Teotihuakanski mural, foto: Teseum/Wikimedia Commons
Prikaz knjige Davida Graebera i Davida Wengrowa „The Dawn of Everything: A New History of Humanity / Osvit svega: nova istorija čovečanstva“, Straus and Giroux, Farrar 2021.
Prošlog novembra jedna pozamašna knjiga od 704 strane, s bibliografijom od 63 strane, staromodnim naslovima poglavlja i opširnim razmišljanjima o Russeauxu dospela je na drugo mesto liste bestselera New York Timesa. To je jedan od onih šašavih, nepredvidljivih hirova ljudske istorije u kojima uživaju autori knjige David Graeber i David Wengrow. Čitaocima koji su gladni ikonoborstva Osvit svega: nova istorija čovečanstva isporučuje ga u velikim količinama. Kraj nogu dvojice autora leže krhotine razbijenih idola. U epskom izlaganju naše daleke prošlosti, oni dovode u pitanje bezmalo sve dogme posejane po stranicama popularnih istorija kao što su Sapiens Yuvala Noaha Hararija i Mikrobi, puške i čelik (Guns, Germs, and Steel)Jareda Diamonda, od uverenja da je detinjstvo čovečanstva bilo egalitarno do tvrdnji da su hijerarhija i ugnjetavanje bile neizbežne posledice poljoprivrede. Oni nam nude primamljive slike gradova bez gospodara i priče o robovlasničkim lovcima-sakupljačima kojima potkrepljuju svoje tvrdnje da naša prošlost nije bio neizbežna – baš kao što to nije ni naša budućnost. Walter Benjamin je rekao: „Nema dokumenta o našoj civilizaciji koji nije istovremeno dokument o varvarstvu“; Graeber i Wengrow bi rekli da nismo dovoljno uporno tražili.
Ali prosejavanje praistorijskih ostataka puno je zamki; otkad se knjiga pojavila prošle jeseni kritičari se bave njenim šupljinama i površnom logikom. Graeber i Wengrow kažu da su evropski doseljenici, kad bi ih oteli pripadnici starosedelačkih društava, bezmalo uvek više voleli da ostanu sa svojim otmičarima nego da se vrate u svoja društva – tu tvrdnju je istoričar Daniel Immerwahr nazvao „divljački pogrešnom“ nakon što je pregledao građu za ovu knjigu. Filozof Kwame Anthony Appiah kritikovao je sklonost autora da odsustvo svedočanstva shvate kao svedočanstvo o odsustvu. Graeber i Wengrow vole da navode protivprimere u vidu neproverljivih objašnjenja: pošto su naveli oskudna postojeća svedočanstva u iskopanim grobovima i umetničkim delima, oni zaključuju da su preastečke srednjoameričke kulture Teotihuakana „našle način da vladaju same sobom, bez vladara“. Ali onda nam se saopštava da ipak ima tragova koji ukazuju na postojanje teotihuakanskih kraljeva u umetnosti majanskih gradova, udaljenih stotinama kilometara. Autori su oduvali taj nepoželjan detalj jednom vrlo elaboriranom pričom: to, u stvari, nisu bili kraljevi već „putnici avanturisti“ koji su došli u te majanske gradove i odlučili da nose kraljevsko ruho. „Golo nagađanje u stilu priča ‘šta ako’, koje polaze od neproverenih pretpostavki“, pisao je Appiah o takvim manevrima, „odlutalo je i onda se vratilo odeveno u trodelno odelo potvrđenih činjenica“.
Takve kritike su opravdane, ali nagađanja su cena ulaznice u preistorijsku oblast. Najzad, svaki pokušaj uplitanja niti naše drevne prošlosti u suvislu priču uglavnom je prošaran fantazijama i neobuzdanim spekulacijama. Veliki deo drevnih društava je nepovratno izgubljen; ne može se baš mnogo saznati iz krhotina grnčarije i kostiju. To ne znači da autori imaju slobodu da zanemare činjenice. Rekonstruisanje iščezlih svetova je delimično politička aktivnost; pisci mogu da izaberu da li će prihvatiti ovu istinu ili će, kao Diamond i Steven Pinker, prokrijumčariti neku političku viziju – da živimo u najboljem od svih mogućih svetova – prerušenu u nepristrasnu nauku. „Daleka vremena mogu postati ogromno platno za slikanje naših kolektivnih fantazija“, pišu Graeber i Wengrow. Protiv toga ovi autori nude sopstvene maštovite pokušaje, koji su ponekad neodoljivi, ponekad apsurdni, ali njihove strele su uvek uperene u svaki fatalizam. Oni nas nadahnjuju da se pitamo: šta ako je paleta ljudskog iskustva šira i šarenija nego što smo skloni da verujemo? Dostupna svedočanstva o Teotihuakanu zaista ukazuju na nešto vrlo neobično, ali ne možemo da izvedemo pouzdan zaključak o tome kako je to društvo funkcionisalo. Ako je moguće da je Teotihuakan vekovima cvetao bez kraljeva, čemu bismo se mogli nadati danas?
Mada Graebera i Wengrowa ne bi trebalo uzimati doslovno, treba ih uzimati ozbiljno. A to znači uhvatiti se u koštac s dva osnovna argumenta knjige: da istoriju prave ljudi, a ne društvene strukture ili materijalni uslovi, i da je najurgentniji politički zadatak ljudskog roda sloboda, a ne jednakost.
***
Reka Klamat teče nekih 300 kilometara, od Oregona kroz Severnu Kaliforniju, i uliva se u Tihi okean nedaleko od šuma sekvoja. U vekovima pre Kolumbovog prelaska Atlantika rečne okuke i meandri označavali su granicu između dva sveta. Na severu, sve do Aljaske živela su urođenička društva lovaca-sakupljača koja su se specijalizovala za ribolov. Bile su to ratničke aristokratije u kojima su do četvrtinu stanovništva činili vlasnički robovi oteti u prepadima. U južnim društvima, koja su uglavnom živela od orašastih plodova i žira, institucija ropstva nije postojala. Umesto toga ona su imala prototržišne ekonomije zasnovane na privatnoj svojini u kojima se „novcem stiče sve“ a to, po mišljenju jednog antropologa, znači „bogatstvo, prirodna blaga, hrana, čast i žene“. Zašto su ti sakupljači razvili radikalno različite društvene strukture iako su živeli relativno blizu jedni drugima?
Jedna škola mišljenja kaže da je ekologija sudbina. Sakupljači oblikuju svoje društvo tako da dobiju maksimalan prinos u kalorijama uz minimalno ulaganje rada. Po „teoriji optimalnog sakupljanja“ žir zahteva intenzivno namakanje i mlevenje da bi postao jestiv, dok riba ne zahteva takve pripreme, što je čini atraktivnim plenom. Severna društva su se razvila kao ratničke aristokratije zato što je njihova osnovna namirnica bila riba.
To je elegantna teorija ali, kao što nam kažu Graeber i Wengrow, i tu postoji problem: severne zajednice nikad nisu otimale ribu već samo ljude. Tamo gde ih ekonomski determinizam izneveri, istoričari mogu da se okrenu kulturi. Ali kulturne forme su uglavnom kontingentne. „Nema ‘objašnjenja’ za činjenicu da je kineski jezik tonalan a finski aglutinativan“, sažimaju Graeber i Wengrow to gledište. „Prosto je tako ispalo“.
Ali ne možemo menjati svet ako najpre ne pokušamo da ga objasnimo – čak i ako su naša objašnjenja gruba nagađanja. Zato autori nude alternativnu teoriju. U severnim društvima poglavice nisu mogle da porobljavaju sopstvene podanike, pa su morali da napadaju druge severne zajednice kako bi stekli robove. Južna društva su posmatrala ropstvo kod severnih suseda i ono im se nije dopalo. Zato su svesno organizovali svoje društvo na alternativnim etičkim osnovama. Dok su severnjaci upražnjavali rituale izobilja i odsustva mere, južnjaci su prihvatili ideale asketizma i radinosti. Dok su severnjaci slagali salo na svoje pogoleme trbuhe, južnjačke elite su radile suprotno – sagorevale su kalorije u kolibama za preznojavanje. Graeber i Wengrow nazivaju taj proces – kad društva obrnuto preslikavaju jedno drugo – „šizmogeneza“, terminom koji je skovao antropolog Gregory Bateson.
Ovo objašnjenje počiva na maštovitom čitanju jedne jedine usmene priče zabeležene u 19. veku. Dublja poenta je, međutim, vredna pažnje: „Ekologija nije dovoljan osnov za objašnjenje ropstva na severozapadnoj obali“, pišu Graeber i Wengrow. „Ali sloboda jeste“. Drugim rečima, te društvene strukture proizvelo je samosvesno političko i etičko zaključivanje severnjaka na jednoj strani, i južnih zajednica na drugoj. U jezgru takvog razmišljanja je voluntarizam koji je dovoljno snažan da prevaziđe strukturna ograničenja. Voluntarizam je ukorenjen u anarhističkoj tradiciji; on je pokretački princip iza političke strategije „zamišljanja budućnosti“, po kojoj organizovanjem u egalitarne kolektive slične svetu u kakvom želimo da živimo, možemo doprineti nastajanju tog sveta. U Graeberovom i Wengrowovom voluntarističkom čitanju istorije neolitski ratari u Engleskoj napustili su gajenje žitarica prosto zato što su više voleli nešto drugo; lepeza klasnih struktura u drevnim gradovima – od egalitarnih do hijerarhijskih – odražava svesne eksperimente; Inuiti su se leti organizovali kao autoritarni patrijarhat, a zimi kao egalitarni komunizam zato što su odlučili da „ljudi tako treba da žive“.
Teškoća s voluntarističkom koncepcijom istorije je to što ona možda može da objasni primere kad zajednice biraju egalitarnu organizaciju, ali ne uspeva da objasni zašto druge zajednice odlučuju da ne žive na taj način. Ona ne objašnjava ni zašto se na kraju, Grarberovim i Wengrowovim rečima, „zaglavimo“ s državama i hijerarhijama. U stvari, društva ništa ne biraju – to rade pojedinci i grupe. Društvene strukture odražavaju mnoge činioce koji deluju jedni na druge, od svesnog odlučivanja do ekonomskih pritisaka i unutrašnjih borbi. Kao što bi neki budući istoričar previše simplifikovao kad bi pogledao američki kapitalizam i zaključio da su Amerikanci kolektivno odlučili da tako žive, pogrešno je inuitske obrasce života svesti na rezultat svesnog odlučivanja. Ozbiljno istraživanje raznih činilaca upletenih u oblikovanje putanje jednog društva zahteva bogatstvo empirijskih detalja – a to nam za mnoga rana društva prosto nije dostupno.
***
Ali postoji način da zavirimo u život naših dalekih predaka: antropolozi su dokumentovali savremena lovačka-sakupljačka društva sa upečatljivim nivoima jednakosti, kao što su Hadze iz Tanzanije i Mbendjele Ba Jaka iz Konga. Ta društva ne proizvode višak vrednosti; sve se deli i odmah troši. Ali to nam ne kaže mnogo o mogućnosti egalitarizma u složenim društvima; čim zajednica počne da proizvodi više nego što joj je potrebno, najčešće grupe ili pojedinci ugrabe kontrolu nad viškom. Onda se pojavljuju država i klasna podela; to je razlog zašto je veći deo novije istorije ispunjen kraljevima i robovima. Znači li to onda da je egalitarizam karakterističan za detinjstvo čovečanstva i da nikada neće biti ponovo uspostavljen? Marx daje jedan odgovor na tu zagonetku: viškom se može upravljati kolektivno i pravedno. Ali to je stvar vere, jer nam nedostaju moderni primeri. Drugi pristup je potpuno odbacivanje ideala jednakosti.
Taj pristup je najdraži libertarijancima i konzervativcima – a začudo i Wengrowu i Graeberu, koji je bio vodeća figura pokreta Okupiraj Volstrit. Uronite u pojedinosti takozvanih egalitarnih društava, kažu oni, i otkrićete nepravdi koliko vam drago. Vendat, na primer, koji autori pozdravljaju kao alternativu evropskom društvu, imao je nekoliko bogataša i razrađen sistem poglavica i službenika. Nueri iz Južnog Sudana, dugo smatrani društvom u kom, po E. E. Evans-Prichardu, „nema gospodara i nema slugu“, takođe su poznavali razlike po bogatstvu i rangu: samo muškarci privilegovanog statusa imali su dovoljno stoke da sebi obezbede zvaničan brak i očinsko pravo nad decom.
Čak je i sam pojam jednakosti loše definisan, kažu Graeber i Wengrow. Odnosi li se on na jednakost statusa? Bogatstva? Moralne vrednosti? Alternativa koju predlažu je zamena jednakosti slobodom. Ako u istoriji ima malo primera egalitarizma, kažu nam oni, mnogo je primera društava koja su prihvatila tri „osnovne slobode“: slobodu da žive na nekom drugom mestu, slobodu da se ne povinuju naređenju i slobodu da preoblikuju društvene odnose. Tek u modernom dobu smo zaboravili svoju suštinsku slobodnu prirodu.
Ali ako je „jednakost“ maglovit pojam, takva je i „sloboda“. Sloboda od sila koje su izvan naše kontrole ili sloboda da ostvarimo svoje potencijale? Kad se socijalisti i aktivisti koji se bore protiv zatvorske kazne, liberali koji se zalažu za slobodno tržište i oni koji protestuju protiv nošenja maski za vreme pandemije pozivaju na „slobodu“, čini se da nemamo mnogo koristi od tog pojma. Pristup Graebera i Wengrowa ne bavi se tom zbrkom, niti oni objašnjavaju zašto njihove tri slobode zaslužuju da budu prioritetne. Na primer, oni tvrde da je među Nuerima bila dozvoljena promena mesta boravka; razlog nije to što su Nueri imali formalne zakone koji su im dopuštali da idu od jednog sela do drugog, već takvo ponašanje omogućuje njihova kultura gostoljubivosti prema neznancima. To je obrnuta situacija od one u modernom zapadnom društvu, gde mnogi od nas uživaju zakonsko pravo da se sele iz jedne države u drugu, ali zapravo nemaju slobodu da to učine ako ne mogu finansijski da se izdržavaju. U stvari, suštinske slobode uvek dolaze s cenom. Sloboda kretanja iz mesta u mesto među Nuerima počiva na normi gostoljublja – a društvena norma funkcioniše samo ako njeno kršenje povlači kaznu. Drugim rečima, sloboda menjanja mesta boravka podrazumeva ograničenje slobode domaćina da odbije osobu koja traži utočište.
Druga važna sloboda o kojoj govore Graeber i Wengrow – odbijanje naređenja – kao da je u suprotnosti s postojanjem poglavica i saveta u mnogim takozvanim slobodnim društvima. Autori tvrde da tu nema protivrečnosti zato što su hijerarhije, na primer ona u Vendatu, bile „uglavnom teatarske“. Nekad je pak moć kojom su raspolagale poglavice bila stvarna, mada ograničena. Neobičan slučaj je pleme Šiluk, koje živi u susedstvu Nuera; postupci njihovog kralja mogli su biti nekažnjivi – on je mogao nekažnjeno da otima devojke za svoj harem ili da pljačka sela. Ali njegova moć je bila ograničena samo na njegovu neposrednu okolinu, jer su mu nedostajala sredstva da delegira vlast u drugim selima. Za Graebera i Wengrowa, Šiluk je primer društva organizovanog oko slobode da se ne slušaju naređenja. Ali tu se slabost birokratije brka sa slobodom. Konvencionalnija kraljevstva su takođe imala teškoća u nametanju reda izvan prestonice. A čak i ako je istina da je Šiluk bio primer društva organizovanog oko osnovnih sloboda, nema ničeg suštinski dobrog u posedovanju sposobnosti da se ne posluša naređenje: na primer, u našem društvu korporacije mogu komotno da se ogluše o niz zakona.
Graeber i Wengrow odlučuju da naglase libertarijanske slobode. A šta je sa slobodom od gladi? Egalitarna društva lovaca-sakupljača kao što je Hadza imaju moćne društvene norme protiv gomilanja hrane – a društvene norme su naravno pravila čije nepoštovanje povlači posledice. Nije važno to da li je društvo organizovano oko „slobode“, već koje slobode imaju prednost. Zato pravo pitanje nije da li smo slobodni da ne poslušamo naređenja, već da li ta naređenja doprinose dobrobiti ljudi. A najbolji način da ona to čine jeste da svaki član društva učestvuje u odlučivanju – to jest da svako ima jednak udeo u političkoj i ekonomskoj moći. Zato je i jednakost, a ne samo sloboda, u središtu interesovanja levih pokreta već 200 godina.
***
Kad se ne prepuštaju spekulativnim sanjarijama, Graeber i Wengrow kao da shvataju da voluntarističko izlaganje istorije može biti dovedeno do „smešnih ekstrema“. Oni se slažu s Marxovom tvrdnjom da ljudi sami prave svoju istoriju, ali u uslovima koje nisu sami izabrali. Druge velike istorije usvajaju drugi deo Marxove rečenice, a ignorišu prvi. Možda upravo u tome prebiva stvarna vrednost Osvita svega. Ako zanemarimo libertarijansku ideju „slobode“, na ovim stranicama ćemo naći dublju poentu, blisku svima koji žele da se bore za bolji svet. Kad istoriju shvatimo kao mehaničku reakciju na ekonomiju ili kad je svedemo na sistem kulturnih značenja koja je oblikovala moć, gubimo iz vida suštinski političku prirodu ljudskog stanja. U jednom brilijantnom pasusu Graeber i Wengrow kažu: „Ljudi su bili potpuno samosvesni samo kad su se prepirali, pokušavali da ubede jedni druge u svoje viđenje ili zajedno tražili rešenje nekog problema“. Potopljene ruševine starog grada mogu biti ostaci robovlasničke teokratije ili republikanskog polisa – nikad nećemo saznati čega. Ali iako sva društva nesumnjivo odražavaju način proizvodnje i stanje tehnologije i ekologije, izvesno je da ona takođe odražavaju svesnu političku aktivnost. Društvene strukture nastaju delimično zahvaljujući ljudskom delovanju – što znači da dominacija i eksploatacija nisu neizbežne. Najuzbudljivije poglavlje ove knjige govori o usponu gradova i podastire svedočanstva o gradskim centrima koji su možda postojali stotinama godina bez klasnih podela. Naravno, ova svedočanstva su u velikoj meri zasnovana na pretpostavkama – ali takva su i svedočanstva u prilog suprotnoj tvrdnji da su ta društva bila hijerarhijska. U dolini takozvanog plodnog polumeseca (Mesopotamija i Levant kroz koje protiču Nil, Jordan, Eufrat i Tigar) istoričari su otkrili zanimljive nagoveštaje narodnih skupština u ranim gradovima. Tekstovi opisuju veće koje zaseda zbog jednog slučaja ubistva u koji su upleteni „lovac na ptice, grnčar, dvojica baštovana i vojnik u službi hrama“. Participativna demokratija je možda starija nego što većina nas zamišlja.
Možda je to razlog zašto je ova iritantna, groteskna knjiga dospela tako visoko na listi bestselera. Njeno neumorno podrivanje mitova našeg doba ima ponešto za svakoga. Sva popularna izlaganja o praistoriji počivaju na neproverljivim pretpostavkama, ali ovo koje su nam ponudili Graeber i Wengrow to čini u službi nade. „Krajnja, skrivena istina sveta“ piše Graeber u Utopiji pravila (The Utopia of Rules), „jeste to da svoj svet pravimo mi sami i da smo jednako lako mogli da ga napravimo drugačije“. Kapitalizam protivreči ovom pristupu. Kad se suočimo s klimatskom krizom i podmuklim autoritarizmom lako zapadamo u očaj. Ali Osvit svega je uzbudljiva i nezaboravna knjiga upravo zato što njeni autori nastoje da odbace fatalizam i prigrle kreativnost i imaginaciju kao suštinska sredstva vođenja politike. Oni nas podsećaju da ljudi oduvek tako rade.
Autor je novinar Njujorkera i pisac knjige „No Good Men Among the Living: America, the Taliban and the War Through Afghan Eyes / Nema dobrih ljudi među živima: Amerika, talibani i rat viđen iz Avganistana“.
Anand Gopal, Dissent, proleće 2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
