pre početka stvaranja ili definisanja nadkrajnosne opreke samoj prvobitnoj Ideji. Eho je, stoga, vektor božjeg oka koje zri daleko-buduću celinu, i to s dna volje-za-prevratom u kojoj ključaju sve ostale, prvobitno isključene mogućnosti. Eho je heraldička kopča ili zglob nebeskih vratnica koji čuva sažetak nigdinske samosvesti – koja tek treba da doraste do sebe, to jest subjekta svog pretumačenja: ”ruže – carske palice – u tečnom vazduhu zapaljene lampe” /Pol Klodel/.

Eho je, takođe, mesto odgođene mogućnosti jednog sveznajućeg oka podneva, te umesto njega-kao-mirujućeg: treptavo oko ponoći što razvrstava i skreće eone, kao još ne-izabrane! I najzad: Eho je dar vremena kao otelotvorenje ponoćnog zraka preduviđanja – koji je za moguće dozivnog Drugog uvek nepodnošljiv. Ali, nakon huke njegovog gašenja ostaje prašina, iz čije se sjajnosti destiluje svetlo-produžna nit  što crta titravu figuru cele skačuće mačke, a ne samo njeno oko/zrak, što ima ograničenu dužinu svetlosnog trajanja.

Najzad, razbijeni Eho stvara muziku što se proširuje na okolne svetove. A to je pitagorejski shvaćena muzika koja, iako nadnebeski preduspostavljena, za nas preudaljena, jeste rezultat nečijeg nemo-posmatračkog podnošenja onog što je na Zemlji najstrašnije, a što koči kazaljku-u-oku istog posmatrača i kameni ga u meteor, kadar da izvrši planetarno-društvenu promenu: točak sreće zavitlan u nepoznato, uz zebnju bačena kocka, “ludost neophodna” /Malarme, “Igitur ili Elbenonova Ludost”/.

* * *

Otpadništvo koje bi bilo esencijalno a ne posledica nekog bivšeg pripadništva jeste predstavljivo razapetim kvadratom, unutar koga se učvrstila tačka ukrštaja – ona što je rezultanta u ponoru samozamišljanja nigdinskog prabića. Ono je, stoga, preduslov opštosti – jer svaka pojedinačna pojava mora kad-tad biti oborena u ponor, da bi se odatle (kao iz dubine ogledala) uskrsavajuće pripojila (ili ne) novom ogranku svog prvobitnog (srebro-jajolikog) konteksta.

Zvezda koja je bila u prapočetku – kao jedina ali neizabrana mogućnost – beše (svojevoljno) oborena zarad pojave oreola preostalih. Prilikom gašenja ona je ostavila opiljke (“arheološke tragove”), to jest sve iz svoje dubine ona je – kao vulkanski vetar – izbacila na površinu. Tako je nastao lavirint odzvanjanja njene vlastite neuhvatljive šupljine, izraz nemogućnosti povratka na samopočetak. Nesagledivo posledična, serijalna izmena najunutrašnjijeg i najispoljenijeg dela samoniklo-premoćnog bića ove zvezde; konačna zamena njene desne/darivajuće strane sa tuđom levom/otpadničkom stranom – put u preuobličenu sopstvenost, što odzvanja sveokolnim vakuumom; kroćenje sveg budućeg u-sebe-utkanog prostranstva ništavosti – ogledalima.

A to je bezdodirna interakcija zimski usnule koštice prapočetka sa okolnim joj ranjavajućim haosom. Otključavanje patenta duboko-individualne preodluke što je sadržan u samoj sveopštoj pra-pra-odluci – jedini način da ova druga privede vlastiti proces kraju. Samo na taj način probrani otpadnici /uporedo: otpaci ugašene zvezde/ stižu do jezgra posvećenog znanja /uporedo: preko-mere tuđih stradanja/.

Važnost rezignacije spram prve pobedničke vizije, koja imade mogućnost da se ostvari “pre” prolaska kroz skalu ostalih mogućnosti: – esencijalni otpadnici opstaju zahvaljujući jednom zavetnom znamenju – onom koga su u pretpočetku sklopila sva bića, koja se uzdaju u vlastito vezano preživljavanje kroz oko/sluh njihove nadaleke drugosti /nepoznate paralele/. A to su prikaze-u-snu jedne ptice, koja se još nije rodila, a koja se žalno ograđuje od sveg ostalog sveta koji ovu njenu viziju ne vidi… brodolom Lađe koja pronosi uznosnu Ideju…

Prilikom izdaha, ptica/lađa/pisaljka lomi svoj kljun/pramac/krunu tako što ga zabada (kao mač koji postaje vrč mastila) u podvodnu stenu iz koje tad počinje da propevava čitava izostavljena povest njenoga duha; i to unazadnim smerom samodekodiranja, koje je jedno dodatno upisivanje /preciziranje/; kristalna osnova prvopostavljenog pitanja, spoznaja početka kao moći razlikovanja; Treći, u kome pluta strelica beskonačnog susaznavanja, čije uzde vuku Ja i Ti… Trozubačno sidro Lađe tek tad postaje najvišom antenom Zamka, što ukoso raste procvetavanjem sopstvenih kristala.

Ukoliko se podvrgne pritisku neznane ruke, što u tamni prostor kutije sipa ekstrakt mučeništva – ono otpadničko, fragmentarno i bez istorije jeste to (a ne patentirana, kontinuelno sročena odgonetka dobro-zaveštane tajne vremena) koje začinje priču (proseca krug neizabranih vremena); te koje (iako poživotinjeno) spasava dušu pojedinca od smrti u lavirintu preobilja. Jer, rasuti fragmenti večnosti moraju da se sažmu kako bi prosekli ponavljajući tok vremena, te ocrtali put ka strujno-otvorenom prostoru svojeg samozrcaljenja. To je pobeda Sfinge nad Kronosom, uslovljena intervencijom Fanesovih mlazeva, što odzvanjaju (sve više) na Zemljinim polovima.

***

U čemu bi se sadržao smisao falsifikata, u telu jedne kosmopoetske revolucije? Ili, drugačije: šta je osnovni razlog psihičkog napada na Kćer Sunca /zrno postpovesne priče, sediment svetlosne oluje/, zapravo – napada koji ne potiče od same Crnosunčane Ličnosti, već od falsifikata Njene testamentarne zaostavštine? Jer, magnetni vetar ugašene zvezde nosi zagađenje, postalo od urušenih jer patvorenih pečata izvornosti samog otpadništva. A neprobrano ispijena srž revolucije se osipa u ornament što stoji zakovan na vratima stranputice. Patvorena bit revolucije: pečati saznanja o dobru i zlu, odnosno oni u prastanju još položeni zaveti probranih duša na preko-sebe-stvaralaštvo (zarad iskupa svog zastranjenognesamerja) odsecaju se od živog revolucionarnog tela masa i preinačuju u pečate (glavu) drugog jednog tela: tela zmije koja ždere svoj rep, i to sve do trena svođenja na vlastitu fosilizovanu glavu: iznuđen zločin nad samim sobom, ili ornament koji-se-osipa.

– Možda: u prividu jednog poklapanja koji je, iako visoko-rizičan, zanavek plodonosan, a čiji je pečat večno trajne razlike utisnut na poklopac sveuskladištavajuće kutije.

Jer srž arhi-fašizma je vladavina magijsko-tehnicističkog uma, koji prebrisavanjem tragova nekadašnjeg božanski animalnog uma /trona/ odseca samog sebe od znanja vlastite geneze, te koji na taj način samog sebe dovodi do obrušavanja u čeljust prvoproročke zveri /on tu sam biva usisan nepodnošljivom tišinom Sfinge/.

“Jer makar se zakon uvek samo u njegovom sudbinski određenom, večito istom obliku i mogao shvatiti, makar i taj oblik a sa njim i sudbina sama ležali u hladnoj, neizmenljivoj utamničenosti saturnskog područja, prometejska težnja usmerena je na vatru što plamti u zajedničkoj dubini onog gore i ovog dole; i razbijajući tamnicu pukog oblika, tamnicu večitog vraćanja, savlađujući sudbinu, savlađujući oblik, prodire do pra-pretka koji sedi na prestolu u poslednjoj dubini i u čijim rukama počiva stvarna istinitost zakona.”

(Herman Broh: “Vergilijeva smrt”)

***

Put preobražaja materije:

Sunčano oko izlilo je tamninu vlastite zenice u najuži ostrvski (kritski) krug. Tako je nastalo okno sećanja, u kome su se ogledali svi budući užasi čovečanstva, tako da ovo gnevom zaplamti i pepelom ugasi samog sebe. Ali, u tom vulkanskom pepelu bi utisnut beleg Sunčane vizije /nacrt visokostilizovanog Kosmopolisa/; one vizije koja se odnosila na postčovečansko (labudu posvećeno) vreme (Apolonovo). Tako cug podzemlja odnese sav ovaj prah do kopneno-uzvišene pećine (Delfa), što odisaše parom svog nakapavanja nedohvatnom zvezdom Severa. I tu se, u šupljem stecištu planina, dogodilo sudaranje dva mlaza; trenje dve zenice: maglenovide (Mesečeve, Hekatine) i jasnovide (Sunčeve, Persefonine). Iz vakuuma njihovog vrtloženja rodi se treće oko: barjak Majčinog samoodnošenja, što suče ka svojoj središnjoj praznini – prolazu ka onostranome, zemlji Hiperborejaca. Ali, i unazad: ka mestu preuspostave nepomerljivog merila otmenosti, odnosno rođenja prvog odmetničkog para očiju (Artemide i Apolona), ka ostrvu Del, što se – obuhvaćeno sedmobojnim krilom ponoćne svetlosti – opervazi ljuspama zlata. Ono ne beše više ljudima nastanjivo.

***

Bitna distinkcija:

• a) Pege na licu Sunca jesu zbroj najprobranijih duhova, onih što vuku poreklo od zvezdanog samorasađivanja Plejada. Prvi su stanovnici “ostrva blaženih”, dok ljudska vrsta nije postojala.

• b) Njima srazmerne mrlje na pojedinim zemaljskim dušama, koje samo Sunčevo biće vidi, znaci su pomame na veličinu Plejada i njoj sapripadni koloplet duhova.

.

Brisanjem geopsihičkih tačaka zla sa valovitog lica Zemlje, izbrisale bi se ujedno i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju njen podzemni preporod.

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

Lektura i korektura: Milica Veljković