Svetlana CENIĆ: Od kupusa do kupusa

Za sebe kažem da sam optimista u dugom, pesimista u kratkom roku, što je u proseku prosvećeni optimista. Čim još uvek živim ovde i umišljam da ću nešto promeniti makar za milimetar napred, može samo da znači da ili nešto sa mnom nije u redu ili o ljudima mislim bolje nego što bi trebalo.

U dugom roku, biologija će bar poraditi za većinu kad im je već mozak na leru – odumiranje, prirodna selekcija, pasoš kao izlazna strategija, uginuće od gladi ili eksplozija bosanskog lonca. U kratkom toku, ne mogu zaista da delim večiti optimizam Dragana Čovića, jer svaki put je optimista, a svaki taj put iskrsne neka nova prepreka ili se apetiti povećaju. Volela bih zaista da znam na čemu je, da to isto tražim i ja.

Njemu je, doduše, mnogo lakše da bude optimista nego meni, jer nema one probleme na dnevnoj bazi koje imamo ja i meni slični. Od njegove izjave, recimo, 15. decembra 2011. kada je rekao da veruje da će Savet ministara biti formiran do Nove godine (a čekali smo ga 16 meseci), do one 11. janura 2015. kada je rekao da ćemo formirati vlast u rekordnom roku, dešava nam se crnohumorna drama sa naučnofantastičnim zapletom. Njemu u prilog jedino mogu reći da te 2011. ni najveći optimista nije očekivao da će jedna trećina od 17 biti jednako pet, kao što isti takav nije mogao verovati da pet plus jedan nije šest 2015. godine.

Bio je optimista da će se rešiti pitanje ostalih po presudi u slučaju Sejdić i Finci pre susreta “šestorke” sa Sorensenom 15. februara 2013., pa onda 29. septembra 2013. pred susret sa vrhom EU u Bruxellesu 1. oktobra, a onda je na tom pitanju iznenada postao pesimista 16. januara 2014. pred sastanak “sedmorke”, ovoga puta sa Fileom, i izrazio bojazan da niko nije spreman za dalje približavanje stavova.

Ipak to pitanje “ostalih” i njihovih prava rešava se na način nepoznat normalnom svetu: neko se u zadnji čas izjasni tako. I inače mi je hit to nacionalno izjašnjavanje. Otprilike je postalo ovako: u jesen spakuješ letnju garderobu, izvadiš zimsku, kupiš zimnicu, pokiseliš kupus, izabereš partiju ako je izborna godina. U proleće nazad letnja garderoba, baciš ostatke kiselog kupusa i izabereš naciju ako je postizborno proleće i mašilo te kandidovanje na izborima. Sezonski, brate. A i manje dosadno. Jer, imaš samo dve varijante: prva, da se dokažeš kao autentično konstitutivan i vođi odan, te dobiješ funkciju, a druga da ti poklone funkciju ako se izjasniš adekvatno potrebi trenutka, pa se onda dokažeš i nacionalno autentično. Dokazivanje u struci i znanju je potpuno nepotrebno, čak nepoželjno. Tu se moda ne menja već decenijama. Kamo puste sreće da je između “pokiseliš kupus” i “baciš ostatke kupusa” aktivnost “pročitaš deset knjiga”. Ili bar “obnoviš znanje iz pravopisa”.

Sve tako u tonovima vere i nade, naš državni optimista uvek, interesantno, nađe neku pesimističnu da zakoči konačno izglasavanje i Saveta ministara i Vlade FBiH. Ako ništa drugo, onda odgodu za konsultacije da se izvrše konsultacije oko konsultacija.

Nemam priliku da pitam državnog optimistu da li se taj optimizam širi i na oročenih pet miliona Elektroprivrede Hrvatske zajednice Herceg-Bosne u uništenoj Bobar banci. Mislim, to su ipak pare i autentičnih Hrvata, pa ko bi o njima bolje brinuo nego dokazani zaštitnik?! Ili su to neki vitalni nacionalni srpsko-hrvatski interesi u dogovornoj bratskoj ekonomiji? A šta je tričavih pet miliona za bratstvo i jedinstvo konstitutivnih?!

No od jednog do drugog optimizma, ja se načisto obeznanih od propale ekonomije i silnih datuma kad bi trebalo da nam krene. Da li je pesimista ili optimista glede standarda većine? To bih volela da znam. I sve manje imam onog čuvenog konstitutivnog strpljenja/sabura/, koje se od nas zahteva evo već dve decenije minimum. Ili je rat ili je obnova ili je privatizacija ili je kriza… A uglavnom se “ovi” vade na posledice vladanja “onih”, nerazumevanje i urotu “onih tamo”. Neverovatno kako su političke gromade kad treba da se posvađemo i sa svetom i među sobom, a onemoćaju čim se pomene borba protiv korupcije ili rast i razvoj.

I tako – od kupusa do kupusa. Ionako, kako kaže ona prastara, u proseku jedemo sarmu – zna se neko meso, a nekome goli kupus. Vladu RS-a smo dobili sa stavljanjem kupusa, ove dve valjda sa bacanjem njegovih ostataka, a sad je pitanje do kojeg će ko izdržati: ko do jesenjeg soljenja, a ko do proletnjeg bacanja? Možda se vratimo onom starom običaju gaženja kao pripreme? Ili u proleće provrišti od smrada, pa se i komšije počnu buniti i osvanu pred kućnim vratima sa motkama?

Šta se lakše trpi – da li glad ili smrad – evo gledaćemo.

Preuzeto iz magazina Dani.