Teofil Pančić: Jovo Bakić i oksimoron (č)etničke levice

Nasuvo: Jovo Bakić i oksimoron (č)etničke levice

Preobražaj iz politički angažovanog intelektualca u intelektualno (dez)angažovanog političara ume da bude proces zanimljiv za gledanje, pod uslovom da nekako suspregnete prateću mučninu. Primera je bezbroj, a manje-više uvek je po neki takav u toku, pa lako možete da vidite kako to zapravo izgleda. Mada, nije baš ni da su svi podjednakog kvaliteta i živopisnosti. Ovaj najaktuelniji, u kojem je akter dr Bakić Jovo, bogme je jedan od koloritnijih u ponudi. Naime, otkad ga je angažovalo da sudeluje u stvaranju programa jedne moguće buduće „levičarske“ partije, takoreći „srpske Sirize“, s Bakićem je počelo da se dešava nešto čudno, kao da se u njega uselio nekakav Osmi putnik, biće koje ima neku svoju agendu, a koju nam izlaže kroz Bakićeva usta, a ovaj tu baš ništa ne može.

Možda vam ova metafora o dvojnosti izgleda preteranom, ali to onda znači da niste (pažljivo) pratili Bakićevo nedavno gostovanje kod Ljubice Gojgić na TV Vojvodine. U toj je – na svaki način poučnoj – emisiji Jovo Bakić najmanje dva puta progovorio o samom sebi kao o Jovi Bakiću, to jest, nazivajući sebe Jovom Bakićem, u trećem licu, u stilu „Jovo Bakić će to i to“, „Jovo Bakić nikad ne bi ovo i ono“, pa je pomalo nejasno ko je – ako ne Osmi putnik – govorio u trećem licu o Jovi Bakiću, a glas mu je dolazio iz tela samog Jove Bakića? Šalu na stranu, to kad javni govornik, pa još intelektualac – nema, dakle, vađevine na priprostost i nepismenost – počne o sebi da govori u trećem licu, ozbiljan je simptom ego-odlepitisa, nagledali smo se takvih pojava onoliko.

To što je utripovao na sebe još ni po jada, izgleda da je Bakić utripovao i na svetsku proletersku revoluciju, kojoj je spreman i lično da doprinese u okv. skr. mogućnosti, pa je u tom cilju pozvao na okup sve ovdašnje levičarske snage da se udruže u borbi protiv mrskog kapitalizma (Uzgred: kad je tačno više ne baš tako mladom Bakiću kapitalizam postao mrzak? To nije jasno iz njegovih istupa, a kako i sam ističe da je bio “glasač DS od 1990“, o toj netrpeljivosti ranije nije ostavio nikakav trag ni kao građanin ni kao intelektualac), navodeći razne frakcije stvarnih ili nabeđenih levičara, među ostalim i – staljiniste. Ni manje ni više. Godine dve hiljade i petnaeste, dr Bakić Jovo bi u stroju s veselim staljinistima (đe li će ih nać’?) da se bori protiv zlog kapitalizma. I to izjavljuje s basterkitonovskom ozbiljnošću. Uz ovakve antikapitaliste, kapitalizmu je obezbeđena beskrajna dugovečnost jer, razmislite i sami: ko iole priseban ne bi između Margaret Tačer i Staljina izabrao Tačerku? Ova te samo izbaci s posla kao tehnološki višak, a Staljin te, jebiga, pomalo ubije, nakon što te je trideset godina drndao u Sibiru… i tako dvadesetak miliona puta. Naravno, „a zašto bih uopšte imao/la baš takav izbor“, reći ćete vi, ali ja to ne znam, pitajte dr Bakić Jovu, ne petljam ja sa staljinistima i sličnima nego Bakić, ili bar jedan od one (najmanje) dvojice koji žive u njemu, i jedan o drugome govore s dirljivom toplinom i punim poverenjem.

Sve ovo može delovati i kao šala-komika (mada nije), ali ove prateće ekscentričnosti nisu tu zarad ilustrovanja jedne bizarne autodegradacije koja je nesumnjivo u toku – jer, na kraju krajeva, šta to mene ili čitaoca briga, uostalom, svaki čovek ima neotuđivo pravo da pravi budalu od sebe – nego kao simptomi mnogo ozbiljnije lokalne patologije levice, ako se tako može reći.

U istoj onoj emisiji u kojoj je prosuo nisku bisera pred nas dijalektički neosvešćene svinje, dr se Bakić blagoizvoleo izjasniti i o aktuelnim zapletima glede britanskog predloga deklaracije o Srebrenici, i o širem njenom kontekstu, za koji poneko podozreva da mu je pravi cilj „preformatiranje“ Bosne i Hercegovine u pravcu koliko-toliko normalnog funkcionisanja, čega ne može biti bez potkresivanja krila Republici Srpskoj. I šta onda bi? Sa Srebrenicom dr Bakić nema problem, što se njega tiče neka spomenik srebreničkim žrtvama osvane usred Beograda, čak i Dodik Milorada bi Bakić dosta lasno prežalio, ali sama Republika Srpska kao da mu je iz oka ispala, ona je neupitna i nedodirljiva, i ko bi s njom da se igra moraće za to da ratuje! Baš je to rekao dr Bakić, i to ne analitički-neutralnim nego „aktivističkim“ tako-i-treba tonom, tako da si imao dojam da bi u tom slučaju rodoljub Bakić odmah i sam krenuo u partizane, ne bi li odbranio nedodirljivost voljene Republike Srpske. Ne zna se jedino hoće li tu borbu voditi paralelno s rušenjem kapitalizma ili jedno po jedno, i šta u potonjem slučaju ima prednost?

Da rezimiramo: politički program dr Bakić Jove (i to obojice, rekao bih) podrazumeva rušenje globalnog kapitalizma i opstanak te berićetni razvoj nešto manje globalne Republike Srpske, naše svetinje koju ako neko dirne našu će osetit’ pest. Kako se zove ideologija, pogled na svet ili šta već, koji ovako živopisno združuje ove dve stvari? Bojim se da nauka još nije iznedrila adekvatan termin – ili bar ne ta nauka.

Na ovom mestu, ako mene pitate, svaka šala prestaje. One partizane spomenuo sam u prethodnom pasusu samo zato što je u njemu šale još bilo… Jasno je, naime, da bi Bakić, sve braneći RS od stvarne ili tobožnje ugroze, za to morao da ode u neku drugu vojsku – znano je i koju, onu rehabilitovanu – a nipošto u partizansku. Partizani se, naime, jesu borili za republiku, ali ne za Republiku Srpsku… Naprotiv, upravo su takve etnički ekskluzivne tvorevine – nastale ni iz čega i bez bilo kakvog istorijskog utemeljenja, na bazi puke brahijalne sile etničkog čišćenja – bile sve ono protiv čega su se partizani borili. Zašto? Iz jednog elementarnog, suštinskog razloga: bili su antifašisti. I bili su, dakako, levičari. Ne možeš biti levičar, a ne biti suštinski i nepokolebljivi antifašista. Ne možeš biti ni liberal, a da ne budeš suštinski i nepokolebljivi antifašista. Upravo je antifašizam ono što povezuje jedne i druge, i u kritičnim situacijama ta je veza važnija od svega što ih inače razdvaja. Ta je veza, uostalom, sadržina pobedničke alijanse Drugog svetskog rata, na toj je pobedi opstalo ono što s kakvim-takvim pravom nazivamo civilizovanim čovečanstvom.

Ozbiljni su se istoričari bavili onim katarzičnim momentima, koji dan nakon službenog završetka Drugog svetskog rata na evropskom tlu, kad partizani ganjaju ustašku, četničku i ostale bande po Sloveniji, a ovi gledaju da se dočepaju Austrije nadajući se tamo spasu od “Engleza“. Dočekuje ih britanska vojska i – šta? Gadljivo ih, bez ikakvog premišljanja, prepušta svojim ratnim saveznicima Titovim partizanima na dalje postupanje. Uzalud se Pavelićeva, Mihailovćeva i slične kamarile pozivaju na antikomunizam kao nešto što ih tobože bratimi s vojskom UK: Čerčilovi oficiri, kao ni njihovi nadređeni, neće da imaju ništa s koljačkom bandom; to je stvar elementarne civilizovanosti i ljudske moralnosti. To da li će vlasnik tamo neke fabrike da bude pojedinac ili država nema nikakve bitne veze s tim. Ko god da je fabrici vlasnik, nema opravdanja da se od njene hale napravi logor za inovernike!

Treba li da vam crtam naravoučenije? Okej, nije mi teško. Šta vam je prva asocijacija kad čujete za ustaše, četnike, ljotićevce, baliste i slične? Pa, nećete mi valjda reći da pomislite na „neoliberalni kapitalizam“?! Naravno da ne: pomislite na nož i žicu, na klanje, ubijanje, proterivanje nedužnih ljudi, uglavnom „krivih“ samo zato što se ovako ili onako zovu. E, protiv toga, e, protiv takvih je ustalo sve u svetu, Evropi, Balkanu, Jugoslaviji, Srbiji, Bosni, što je mislilo humanistički, ljudski, liberalno, levičarski. „Četničke levice“ nikada nije bilo i nikada je neće biti, baš kao ni ustaške. Ne možete biti levičar globalno, a četnik-početnik lokalno. Ne možete govoriti – a da budete iole verodostojni, to jest, da budete bilo šta osim pajaca – da ste pristalica globalnog emancipatorskog pokreta (kojem je nulta tačka programa da ne priznaje bilo kakve etničke, verske ili rasne razlike među ljudima kao legitiman osnov za diskriminaciju), a onda kod kuće, na svom Balkančiću, biti obožavalac sistematskog etničkog čišćenja, odnosno njegovog direktnog, nedvosmislenog produkta. Mislim, možete vi i da ratujete (pa makar i kabinetski, pardon – studijski) za svoju sakrosanktnu etnoočišćenu tvorevinu, ali to nikako ne možete činiti pod zvezdom petokrakom – zna se koji vam simbol pripada.

Sve to, dakle, ne možete, osim ako ste Jovo Bakić. Bilo koji od te dvojice koji vode prijateljski dijalog u njegovom telu. Uostalom, ni u tome nesrećni Bakić nije bio originalan. Sve je to već činio Miloševićev SPS devedesetih: nastao iz kobne mutacije dela srpskih komunista, trošio je izanđalu, apstrktnu, ni na šta obavezujuću levu frazu (antiimperijalističku, antikapitalističku, anti-NATO…) dok je sprovodio u suštini neočetnički program „svi Srbi u jednoj državi“. Deo tog programa, onaj koji im je najbolje uspeo i primio se kao turobna zaostavština, zove se Republika Srpska. A sad se nešto mislim: pa, sto mu gromova, tada, devedesetih, nije se baš nešto čulo za dr Bakić Jovu, nije ga baš nešto bilo među glasnim protivnicima tadašnjeg režima? E, jesam glup i nedijalektičan! Sada mi je svanulo, sada znam i zašto.

(Autonomija)