Ljudsko biće, u proseku, provodi bar četvrtinu života u odrastanju. Po merilima životinjskog carstva, to je očigledno smešno. Čak i većini kitova, najdugovečnijih među dugovečnim sisarima, potrebno je otprilike 10 odsto života da izrastu u grdosije. Nijedan drugi primat se toliko ne razvlači ali, s druge strane, nijedan drugi primat nije tako uspešno zagospodario planetom. Možda tajna uspeha naše vrste prebiva upravo u sporosti našeg odrastanja? Ako je tako, koje evolucione koristi može doneti odložena zrelost i šta to znači za put kojim se naša vrsta zaputila? Potraga za tajnom našeg uspeha čini jezgro antropologije – proučavanja ljudi i njihovog mesta u svetu. Najveći narcis među društvenim naukama živi od fascinacije katalogizovanjem i sakupljanjem svega što se u svetu pojavilo za vreme evropske kolonijalne ekspanzije u 18. veku i od sve veće popularnosti „prirodnih zakona“, koji su objasnili funkcionisanje sveta kao niz nepromenljivih istina dostupnih svakom čoveku (i samo čoveku) koji koristi svoj um i ima strpljenja za posmatranje prirode. Rana antropologija je sakupljala kulture, postrojavala ih jednu do druge duž linije napretka koja se protezala od fosila do fraka i presudila da su ključne osobine Čoveka – tajne njegovog uspeha – veliki mozak i uspravan hod. Sve što ljudska vrsta jeste tumačilo se kao posledica toga što su njeni oštroumni preci igrali igru nulte sume protiv istrebljenja, pri čemu su se neki majmun-ljudi razmnožavali uspešnije od nekih drugih majmun-ljudi. U toj velikoj tradiciji imamo Čoveka lovca, Čoveka koji ume da zapali vatru, Čoveka proizvođača alatki i druge evolucione arhetipove koji nam govore da smo ono što jesmo zahvaljujući nizu tehnoloških napredaka.
Ali pre 50 godina arheolozi su otkrili nešto šokantno: žene. Ne, ne činjenicu da žene postoje (mada je i to možda iznenadilo neke pripadnike stare garde), već da one mogu da rade vrlo zanimljiva istraživanja i da tema tih istraživanja nije nužno evolucija Čoveka kao Muškarca, već ljudskih bića, dakle i žena i dece. Novo istraživanje preformulisalo je stara pitanja i postavilo neka nova koja nisu pretpostavljala da ono što je dobro za gusana mora biti dobro i za gusku, već da je istorija naše evolucije složenija nego što su raniji pojednostavljeni modeli pretpostavljali. Među novim idejama bila je i jedna koju su istraživači uvek previđali: cela rabota reprodukovanja naše vrste krajnje je čudnovata. Od našeg sistema parenja do smrtnosti majki i menopauze – mnogo šta u našem životu kosi se sa stečenom mudrošću životinjskog carstva. Reprodukcija je, zapravo, usko grlo u evoluciji svake vrste. Stvaranje što više jedinki sopstvene vrste je način da se ostane u igri, a sudeći po brojevima, mi smo daleko najuspešniji primat koji je ikad hodao zemljom. Krčeći nove puteve, istraživačice kao što su Sara Hrdi, Kristen Hoks i mnoge druge iz te nove generacije zapitali su se da li nas je način na koji povećavamo broj ljudskih bića učinio vrstom koja jesmo?
***
Naše neverovatno detinjstvo počinje pre nego što se sretnu gameti (spermatozioid i jajna ćelija). Kao deo svojih sistema društvene organizacije, ljudi imaju specifičan sistem parenja, sistem reprodukcije koji na poseban način, s posebnim ciljem, podržava odnose u našem društvu. Uprkos tendenciji jednog podmuklog soja pseudointelektualne internetske žuči da za ljudske interakcije koristi tobož naučne termine kao što su „alfa mužjaci“ i „beta mužjaci“, naša vrsta je u velikoj meri čudesno nekompetitivna kad je reč o parenju.
Možda je teško poverovati da su ljudska bića uglavnom nezanimljivo monogamna, ali naša sklonost ka životu u paru zaista je upisana u naše telesno biće. Skupi evolucioni ukras grivastog pavijana, koji ima do 400 puta duže očnjake nego njegove rođake da bi s njima paradirao i borio se za parenje, nije za nas. (U našoj vrsti mužjaci imaju samo malo duže očnjake nego ženke – jedva 7 odsto, što je zanemarljivo po životinjskim merilima.) Štaviše, kod životinja s kompetitivnijim strategijama parenja – tamo gde su dodatne prednosti života u paru skladištenje sperme ili sprečavanje drugih sparivanja – evolucija je obezbedila niz genitalnih morfologija, od kostiju i šiljka penisa do predimenzioniranih testisa. Ljudi se ne ističu veličinom genitalija, ali vredi napomenuti da je većina antropologa odlučila da se bavi muškim genitalijama, što znači da buduće istraživače možda očekuju iznenađenja.
Nedostatak fizičke razlike između polova osnova je društvenog sistema koji je u životinjskom carstvu neobičan: života u paru. Vrlo malo drugih životinja reprodukuje se u paru – samo 5 odsto ako ne računamo ptice, kod kojih je to česta pojava. S druge strane, nesrazmeran deo primata odlučuje se za monogamni aranžman – petnaestak odsto vrsta, među njima, naravno, i naša. Postoji mnoštvo pokušaja da se objasni privlačnost monogamije za primate: tako se obezbeđuje pristupačnost ženki koje lutaju, podržava se potomstvo, mužjaci mogu biti sigurniji u svoje očinstvo. Jedna važna teorija pretpostavlja da se na taj način smanjuje verovatnoća da će mužjak počiniti infanticid – mada se time, kao što kaže antropološkinja Holi Dansvort u eseju „Seks pravi bebe“ (2017), primatima pripisuje jedna vrsta razuma koja se ne pripisuje uvek čak ni drugim ljudima. Druge teorije pak insistiraju na tome da lutanje ženki zahteva takav sistem inače bi svaka promena mesta značila gubitak prilike za parenje. Pokazuje se, međutim, da u porodici primata motivacija za monogamno vezivanje nije uvek ista kod svih majmuna. Jasno je, međutim, da su se ljudi opredelili za sistem parenja koji je više okrenut prema brizi nego prema takmičenju. Evolucija „tate“ – a ta reč obično označava dodatni par ruku, što kod ljudi može pokrivati širok spektar ljudi – možda je jedino rešenje za krizu koju izaziva najvažnija osobina ljudskih mladunaca: njihova velika zahtevnost.
Naše bebe traže intenzivno ulaganje i pripadnici naše vrste se na sve načine dovijaju da im pruže sve što im je potrebno. Kao placentalni sisari prevazišli smo nedostatke sazrevanja u jajetu, pre svega ograničenu količinu sredstava, tako što smo preneli kôd jednog RNK virusa u svoj DNK i stvorili placentu: privremeni organ koji našim embrionima i fetusima omogućuje da iz našeg tela izvlače ono što im je potrebno za život. Kao ljudi, međutim, otišli smo korak dalje i promenili signalne mehanizme koji održavaju osetljivu ravnotežu između naših proždrljivih mladunaca i majki od kojih oni uzimaju hranu. Trudnoće pripadnica naše vrste – i nijedne druge vrste – postale su opasne po život zbog neumerenih zahteva naših mladunaca. Gestacioni dijabetes i preeklampsija su gotovo nepoznati u životinjskom carstvu, ali te male promene često ubijaju trudnice. Mladunci odrastaju do srazmerno velike dužine i širine, i tako su zahtevni da resursi u telu majke nisu dovoljni za njihovo održavanje. Dolaze na svet s velikim mozgovima i pozamašnih 15 odsto sala, ali još nezreli i nespremni.
Pitanje zašto imamo tako velike ali beskorisne mladunce – nesposobne da hvataju (za razliku od mladunaca drugih primata), otvorenih očiju i ušiju, ali glave preteške za slabašni vrat – evoluciona teorija dugo je tretirala kao klasični problem premeštanja sofe. U obliku u kom su ga postavili pisac Daglas Adams ili serija Prijatelji, taj problem glasi: kako nešto teško i kabasto progurati kroz tesan i nepravilan prolaz? Zbog velike glave ljudskog mladunca i uskog pelvisa ljudske majke, naizgled trivijalno pitanje o logistici premeštanja nameštaja postaje ogromna prepreka uspešnoj reprodukciji naše vrste: rađanje ljudskog bića je opasno i ljudske majke umiru na porođaju mnogo češće nego majke bilo koje druge vrste.
Na to se obično gledalo kao na prihvatljiv sporazum između rivalskih evolucionih zahteva. Antropolog Šervud Vošbern nazvao je to 1960. „opstetrička dilema“: naš uspravan položaj i čvrsta posuda za naš veliki mozak iziskuju opasan put niz porođajni kanal. Ta široko prihvaćena teorija pružila je funkcionalno objašnjenje za različitu veličinu muške i ženske karlice i rizike rađanja. Donedavno se smatralo da je ta nesrazmera ublažena jedinstvenim okretom koji beba izvodi dok putuje kroz porođajni kanal, tako da izlazi lica okrenutog ustranu a ne prema prednjem delu majčinog tela.
Mi, međutim, nismo jedina vrsta koja izvodi taj okret na kraju ronjenja kroz pelvisni kanal, nismo čak ni jedini primati koji to rade. Istraživanja Satošija Harote i kolega pokazala su da ga izvode čak i šimpanze, koje se „lako rađaju“. Pokazalo se da čak ni razlika u veličini i obliku karlice, koja je smatrana ključnom za ljudsku evoluciju, nije samo naša osobina. Kod mnogih životinja veličina muške i ženske karlice još više se razlikuje mada se njihovi mladunci ne rađaju tako teško. Razlika u obliku je možda mnogo starija u liniji sisara. Kad je reč o ljudskim kukovima, varijacija zavisi od mnogo činilaca, na primer od geografije, a ne samo od pola. Ali ljudske bebe se zaista namuče dok dolaze na svet mnogo više nego mladunci drugih vrsta zbog tog tesnaca. Zašto se to događa?
***
Odgovor možda prebiva u salcetu bebe, koje je tako slatko štipnuti. Pošto smo precizno oblikovali svoje potomke da izvlače hranu iz svojih majki da bi izgradili kalorijski zahtevne strukture kao što su veliki mozak i okrugli obraščići, možda smo postali žrtve sopstvenog uspeha. Naše bebe su u stanju sa porastu do impresivne veličine u materici, blizu granice preživljavanja. A evo šta je zaista fantastično: pošto smo tako mnogo uložili u svoje trudnoće, ljudske bebe, kad udare o granicu onog što mogu da katabolišu iz tela svojih majki i izađu u svet, i dalje su neverovatno zahtevne. Preživljavanje svakog sisara posle rođenja počiva na magiji mleka; naše bebe se po tome ne razlikuju, ali imaju još jednu vrlo neobičnu ljudsku crtu: dugo detinjstvo počinje ranim prekidanjem stadijuma odojčeta.
Čak i kad uzmemo u obzir razliku u veličini, stadijum odojčeta kod ljudske bebe traje znatno kraće nego kod mladunaca naših najbližih rođaka. Kod šimpanzi i gorila dojenje se nastavlja 4 ili 5 godina, a kod orangutana 8 i više godina. U ljudskim društvima koja najbolje poznajemo bebe se potpuno odvajaju od dojke do 4. godine; u većini poljoprivrednih društava, prošlih i sadašnjih, granica je postavljena na dve godine, a mnoge moderne zemlje s razvijenom ekonomijom bore se da do dojenja uopšte ne dođe; preporuka Svetske zdravstvene organizacije da ono traje najmanje dve godine nedostižan je cilj. Nekoliko meseci posle rođenja naše bebe počinju da dobijaju čvrstu dopunsku hranu, pa i sažvakanu, što ne izgleda privlačno, ali se čini da je dobra podrška ne samo ljudskoj odojčadi već i mladuncima svih velikih majmuna. Neophodno je ogromno ulaganje da bi se ogromni mozak našeg krupnog, punačkog potomka razvijao kako treba tokom prve godine; da bi se izgradio zreo mozak od 1.200 grama mleko nije dovoljno. Tu se vide prednosti života u paru: dostupna su dva sakupljača (ili žvakača) hrane da podrže bebu koja se brzo odboja od dojke – ali kad ona pređe iz stadijuma odojčeta u detinjstvo, čeka nas novo iznenađenje: roditelji puštaju dete da ostane s njima duže nego ijedna druga vrsta na planeti.
Ljudsko detinjstvo traje dugo prema svim postojećim merilima. Kad uporedimo 25 godina potrebnih za dostizanje fizičke zrelosti (u stvari, krajičak grudne kosti na mestu spajanja s grudnim košem do kraja se formira tek u ranim 30-im godinama) s razvojem naših najbližih rođaka, vidimo da kaskamo za njima celu deceniju ili više iako naše dovršeno telo nije veće od tela velikog majmuna. Ako želimo da otkrijemo još nekog sisara koji se sporo razvija, možda moramo da ga potražimo u moru? Ali čak i grenlandski kit, koji dostiže dužinu od 18 metara i težinu od 90 tona, razvija se daleko brže od malog ljudskog bića. A ako pogledamo znake naše društvene zrelosti, videćemo da se tu još više razlikujemo. Naše pojedinačne kulture konkretno nam kažu kad počinje zrelost – tako što utvrđuju doba krivične odgovornosti ili pravo vreme za određene rituale – a ona se može približno podudarati s fizičkom zrelošću ili od nje znatno odstupati. Možda je najjasnija ona definicija koja opisuje detinjstvo pomoću investiranja: to je period kad nemilice trošimo velika sredstva koja drugi ljudi ulažu u nas.
Jednu od najčudesnijih stvari u istraživanju ljudskih bića dugujemo svojoj sposobnosti da gledamo u prošlost, preko granica svoje vrste, i da posmatramo adaptivne izbore koji su napravili naši preci da bi nas doveli ovde gde smo. Posmatramo oblik fosilnih kukova, kolena i prstiju na nogama da bismo naučili kako smo počeli da hodamo uspravno; merimo lobanje i vilice stare milionima godina da bismo shvatili kako smo nekad hranili svoj veliki mozak. Paleoantropologija nam omogućuje da rekonstruišemo korake koje su nas dovde doveli i već tu možemo da nađemo mikroskopske znake putovanja prema produženom detinjstvu.
Imamo šačicu fosila naših mladih predaka, vrlo mali deo male i sve manje količine ostataka vrsta koje su živele pre više od milion godina i gradile naše porodično stablo. Dva takva fosila, dete Taung i dečak iz Turkane (Nariokotome boy) pružaju nam neka od najboljih svedočanstava o evoluciji naše vrste. Dete iz Taunga, afrički australopitek, živelo je pre približno dva i po miliona godina, a dečak iz Turkane, Homo erectus, pre približno milion i po. Kad posmatramo te fosile, vidimo da se zubi još formiraju u vilici i da skelet još nije poprimio svoj konačni oblik. Ako su naši preci rasli kao moderni ljudi – sporo – onda bi njihov uzrast bio 6, odnosno 12 godina, ali ako su rasli brže, kao majmuni, onda su bili mlađi. Srećom, u naša tela je ugrađen jedan tajmer: ritam od 24 sata prepoznaje se u sićušnim tragovima ćelija koje grade zubnu gleđ; ti tragovi se mogu videti, savršeno fosilizovani, na našim zubima; a tu je i duži, približno sedmodnevni ritam koji se vidi na spoljnoj površini zuba. Kad izbrojimo tragove rasta na zubima deteta iz Taunga, vidimo da je ono bilo bliže trećoj nego šestoj godini, a da je dečak iz Turkane imao oko 8 godina. Naše dugo detinjstvo je jedinstvena osobina koju su razvila ljudska bića.
***
Treba pomenuti još jednu adaptaciju koja ima važnu ulogu u podršci našem zahtevnom potomstvu: neverovatnu ulogu bake. Reč je, konkretno, o nečuvenom biološkom procesu menopauze i nastanku, za polovinu pripadnika naše vrste, faze života u kojoj se reprodukcija sasvim zaustavlja. To se događa ljudima (i nekolicini vrsta kitova). Ako je cilj opstanak vrste, onda ograničavanje reproduktivnog doba zvuči katastrofalno, a ipak se događa. Zašto? Zato što, uprkos ocrnjivanju s kojim se suočavaju mnoge starije žene, žene ne „nadživljavaju“ svoju jedinu evolucionu ulogu rađanja dece. Kad bi to bila jedina svrha ljudskih ženki, ne bi postojale bake. A one ne samo što postoje već i mnoga etnografska i sociološka istraživanja vrlo jasno pokazuju da su baba i deda evoluciono značajni: oni su dodatne odrasle jedinke sposobne da investiraju u zahtevnu mladunčad. Kad nestane potreba za investiranjem u sopstveno direktno potomstvo, stvara se fond resursa – bilo da je reč o sakupljenoj hrani, mudrosti ili paru ruku – koji se može prebaciti deci naše dece. Sve jedinstvene osobine ljudskog detinjstva obeležene su takvim intenzivnim investiranjem. Ali iz toga proizlazi jedno važno pitanje. Ako je „pobednička“ evolucija zapravo uspešna reprodukcija, zašto onda svoje potomstvo održavamo u skupom stanju detinjstva duže nego što je neophodno?
Tek kad razmotrimo čemu služi to produženje, približićemo se razumevanju evolucionih pritisaka koji su ga izazvali. Zapravo imamo vrlo dobru ideju o tome čemu služi detinjstvo, jer možemo da vidimo kako ga koriste druge životinje. Primati imaju dugo detinjstvo zato što je potrebno mnogo vremena da se nauči kako biti dobar majmun. Isto načelo primenjuje su u društvenim vrstama kao što su vrane, koje moraju da nauče složen niz društvenih pravila i hijerarhija. Poput majmuna i vrana, mi provodimo detinjstvo učeći. Odrastanje ljudskog bića je izuzetno složen posao koji zahteva ne samo intenzivno fizičko investiranje u njegov veliki mozak i telo s velikom količinom masti, već i produžen period staranja i ulaganja koji traje sve dok naši potomci ne nauče sve što moraju da nauče da bi postali uspešni odrasli ljudi.
Dugo detinjstvo je naša najveća evoluciona adaptacija, što znači da smo stvorili zahtevno potomstvo i da to ima neobične posledice u raznim aspektima našeg života: od vezivanja u par, postojanja tate i nezanimljivih genitalija do opasne trudnoće i rađanja, beba s okruglim obrazima i neverovatnog bića koje zovemo baka. Količina vremena i energije koji su potrebni za odgajanje ljudskog deteta i omogućavanje da ono nauči sve što treba da nauči tako je velika da smo zaustavili sat: dali smo sebi duži rok i, što je veoma važno, obezbedili dodatne investitore spremne da doprinesu odrastanju svakog našeg fantastično skupog deteta.
Štaviše, naša kultura – a ona ne samo što podupire evoluciju već otvara nove puteve koje će biologija slediti – još je produžila dugo detinjstvo koje su naši preci razvijali nekoliko miliona godina. U mnogim društvima granice zrelosti se i dalje pomeraju: za najprivilegovanije među nama 40-e su nove 20-e. U isti mah, otimamo vreme onima koji su bili dovoljno nepromišljeni da se rode u siromašnoj sredini, u pogrešnoj rasi ili rodu, u pogrešnom delu sveta. Ljudsko dete je prilično čudesna stvar jer predstavlja ogromnu količinu ciljanog ulaganja, od začeća do sazrevanja. Ali s obzirom na postojeći jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju, bilo bi korisno da pažljivije ispitamo detinjstva u koja ulažemo i one kojima dopuštamo da večito ostanu mladi.
Autorka predaje forenzičku osteologiju (nauku o kostima) i arheologiju na Univerzitetu Centralnog Lankastera. Autorka je knjiga „Built on Bones / Izgrađeno na kostima“ (2017) i „Growing Up Human / Odgajanje ljudskog bića“ (2022).
Brenna Hassett, Aeon, 10.07.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
