Glasačka mašina za biranje kockom, Muzej agore u Atini, foto: Marsyas/Wikimedia Commons
Juče (u četvrtak) izglasano je, za područje Pariza, osnivanje Skupštine građana. Članovi, njih 100, biće birani kockom po tri kriterijuma – topografskom, starosnom i obrazovno-profesionalnom. A gde je kvota muško-žensko? Jutarnja kafa zaostaje u grlu. Možda je novinar ispustio podatak, gradonačelnica Pariza je ipak levičarka An Idalgo. Novinar je članak završio u blago negativno-neutralizujućem tonu, koji se obično povezuje sa objektivnošću: ne za mene, vala! Izabrani kockom sastajaće se jedanput mesečno i za taj dan dobijati 88 evra naknade, za dane izvanrednih, posebnih sastanaka takođe.
Uprava grada Pariza smatra da je to događaj od globalne važnosti. Slične postupke primenili su u poslednje vreme u Kanadi, Belgiji i Holandiji i na još nekoliko mesta, recimo u Mostaru. U svim slučajevima građani su birani kockom. U nekim slučajevima reč je o građanskoj inicijativi, u većini je reč o državnoj inicijativi, koja osigurava sve troškove neposredne demokratije. Ponegde je uveden i pripremni period, u kojem se izabrani kockom upućuju u administrativne, zakonske i druge lavirinte, da bi znali o čemu i kako odlučuju. „Odlučivati“ je možda prejaka reč, no ovakav oblik neposredne demokratije, nazvan najčešće „deliberativni“ opsežniji je od participatornog. Deliberacija, termin koji se upotrebljava u mostarskom slučaju, pripada danas evro-jeziku, što je, uzgred, savet piscima projekata.
O neposrednoj demokratiji i izboru kockom u antičkoj Atini pisala sam već toliko puta, i u Peščaniku, da skoro nema smisla da ponavljam; no ponavljanje sa popravljanjem upravo je praksa neposredne demokratije. Glasačka mašina za biranje kockom, čiji su ostaci izloženi u Muzeju agore u obnovljenoj Atalovoj Stoi u Atini, za mene je izvesno najviša na spisku antičkih spomenika. Ponekad zamišljam kako ovih otprilike sto kila mermera Indijana Džons tovari na svoja staračka pleća i nestaje u sunčevom zalasku u pravcu drugih gradova i muzeja…
Pojava neposredne demokratije izvesno je reakcija na raspadanje parlamentarnog sistema, koji se posvuda gubi na stranačkom vašaru i u krajnje, cinično uprošćenim kriterijumima izbora kandidata – novac, korupcija, strah, glupost. Tako se biraju Tramp, Orban, Vučić, tako se prave koalicije od Janše do Kurca, tako se, još nezvanično, među kandidate u Francuskoj ugurava monstruozni desni identitarac i milioner Erik Zemur. Nepoverenje u takav sistem vodi u prvo razmišljanje o neposrednoj demokratiji, koja je u prošlosti uvek tinjala na nekom sasvim malom i skrivenom ognjištu – po univerzitetima, cehovima, seoskim savetima, revolucionarnim grupama, da i ne pominjemo poznate i uspešne primere anarhističkih komuna u španskom građanskom ratu i još živ meksički slučaj Čiapas. To prvo razmišljanje u centar vladanja postavlja opštu korist ili sasvim individualni problem i otvara pitanje kompetentnosti, dobre volje i razuma većine. I najvažnije od svega, uverenje da je svako sposoban da brine o drugima, dakle da ravnopravno učestvuje u neposrednoj demokratiji – i vaša baba. Naročito ona.
Današnja neposredna demokratija iskorišćava savremenu tehnologiju i sredstva države da bi postigla takvu vrstu učešća. Uzorci neposredne lokalne demokratije dostupni su još i danas, bez drugih nadzornih aparata, u ruralnoj Africi, gde su se, za razliku od atinske demokratije, uspešno održali. Ukratko, tragovi su posvuda, i ideja se ekscentričnom može činiti samo onima koji su akteri, ili žrtvama parlamentarne demokratije, koje su izgubile nadu.
Ključno pitanje, sem za Pariz sa istorijom revolucionarne neposredne demokratije i levičarskom gradonačelnicom, jeste kako uvesti prve oblike deliberativne demokratije na drugačijim mestima. Odgovor je – lako i besplatno, uglavnom podzemno, supkulturno, ilegalno, premda može upaliti i evropski projekt. Samo napred, vi koji to već radite, zavrnite rukave, Šorošovi plaćenici, a što se baba tiče, one su uvek spremne.
Peščanik.net
***
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
