Vodič za početnike: (D)evolucija nacionalizma u Srbiji

Ako su Miloševića dominantno podržavali ljudi projugoslovenske, pa i komunističko-partizanske orijentacije, presudno mu pomogavši da uspostavi apsolutnu vlast, kako je onda moguće da su ga ti isti ljudi nastavili sa jednakim žarom podržavati i nakon što je ušao u rat kojim je Jugoslavija definitivno sahranjena?

(Milan Marinković – Buka)

Pošto je o nacionalizmu već objavljeno nebrojeno kritičkih tekstova, očekujem da mnogi čitalac, videvši naslov, pomisli: o, ne, pa zar opet ista tema?! No, za razliku od većine kritika na koje obično nailazite, analiza koja sledi neće, poput obilja uradaka napisanih od strane salonskih intelektualaca, biti još jedna varijacija na temu zašto je nacionalizam loš, već će pokušati da objasni kako se i zbog čega tako lako i uspešno primio među građane Srbije onomad, a potom i u narednih više od dve decenije održao kao nezamenjiv.

Tajna Miloševićeve „formule uspeha“

Za početak, valja razbiti jednu zabludu: naime, to da su Miloševićeve pristalice za njega glasale zato što su bili nacionalisti po ideološkom ubeđenju, pa su ga odmah prepoznali kao svog. To možda važi za samo jedan, manji deo njegovih glasača, ali taj deo nije imao presudnu ulogu u njegovom dolasku na vlast, a još manje u opstanku na istoj.

Istina je dosta drugačija, i utoliko neverovatnija za nedovoljno upućenog posmatrača: tvrdo jezgro miloševićevaca, dakle onih koji su mu do kraja ostali verni birači, nisu činile iskrene pristalice velikosrpskog šovinizma, već mahom sredovečni i stariji ljudi koji su u njemu, bez obzira što je takva percepcija bila krajnje pogrešna, videli nešto potpuno suprotno: „Titovog prirodnog naslednika“ i „branitelja Jugoslavije od zlih sila“. Koliko god sumanuto zvučalo, balkanskog su kasapina zapravo najdoslednije podržavali iskreni jugosloveni i komunisti, bez obzira što on sam nije bio ništa od toga (pogotovo ne ono prvo).

I baš u toj perverznoj činjenici i leži jedna od ključnih tajni Miloševićeve formule uspešnog vladanja Srbijom punu deceniju. Jer, Milošević, da podsetim, zaista nikada lično nije pominjao ideju „velike Srbije“. Umesto toga, govorio je u stilu da ako drugi narodi imaju pravo da se otcepe od Jugoslavije, onda bi i Srbi morali imati pravo da se otcepe od njihovih država i ostanu u (de facto srpskoj) Jugoslaviji. Naravno da je ovo „ostanu u Jugoslaviji“ značilo „priključe se (velikoj) Srbiji“, ali to Miloševićevi najverniji obožavaoci – ponavljam: većinom stariji i ljudi srednjih godina, komunisti i(li) Jugosloveni poreklom iz partizanskih porodica – nisu tako tumačili, već kao njegovu „borbu za očuvanje njihove voljene (kakve-takve) Jugoslavije“.

Miloševiću je naročito išlo na ruku to što je kao njegov primarni opozicioni rival bio percipiran Vuk Drašković, kojeg su Miloševićevi pro-jugosloveski i pro-komunistički glasači videli – svakako sa opravdanim razlogom – kao bradatog četnika, ljubitelja zločinca i kvislinga Draže Mihailovića, što je samo dodatno pojačalo njihovu sliku o Miloševiću kao u tom trenutku jedinom, ako ne i poslednjem, istinskom čuvaru jugosloveskog (i) partizanskog nasleđa, koje je za njih bilo svetinja.

Što, sve skupa, pokazuje koliko je vešt manipulator Milošević bio i koliko je dobro poznavao mentalitet svojih najvernijih pristalica, čiju je naivnost, zahvaljujući  svojoj svesti o njihovim slabim tačkama, znalački koristio godinama. Tako je navodni „branitelj Jugoslavije“ tu istu Jugoslaviju srušio, i to neuporedivo efektnije, brže i bespovratnije nego što bi bio slučaj da je uopšte i nije „branio“. Sa aspekta ideološke pozicije, premda se u njegovom slučaju o nekakvom iskrenom ideološkom ubeđenju teško može govoriti, Milošević je praktično uspeo u nečemu što samo na prvi pogled – i samo teškim idealistima – može delovati kao nezamislivo: da u sebi objedini tvrdi nacional-šovinizam, na jednoj, sa određenim elementima komunizma, na drugoj strani.

Uz sve to, Miloševićevoj neprikosnovenoj vlasti dosta je pomogla struktura srbijanske političke opozicije, kako u pogledu njene ideološke heterogenosti i drugih oblika unutrašnjih podela, tako i usled faktičke kontrole koju je preko službi bezbednosti imao nad njenim velikim delom, zahvaljujući čemu je u svakom trenutku imao na raspolaganju bogat izbor potencijalnih saveznika iz redova svoje, u dobroj meri fiktivne, opozicije.

Paradoksalno, ali ujedno jako poučno za razumevanje karaktera post-miloševićevske Srbije, jeste to što je Miloševićevom konačnom padu sa vlasti, uz određene (u prvom redu socijalno-ekonomske) faktore kojima se ovde iz praktičnih razloga nećemo posebno baviti, prevashodno doprineo gubitak podrške od strane nacionalističke struje njegovih tadašnjih pristalica, dok su mu, kao što sam već objasnio, oni koji su ga doživljavali kao Jugoslovena i komunistu ostali bezuslovno verni do smrti.

Medijsko-edukativni komplot

Ostaje još jedan fenomen koji je potrebno rasvetliti: ako su Miloševića dominantno podržavali ljudi projugoslovenske, pa i komunističko-partizanske orijentacije, presudno mu pomogavši da uspostavi apsolutnu vlast, kako je onda moguće da su ga ti isti ljudi nastavili sa jednakim žarom podržavati i nakon što je ušao u rat kojim je Jugoslavija definitivno sahranjena?

Odgovor je prilično jednostavan: zato što su oni taj rat uistinu doživljavali ne samo kao odbrambeni, nego i kaoneizbežan; drugim rečima, Milošević se u njihovim očima uspeo prikazati kao iskreni mirotvorac koga su svetski moćnici u sprezi sa domaćim kolaboracionistima – što iz Srbije, što iz susednih YU republika – zbog vlastitih geopolitičkih interesa doveli u poziciju da ni nema drugog izbora osim rata, jer bi u protivnom kompletan srpski narod bio doslovno obrisan sa lica zemlje. Tako je Milošević, uz već osvojene epitete „čuvara Jugoslavije“ i „novog Tita“, ubrzo stekao i titulu „srpskog mesije“.

No, i pored svih okolnosti koje su mu išle na ruku, Milošević ipak ne bi u domaćoj javnosti uspeo da stvori baš toliko ubedljivu sliku o sebi kao bezalternativnom borcu za mir, slobodu i pravdu da mu nije pošlo za rukom da, uz obezbeđivanje podrške od strane najuticajnijih domaćih intelektualnih krugova, uspostavi totalnu kontrolu nad vitalnim medijskim resursima od nacionalnog značaja. Jedan od presudnih razloga zašto je propaganda kojom su ovi mediji davali, ali i stalno iznova učvršćivali, legitimitet ratu bila tako uspešna leži u činjenici da za najveći deo građana Srbije u to vreme praktično nisu ni postojali alternativni izvori informisanja. Interneta nije bilo, a satelitska televizija bila je tek u začetku ekspanzije; sem toga, i među onima koji su imali satelitske antene, mnogi ne govore nijedan strani jezik, pa nisu ni mogli pratiti informacije o ratnim dešavanjima iz stranih, na prvom mestu zapadnih medija.

Ne treba smetnuti s uma ni to da, izuzev dela profesionalnog vojnog i policijskog kadra, raznoraznih dobrovoljaca, kao i onih nasilno mobilisanih, najveći deo običnih građana Srbije nije aktivno učestvovao u ratu u smislu da se nijednom u toku njegovog trajanja nisu fizički našli na teritoriji gde se on odvijao. Rat su pratili preko novina i TV-a, zdravo za gotovo prihvatajući gotovo svaku laž, pa i one najbesmislenije, koju bi im elektronski i štampani mediji u službi režima servirali.

Sa druge strane, iako joj je namera bila sasvim suprotna, upravo je ovako napadna ratnohuškačka propaganda bar nekim ljudima (posredno) pomogla da se iz prve ruke uvere koliko su nasamareni. Mislim na one – a neke poznajem i lično – koji su pod utiskom maltene dvadesetčetvoročasovnog bombardovanja lažima o „genocidu nad golorukim srpskim narodom“ odlučili da se i sami priključe dobrovoljcima kako bi pomogli sunarodnicima u neviđenom zlu koje ih je zadesilo. Obrevši se na ratištu, brzo su shvatili da sve ono što su čuli i videli na televiziji nema blage veze sa istinom i da je, umesto navodnog pravičnog odbrambenog rata, na delu zapravo najobičnija pljačka i iživljavanje od strane svakojakog ološa nad civilnim stanovništvom.

Ipak, ti razočarani dobrovoljci čine jako mali deo populacije; sem toga, jedan broj njih se, verovatno ohrabreni mogušnošću da i sami nekažnjeno prisvoje ponešto od pokretne imovine žrtava, uprkos izneverenim očekivanjima odlučio da o svom iskustvu iz rata ili uopšte ne govori, ili da ga ulepša. Uglavnom, ogromna većina stanovništva preferirala je da rat ipak posmatra sa bezbedne daljine, iz sopstvenih domova. A i oni koji su imali prilike da od pomenutih dobrovoljaca čuju malo drugačiju istinu o ratu obično bi odbijali da u nju poveruju, pošto im je valjda zvanična državna verzija zvučala prihvatljivije (da ne kažem lepše za uši). Kod najvećeg dela njih ta se kultura poricanja, kao rezultat delovanja odbrambenih psiholoških mehanizama autosugestije, održala i do dan-danas.

U vezi sa odnosom tzv. običnih građana Srbije prema ratu „u kojem njihova država nije učestvovala“, vredi pomenuti još jedan paradoks: svi su iskreno želeli da se rat što pre okonča, a u isto vreme euforično slavili svaki put kada bi mediji objavili da su naši uspeli zauzeti još neko parče neprijateljeve teritorije. Tu prividnu kontradiktornost najradije bih definisao kao parazitsku formu podsvesnog nacionalizma. Parazitsku – zbog osećaja olakšanja što drugi operativno realizuju zajednički nacionalni poduhvat umesto njih; a podsvesnog – jer su zaista uspeli sebe ubediti da to što osećaju ne samo da nema veze sa nacionalizmom, već i da je krajnje plemenito i pravično.

Odbijanje ljudi da se otvoreno deklarišu kao nacionalisti iako im je pristup inheretno nacionalistički možda je najbolji dokaz generalne (pod)svesti o tome da je nacionalizam ipak nešto po sebi negativno, bez obzira što sam termin ne sadrži eksplicitno negativnu odrednicu. Taj bismo fenomen mogli podvesti pod terminlatentni nacionalizam. Latentnog nacionalistu ćete prepoznati tako što će vam, recimo, na vašu opasku da je nacionalista uzvratiti u stilu: „ne, ja uopšte nisam nacionalista; ja samo volim svoj narod, ali nikog ne mrzim; šta je loše u tome?“. Ili, ako mu pomenete, na primer, Srebrenicu, kao iz topa će ispaliti standardni odgovor: „a oni, šta su oni nama radili?!“

U isto vreme, ovakav, u biti defanzivan, nastup ipak ukazuje na određeni pomak u načinu gledanja na rat u poređenju sa vremenom dok je on trajao, posebno na početku, kada je spremnost da se Miloševićeva ratna politika opravda i podrži bila najizraženija. Toj, istina sporoj i nikad dovršenoj evoluciji percepcije rata doprinelo je postepeno probijanje medijskog mraka tokom kasnijih faza Miloševićeve vladavine, zavaljujući u prvom redu ekspanziji nezavisnih privatnih medija.

Od u ono vreme opšteprihvaćene teze da se „srpski narod samo brani (od zlikovaca)“ i negiranja bilo kakve drugačije mogućnosti stiglo se do priznanja da su „sve strane podjednako – ili skoro podjednako – odgovorne“. Ali ne i dalje od toga. U tom smislu je indikativno da ljudi u Srbiji većinom izbegavaju klizav teren polemike o karakteru samog rata, već se radije upuštaju u diskusiju o ratnim zločinima. Tako se danas više ne spori da su zločini „činjeni u naše ime“, ali se odmah dodaje i da su ih „i drugi činili nad nama“.

Ovde posebnu pažnju valja obratiti na naizgled nebitne detalje. Izbegava se, dakle, reći da smo zločine činili Mi, kao što bi trebalo biti logično ako se ima u vidu sklonost nacionalizma prema kolektivizaciji svih mogućih kategorija, ili da su ih pojedini Srbi činili u naše ime; umesto toga, potencira se da su samo činjeni u naše ime. Time se podsvesno nastoje oprati ruke ne samo od kolektivne odgovornosti, već i od bilo kakve veze Nas sa zločinima: jer, ako se kaže da su činjeni, a ne da ih je neko činio, onda, gledano semantički, ispada da suzločini sami sebe činili.

Ali šta je zapravo ono ključno što, uz već pomenutu, donekle urođenu, ljudsku sklonost poricanju sopstvene odgovornosti, ne dozvoljava da ta evolucija spoznaje o ratu sazri do katarzičnog vrhunca. Najjednostavnije rečeno, radi se o (strateškim) interesima post-miloševićevske nacionalne – dakle, ne samo i isključivo politič(ars)ke – elite. U stvari, da budemo još precizniji, ti strateški interesi nisu zapravo nikada ni redefinisani, već je samo, pod pritiskom novouspostavljenih okolnosti, taktički pristup donekle modifikovan.

U najmanje jednoj stvari je Milošević tako (p)ostao uzor gotovo kompletnoj garnituri svojih političkih protivnika, a potom, ispostaviće se, i naslednika, iz ondašnje opozicije. U pitanju je njihovo prikriveno, ali pažljivom oku i uhu sasvim očigledno, divljenje njegovom uspešno sprovedenom poduhvatu ujedinjenja (koncept sabornosti), makar i samo privremenog, bezmalo kompletne nacije, uprkos brojnim i dubokim podelama koje su obeležile njenu – ne samo modernu – istoriju.

Otuda i potiče sva ova galama o nužnosti pomirenja između partizana i četnika, i to tako što će potonji biti opraniod svog kvislinško-fašističkog nasleđa kroz sudski postupak rehabilitacije, dok se prvima neće baš otvoreno i do kraja negirati odlučujuća uloga u narodnooslobodikačkoj borbi protiv okupatora, ali će se zato insistirati na priznanju da su, pored zasluga, ipak počinili i izvesna nepočinstva prema – pazi sad! – političkim neistomišljenicima.

Cilj je, navodno, da se, makar i posredstvom najflagrantnijih istorijskih falsifikata i apsurda, dezintegrativi faktori koji razbijaju jedinstvo nacionalnog bića konačno, jednom za svagda, eliminišu kroz pokušaj veštačkog – jer drugačije nije ni moguće, sic! – izjednačavanja dva suprotstavljena pokreta iz Drugog svetskog rata. U praksi je, međutim, na delu perfidna glorifikacija četništva uz paralelnu demonizaciju partizanstva, praćena relativizacijom fakata gde god je ona moguća.

Ipak, prava (re)fašizacija društva odvija se na daleko skrivenijem, i utoliko opasnijem mestu: u prosvetnim ustanovama. Pošto se vodeći mediji danas ipak trude da, za razliku od Miloševićeve propagandne mašinerije, koliko-toliko vode računa o makar osnovnim profesionalnim standardima, posle 2000-te je zadatak pripreme novih generacija za preuzimaje štafete nacionalnog projekta preuzeo obrazovni sistem. Rezultati se već vide na svakom koraku, pa će za, u vrh glave, deset godina (i to u slučaju optimističnog scenarija), red na ulicama Srbije će umesto narodne milicije zavoditi čiča-Dražina napredna omladina.

Živi bili, pa videli. Ako ne verujete, samo bacite pogled na udžbenike istorije; o veronauci da ne govorim. Ako vas i to mrzi, onda bar čitajte, ili slušajte, Dubravku.

Stojanović, normalno!

Show More

Related Articles

Back to top button
Close
Close