Teofil Pančić: Nema ozbiljne argumentacije da su srpski i hrvatski dva različita jezika
Dvojezičnost je sjajna stvar, i uvek je treba braniti svim srcem, ali za nju ima jedan apsolutno nužan preduslov: za dvojezičnost su vam, naime, potrebna dva jezika. Kao što vam je za ljubav, a i za rat, potrebno barem dvoje. U istarskom slučaju ta su dva jezika hrvatski i italijanski, i stvar je jasna. A koja su to dva jezika u Vukovaru ili Vrginmostu? Da vidimo, jedan je dakako hrvatski, a drugi je… hm, srpski. Aha. Ali, šta je to tačno „srpski jezik“ kao nešto jasno razlučivo od „hrvatskog jezika“, molim i prosim za neku suvislu i upotrebljivu definiciju? Taj srpski iz vlažnih snova lokalnih multikulturalista, to bi valjda imao biti jezik kakvim se pretežno govori u Beogradu ili Novom Sadu, i kakvim vam se ja upravo obraćam, bezočno zloupotrebljavajući činjenicu da me savršeno razumete
Piše: Teofil Pančić
„Evo ti ništa, i drži ga dobro“; ovaj mi stari, višesmisleni paradoks zvuči kao najtačniji mogući opis izvesne vrste „identitetskih politika“ danas tako pomodnih i u velikom svetu i u našem malom balkanskom, pardon „regionalnom“ svračjem zakutku. A setio sam ga se, tog paradoksa, prateći bizarne putanje kovitlanja medijske i političke prašine oko predstojeće implementacije dvojezičnosti u Vukovaru i još nekim opštinama u Hrvatskoj u kojima Srbi čine više od trećine stanovništva. Pa su samim tim, naime svojom brojnošću, ispunili uslove koje nacionalnim manjinama propisuje odgovarajući hrvatski zakon. Znate već o čemu se radi: na uličnim tablama i na raznim javnim institucijama trebali bi osim hrvatskih, osvanuti i natpisi na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.
Pa dobro, ura, nije li to baš fina i ispravna stvar, taj, kako se ono zove, multikulturalizam, i to? Znate ono: tolerancija prema manjinama, otvorenost prema ravnopravnom Drugom, i takve dobre stvari? Nije li to progresivno i dostojno svake podrške nas naprednih humanističkih mislilaca legendarno širokih vidika? Okej, svakako jeste, na nekom dnevno-političkom nivou, i ako će sve to nekoga bar na trenutak usrećiti i učiniti mu život boljim, onda uistinu neka tako i bude. Ali, ali… Stojeći sa strane i posmatrajući, pače se evo i otvoreno pačajući u hrvatska, odnosno hrvatsko-srpska posla, vidim tu i neke stvari koje mi nisu baš bistre, pa bih pokušao da ih razbistrim pred vama, ili da ih razjasnimo zajedno, a bogme i skupa.
Najme, kaj? Krenuću od sebe. Svakog leta odlazim u Istru i tamošnja mi dvojezičnost svih javnih natpisa (hrvatsko-italijanska) deluje savršeno prirodno i drago i podneblju sasvim primereno. Uostalom, i sam dolazim ne iz dvojezične nego iz multijezične sredine: u Vojvodini mog detinjstva svi su službeni natpisi bili na pet jezika! Kako god, sada se ono što je u Istri odavno podrazumevani standard ima primeniti i na ostatak Hrvatske, i to na primeru osetljivog i traumatičnog hrvatsko-srpskog dualiteta. Odlično, ne? Da, međutim, ima tu izvesnih logičkih problema; tako vam je to sa logikom, ona se neretko pokvarenjački umeša da ljudima pokvari sreću i da svojim čantranjem ospori njihove inače nesumnjivo genijalne zamisli.
No, hajde da najpre vidimo kako je predstojeća dvojezičnost i dvopismenost primljena. Desničari i nacionalisti (hrvatski, naime) bune se protiv nje i smatraju je izdajom i prodajom tamo već nečega, nisam baš najbolje shvatio čega, u pitanju je teška metafizika za koju nisam nadaren. Na drugoj strani, levičari i liberali (a dakako i predstavnici srpske manjine) oduševljeni su tom implementacijom dvojezičnosti, držeći kako je to simbolički važan korak napred. Priznajem da bih rado bio oduševljen zajedno s njima – jer, sve su to fini ljudi, mnoge i lično poznajem i garantujem za njih – ali mi nekako uporno ne uspeva da se oduševim, zbog onog malopre nagoveštenog žuljanja logičkog nerva.
U čemu je, dakle, problem? Dvojezičnost je sjajna stvar, i uvek je treba braniti svim srcem, ali za nju ima jedan apsolutno nužan preduslov: za dvojezičnost su vam, naime, potrebna dva jezika. Kao što vam je za ljubav, a i za rat, potrebno barem dvoje. U istarskom slučaju ta su dva jezika hrvatski i italijanski, i stvar je jasna. A koja su to dva jezika u Vukovaru ili Vrginmostu? Da vidimo, jedan je dakako hrvatski, a drugi je… hm, srpski. Aha. Ali, šta je to tačno „srpski jezik“ kao nešto jasno razlučivo od „hrvatskog jezika“, molim i prosim za neku suvislu i upotrebljivu definiciju? Taj srpski iz vlažnih snova lokalnih multikulturalista, to bi valjda imao biti jezik kakvim se pretežno govori u Beogradu ili Novom Sadu, i kakvim vam se ja upravo obraćam, bezočno zloupotrebljavajući činjenicu da me savršeno razumete. Tu, međutim, nastaju barem dva fundamentalna problema. Prvi je da nema suvisle lingvističke argumentacije koja bi dokazala da su entitet zvan „srpski jezik“ i entitet zvan „hrvatski jezik“ uistinu dva različita i samostalna, mada srodna jezika, a ne tek kodifikovane varijante zajedničke jezičke novoštokavske osnovice. Decenijama se to pokušavalo dokazati, čitave su lingvističke falange slavno sagorele na tom poslu i hrabro pale na tom bojištu, a rezultat je, među nama govoreći, prilično mizeran: nije se odmaklo mnogo dalje od ofucanih viceva o zrakomlatu i čiviluku, ili o ontološkoj razlici između pi.ke i pi.de. Ovo, dakako, ne znači da takvih stvari nema na svetu, naime srodnih, ali ipak samostalnih jezika. Evo malog eksperimenta te vrste.
Če bi se jaz, denimo, kar naenkrat začel izražati jezikovno zares drugače, ne bi bilo nobenega dvoma da je prišlo do dejanske jezikovne spremembe. Ne dvomim da vam je, ko me poslušate, komaj jasno da vam se pravkar obračam v dejansko različnem, čeprav tudi sorodnem jeziku. V tem primeru je to seveda slovenščina. Tukaj tudi lahko pride do kakih manjših ali večjih komunikacijskih težav, ki jih ni bilo v mojih prejšnjih stavkih, iz enega samega, samoumevnega razloga: obračanje je teklo v našem skupnem jeziku. Zato se bova, ljubi poslušalec, midva nemudoma vrnila v njegovo zaklonišče.
Dobro, verujem da smo razjasnili tu stvar. No, tu je onda i drugi fundamentalni problem. Čak i one nimalo impresivne razlike između zvaničnog hrvatskog i zvaničnog srpskog standarda, a koje su daleko ispod linije koja tvori stvarno samostalne jezike, u suštini su nevažeće za Srbe u Hrvatskoj, baš kao i za Hrvate u Srbiji. Kako, naime, govore i pišu Srbi u, recimo, Okučanima ili Donjem Lapcu? Možda isto onako kao i Srbi u Zaječaru ili Kragujevcu, jer ih sve prirodno povezuje ta njihova „srpskost“? Pa, neće biti. Nego će pre biti da govore i pišu isto onako kao i Hrvati u Okučanima ili Donjem Lapcu. To naprosto znači ovo: „lokalni“ Srbin nije Hrvatu (i obrnuto) baš ni malo „jezički Drugi“. Etničku razliku ne prati jezička razlika. Varijeteti unutar BHSCG jezičkog arhipelaga su geografski, a ne etnički određeni. Čak je i razlika u pismima dvojbena i pomalo preforsirana, jer danas čak i u Šumadiji mnogi pretežno koriste latinicu. Utoliko ni ćirilica nije u današnjoj stvarnosti nikakav ekskluzivni znak „srpskog identiteta“, nego se ona forsira kao takva jer je u tom svom bar poluveštačkom svojstvu naprosto potrebna raznolikim igračima na sceni identitetskog inženjeringa.
Ipak, najbizarnija od svega jeste reakcija društvenih faktora iliti čimbenika na ovu hroniku najavljene dvojezičnosti stešnjene u košuljici jednog policentričnog jezika. Tu je, naime, sve obrnuto baš naglavačke, i svako radi suprotno od onoga što bi trebao, kad bismo živeli u logičnom poretku stvari. Nikako mi nije jasno šta to ljuti desničare, i čemu se to vesele levičari i liberali? Upravo bi vrućekrvni hrvatski domoljubi trebali biti oduševljeni zagovornici nove prakse, jer ona arbitrarno „potvrđuje“ omiljeni desno-nacionalistički fantazam o hrvatskom i srpskom kao dva zasebna jezika, a i mnogo šire od toga: o tvrdim, nepropusnim, a jasno vidljivim i odredivim granicama između nacionalnih identiteta. Pa stvarno, zarad tako krupnog dobitka vredelo bi istrpeti ponešto ćirilice na ulici! Na onoj drugoj strani, kao da se detinjasto olako podleglo pomodnom levom, ili tačnije levo-liberalnom fantazmu štreberski apsolutizovane i univerzalizovane „zaštite ljudskih i manjinskih prava“, linearno i mehanički, dakle čak i u pitanju u kojem nikakve stvarne razlike, pa samim tim i nikakve stvarne manjinskosti ni nema, pa se nema ni šta štititi. Ali se štititi ipak mora, tako kažu Ustav i zakoni krojeni na temeljima ionako problematične multikulturalističke doktrine, pa još u njenom sasvim provincijalnom tumačenju, gde se babe i žabe slobodno mešaju do neraspoznatljivosti.
Šta se, dakle, ovde želi zaštititi? Pravo na razliku, što je načelno i više nego u redu, ali pošto u stvarnosti u ovoj konkretnoj temi nikakve relevantne razlike nema, ispada da se zapravo štiti – ništa. Ali, to je ono i onakvo ništa od kojeg mnogi žive, na kojem udobno parazitiraju, na kojem su nastale i procvetale čitave karijere. Dakle, uzeli su ništa i drže ga dobro.
Tekst pročitan u trećem programu Hrvatskog radija