Neki misle da je tema Prometeja već odavno ispričana i da nije potrebno o njoj dalje pisati (a to ne da nije tačno već je tragično koliko svet nije upućen u dublja i prava značenja “opštih” tema i koliko se na njih gleda istokrako i površno). Postoji pesnik ko je na sasvim drugačiji od od mitskog način gledao na priču o Prometeju i to poodavno, ali je njegov pogled kod nas (nažalost, ah, nažalost) slabije poznat.
Krenimo prvo od mita o Prometeju. Bio je sin titan Japeta i boginje Temide (ili Klimene) i Atlasov brat. Stvorio je čoveka od gline i ukrao za ljude vatru sa Olimpa. Nju su bogovi čuvali ljubomorno za sebe jer je simbol znanja, moći i civilizacije. Prometej je odlučio da se prikrade Hefestu, stavi plamen u trsku i preda ga ljudima.
Zevs se, logično, žestoko na Prometeja zbog ovog bogohulnog čina i okovao ga za stenu na Kavkazu. Tamo mu je svakog dana dolazio ogroman orao (simbol Zevsove kazne) i kljucao mu jetru. Budući da je Prometej kao titan besmrtan, jetra mu je svakog dana ponovo rasla, pa je mučenje trajalo beskonačno. U nekim kasnijim verzijama mita Prometej je oslobođen kada je Herakle ubio je orla i raskovao ga, mada Prometej ostaje simobol dve sasvim suprotne energije – snage volje koja se približava božijoj (i krade od nje, menjajući joj tok) i večne božije kazne.
Britanski pesnik Persi Biš Šeli (on je taj koji je ovde nažalost, ah, nažalost slabije poznat) se nije mirio sa idejom večite kazne Prometeju. Za Šelija (Percy Bysshe Shelley) se bez dileme može reći da je bio pesnik beskompromisnog duha, buntovnik prema svim pravilima, konvencijama i društvenim normama. Nije prihvatao ograničenja ni autoritete – bilo da su u pitanju društvene, političke ili književne norme već je neumorno tražio slobodu izraza i istine. Ceo njegov život je bio broba za slobodu i “svepravdu”, suprotstavljenu autoritetima i tradiciji.
Poezija mu je bila rušilačka i strastvena. Zamislite sirovu strast koja se sliva niz vašu bradu kao kad se zagrize saće a voštane ćelije pucaju i iz njih izlazi neprerađeni med.
Poemu “Oslobođeni Prometej” Šeli je napisao 1819. godine, u četiri čina i u blank versu izokrenuvši mit o Prometeju sasvim i radikalno ga reinterpretirajući dodajući mu utopijsku dimenziju.
Poema počinje prateći mit, dakle, pobunjenog Prometeja je Jupiter (Zevs) kaznio jer je ljudima dao vatru. Znanje. Moć. Orao mu kljuje jetru ali tu dolazi do plemenitog šelijevskog obrta: Prometej odbacuje mržnju i osvetu, ne želi da prokune onog ko ga je nemilosrdno kaznio. Taj čin mu daje snagu da izdrži patnje i da se nada preokretu.
A preokret! Moglo bi se reći da je preteča mnogih (naročito dramskih) dela u sadašnjosti koji imaju za tendenciju da mitologiju, religiju i svaki autoritet iz njihovih oblasti svrgnu (setimo se samo serije “Kaos”, za koju nam nije jasno zašto u Netfliksu nije završena, jer je odlična). U Šelijevoj nezaboravnoj poemskoj avanturi Jupiter pada, njegovoj tiraniji dolazi kraj a novi poredak zasnovan na slobodi se uspostavlja.
Da li je čovek ikada slobodan? Ko je slobodan, čak i kada mu autoriteti daju slobodu? Postoji li pojedinac ili grupa ljudi koja to može ostvariti? Ima ih. Ima. Stoga možemo reći da Šeli nije bio totalni utopista, mada, ako se uzmu u obzir životi većine ljudi, jeste (takođe je potrebno dodati da neki ne bi umeli da se nose sa apsolutnom slobodom ni kada bi je dobili).
Možda bi je više cenili kada bi ga, kao Prometeja u Šelijevom pogledu, oslobodio Herkul.
Bilo kako bilo, Šelijev Prometej je “otporaš” prema apsolutnoj vlasti i svim okovima zbog kojih čovekov duh ne može da “poleti”, ako se usudi da želi. Doduše, ovde možemo postaviti pitanje šta je “letenje u slobodu”, da li je ono samo spoljašnje, skidanje okova i odlazak ili može biti i unutrašnje, uzlet iznutra, duhovni uspon koji se ne vidi ali se oseća.
Da li savršeno društvo, kakvo Šeli sanja, bez klasa i tlačenja može da postoji? Možda može, ali u nekoj dalekoj budućnosti, kada (a to je jedini način) svaki pojedinac razvije svoju individualnu svest, tj. upozna sebe, prihvati se i nakon prihvatanja krene da privređuje u skladu sa svojom prirodom koju usput pokušava da učini što boljom. Društvo može da se izleči tek kada se svako pojednačno izleči od sopstvene sujete. Sve ostalo je iluzorno.
Moćni opisi prirode koje nam nudi Šeli daju i čitaocu moć, to je izvesno i nepobitno. Ali taj čovek može pomoći i sebi i drugima samo ako spozna sebe toliko dobro da ga ne bude strah da radi ono što je u najdubljem skladu sa njegovim pravim karakterom, njegovim pravim potencijalom.
No, ne zaboravimo na Šelijev plamen. On tinja u svakom od nas. U stvari, plamen je upravo spomenuta samospoznaja, lišena upliva ega i sujete. To je plamen stvaranja i kreacije, samo je potrebno ogoliti se dovoljno i uvideti šta je to što bi moglo da nas vodi toliko jasno i strastveno da zaboravimo na sve što želi da nas ograniči. Tada jedno možemo ograničenja da pobedimo a i da drugima osvetlimo put (ne zaboravimo da ne možemo zauvek da “fenjerišemo” ispred tuđih očiju, to, ipak, svako mora uraditi za sebe).
Za P.U.L.S.E Ana Atanasković
