Pola Srbije ustane, dođe pred Skupštinu i tu stane. Ovo društvo je paralizovano. Izgubilo je vitalnu snagu, istrošilo se u jurišanju na istorijske vetrenjače i u krstaškim ratovima protiv realnosti, kaže za Nova.rs Svetislav Basara.
Nakon što je moj poslednji roman „Rekapitulacija“ – u kojem sam izneo pojedinačne optužnice protiv osumnjičenih u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića – uprkos opstrukcijama novog menadžmenta JP Službeni glasnik izašao iz takozvane štampe, nakon što se Više javno tužilaštvo, uprkos obilju podastrtih dokaza, nije oglasilo, niti je bilo (makar negativnih) reakcija javnosti, postade mi jasno da su svi punoletni građani Srbije – dead or alive, što rekle western poternice – pasivni saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu za ubistvo Zorana Đinđića, i povukoh se u dobrovoljni egzil u selo B. da ližem rane i da poradim na konceptu neke radikalnije poetike…
E tu radikalniju poetiku Svetislav Basara predstavio je u novom romanu „Minority Report – podcast”. Roman je označio i još jedan „transfer“ književnika, ovoga puta iz državne kuće – Službeni glasnik, u manju, i privatnu – Deretu. I opet je, i s novim romanom, Basara bio u užim ili širim izborima za književne nagrade…
A u delu „Minority Report – podcast“ piše kako je srpski jezik kontraindikovan za poeziju i prozu, da je mučilište pisaca, masovni ubica srpskih pesnika… I kako se onda već toliko godina nosi s istim tim jezikom Svetislav Basara objašnjava u razgovoru za Nova.rs:
– Srpski jezik, ako i nije baš kontraindikovan, nije naročito podesna alatka za poeziju i prozu. Po ovdašnjem ustaljenom običaju, od svih mogućih srpskih jezika, odabran je najgori, najprostiji, najneduhovniji, onaj iz Vukove selendre. Srpski je jezik koji nema dubinu. Isto govore – posledično isto i misle – Arkan i akademik Ćosić. Predsednik republike i pijačna prodavačica. Standardni, takozvani književni jezici nisu govorni, narodni jezici, to su konstrukti. Stvoreni su u književnim radionicama i akademijama nauka. Kod nas to nije bio slučaj. I to je naš veliki, nevidljivi problem. Ako nemate reči za stvari kao što su „čekič“ i „ekser“ – koje bi se, kad bi se malo pročeprkalo, našle u zaboravljenom jezičkom fondu – ako ste izbacili mnoge glagolske oblike, ako su još neke bazične reči strane, onda ste vi, kako to Hajdeger kaže, „siromašni svetom“, onda ne razumete ni svet ni sami sebe.
Podsećate na jedan od svojih pređašnjih romana – „Kontraendorfin“. Prisećate se, iako ste verovatno iz zle namere dobili NIN-ovu nagradu (?), izazivanja anafilaktičkog šoka u ovdašnjoj javnosti. A priznajete i da je taj roman istovremeno kažnjen i nagrađen. Da li ste onda kažnjenik ili dvostruki NIN-ov laureat?
– Okanimo se nagrada i kazni. Zadržimo se na anafilaktičkim šokovima. Ovdašnja javnost zapada u anafilaktičke šokove zbog stvari koje nisu šokantne – poput, na primer, (istinite) anegdote o dupetu Desanke Maksimović u „Kontraendorfinu“, dok sa druge strane uopše ne primećuje – tačnije: pretvara se da ne primećuje – mnoštvo šokantnih, jezivih i odvratnih stvari. Dugo ću pamtiti vapaj jedne zavetnice na onoj neodržanoj književnoj večeri u Aranđelovcu (predstavljanje knjige „Kontraendorfin“ u okviru smotre „Mermer i zvuci“ sprečili su avgusta 2021. upadom na književno veče pripadnici aranđelovačkih „Zavetnika“, prim.aut.), koja mi se sva usplahirena, unosila u lice i ponavljala: „Ali gospodine, zašto u dupe, zašto u dupe?“ Malo je falilo da joj kažem: „A zašto ne.“
Delite li sud vašeg živopisnog junaka iz Srema Ogriskovića da je srpski svet početak kraja sveta?
– Da li je početak kraja sveta, to ne znam, ali je megalomanska ideja srpskog sveta sigurno krupan korak u pravcu srljanja u još jednu avanturu koja bi mogla završiti transformacijom Srbije u Južnu Belorusiju.
Zašto neko nije pravi Srbin ako je, primera radi, filozof i nema oružje u ruci?
– Evo zašto… Zato što se u Srbiji, kad se neko proserava, kaže da taj filozofira, a kad neko izgovori/napiše nešto pametno, onda se kaže da taj sere. Vrlo kratko. Vrlo jasno. Siguran sam, recimo, da će najmanje 60 odsto onih koji pročitaju ovaj intervju pomisliti: „Evo ga, Basara, opet nešto sere“. Ovaj narod je naprosto formatizovan da njime gospodare neuke siledžije, idioti i pokvarenjaci.
Provejava kroz roman rečenica da su „Srbi, Srpkinje i pravoslavlje nestabilan trokomponentni imploziv, koji razara i Srbe i Srpkinje i pravoslavlje“, a tu je i opaska da je i za članove svetosavskog Kju Kluks klana samo mrtav Đinđić mogao biti koliko-toliko dobar Srbin. Ako je zaista tako, šta biste sad rekli o SPC?
– Prvo bih i ja nešto pitao: šta je uopšte SPC? Postoji u Srbiji, kao i svugde uostalom, nevidljiva crkva, duhovna zajednica muškaraca i žena koji veruju da je Isus Hristos „put, istina i život“, da će „nebo i zemlja proći ali da njegove reči neće proći“ i da će, po obećanju „sve novo tvorim“, na kraju vremena presazdati tvorevinu i vratiti je u pretpadno (a možda i bolje) stanje. Za jedan deo tih muškaraca i žena – ne i za mene – zemaljska SPC je tzv. „carski put“, mentalni egzoskelet, usmeravač, korektor, neka vrsta turističkog vodiča. Za mnoge te muškarce i žene i ovakva SPC delimično, ali ipak solidno obavlja taj posao. Ali ima tu još jedna SPC, najmanja, ali najvidljivija i najagresivnija. Kad se u Srbiji kaže „crkva“ automatski se misli na Porfirija, Irineja, još nekoliko stand-up episkopa i njihovu administrativnu i pridvorsku služinčad. Podozrevam da i oni o sebi misle kao o kvintesenciji crkve. Ali u mojoj optici pomenuta gospoda su sekta – ne baš kao ona Džima Džonsa, ali ne ni predaleko od nje – dobrano zagazila u jeres etnofiletizma, pomahnitalog klerikalizma i najprimitivnijeg politikanstva. Ta gospoda su – da se izrazim teološki – krst i žalac u mesu velikom broju sjajnih monaha, mirskih sveštenika, veroučitelja i laika koji nemaju kud. Ili ne znaju kud bi. Za mene lično, oni su čir na dupetu. Pre tri-četiri godine sam se zbog tog čira ozbiljno nosio mišlju da pređem u katoličku crkvu, ali sam se opsetio da me je Proviđenje s dobrim razlogom postavilo da pravim budalu od sebe na mestu na kome jesam, pa sam odustao. Marketinški posmatrano: nema bolje reklame za bezbožništvo i borbeni ateizam od Irineja, Porfirija, Sergija i Davida i sličnih. Ništa tu nije čudno. U propalom društvu, podjednako propadaju i fudbal i crkva.
Moramo raditi sa ovim što imamo pa kud puklo da puklo. Ovo je poslednja šansa za Srbiju, kazuje u vašem romanu Zoran Đinđić Bebi Popoviću, koji ga upozorava na opasnosti uoči 5. oktobra… Zašto je zalud bilo njegovo ubeđenje da će izvesti revoluciju i dovesti Srbiji demokratiju? I stoji li onaj Monicin sud da „5. oktobar nije bio prevrat, nego kolektivno spotaknuće, izazvano domino-efektom; da su svi u Srbiji popadali, i nikada neće ustati“?
– Monica se to samo zajebava, tj. ja se zajebavam sa padom Miloševića kao posledicom domino-efekta izazvanog saplitanjem udbaša kome je Velja Ilić zavalio šamar. Sve ostalo je samrtno ozbiljno. Peti oktobar – sam po sebi nebitan datum, stvar je završena veče pre – i period do 12.3.2003. godine zaista su bili poslednja šansa za Srbiju. Bar poslednja za jedan veoma, veoma dug period, najverovatnije zauvek. Sad dobro slušajte. Velikom delu populacije Srbije, koja se smatra proevropskom i građanskom – i koja sada huška studentariju da smeni Vučića – uopšte se nije svidelo što je Đinđić bio zaista čvrsto naumio da iskoreni korupciju, nepotizam, burazersko poslovanje, razbacivanje para poreskih obveznika i sivu ekonomiju. Očekivali su deobu ratnog plena. Kad su videli da od toga nema ništa, pridužili su se hajci privremenih gubitnika, SPS-a i radikala, i građanske ljotićevske bagre okupljene oko višestrukog državnog udarnika Koštunice. Pučisti se nikada ne bi osmelili da ubiju Đinđića da nije imao svega sedam odsto podrške i da nije bio omražen od svih i svuda.
Posledice će trpeti generacije potomaka, koje će morati da otplate karmički dug predaka. Već ih trpimo – evo, Srbija, tj. pola Srbije ustane, dođe pred Skupštinu i tu stane. Ovo društvo je paralizovano. Izgubilo je vitalnu snagu, istrošilo se u jurišanju na istorijske vetrenjače i u krstaškim ratovima protiv realnosti.
I u ovom romanu, kao i u prethodnim, cepate u froncle „Večernje novosti“ i „Politiku“, pišete kako je davati izjavu za RTS isto što i hodati kroz kordon revidiranih golootočana koji te šibaju govnjivim motkama. Dokle će ti mediji biti „verna slika Srbije“?
– Kaže se da život piše romane, ali nije u životu sve kao u romanima. „Novosti“ nisam uzeo u ruke, kamoli ih pocepao, pa tako…negde od 1967. godine, a „Politiku“ sam – dok sam je još kupovao zbog Kulturnog dodatka – koristio u vikendici kao podmetač, da ne bih prljao stolnjak. Kad pojedem obrok, smotam otpatke u štampani otpadak i sve skupa bacim u kantu za smeće. Ali da, „Politika“ i „Novosti“ su i dalje verna slika Srbije. Nisu, međutim, ta dva štampana đubreta napravila Srbiju ovakvom kakva je. Ona su ogledalo Srbije. Latinka Perović je rekla veliku istinu, koju niko ne želi da čuje: Nemojte Srbiju objašnjavati Miloševićem, Miloševića objasnite Srbiji. Tako i ja poučen Latinkom godinama govorim: Nemojte loše stanje u zemlji pripisivati samo Vućiću. Pripišite bar deo sopstvenoj lenjosti, šljampavosti, neorganizovanosti i odsustvu artikulisane politike bitno drugačije od Vučićeve.
Za koga je danas Vučić Vrhovno Biće, kako ga oslovljavate u kolumnama?
– Kako za koga… Za neke je objekat obožavanja – i izvor prihoda – za neke je zli demijurg. Neki ga obožavaju, neki ga mrze, neki čak odbijaju da se voze autoputem koji je, navodno, on sagradio. Kakogod, svi su fascinirani. A fascinacija – bila ona pozitivna ili negativna – uvek zaslepljuje, sputava i paralizuje fascinirane. Pa zar se to ne vidi? Nema ništa neučinkovitije i jalovije od moralne panike, samosažaljenja, samoviktimizacije i pljuvanja pod prozor. Hajde da se malo našalimo: kolikogod ona zavetnica naricala „ali gospodine, zašto u dupe“, Desanka ga je u romanu primila u bulju. Kolikogod građanske narikače kukale „ali zašto Vučić, otkuda Vučič“, Vučić i dalje opstaje zahvaljujući činjenici da jedini politiku shvata ozbiljno i da uspeva da organizuje stranku.
Komentarišući novu Vladu Srbije, potcrtali ste kako je deo ministara dizajniran tako da se uvuče u studentsko dupe, dočim je drugi deo tu da studentariji pripreti. Ko se uvlači, a ko preti za sada i dokle će Ministarstvo kulture ovde biti jedno od onih ministarstva-sendviča, a ministar istog raznositi tacne?
– Nisam komentarisao novu vladu, komentarisao sam samo ministra prosvete. Pojma nemam – niti imam nameru da imam – ko je još u vladi osim premijera Macuta i Vuka Dejana Stankovića. Nikada nisam imao pojma ko je bio ko u bilo kojoj vladi, osim što sam znao da je premijer Ana Brnabić, posle Vučević, a da – Dačić uvek mora biti ministar nečega. Svi u svim vladama, ne samo ministri kulture – uključujući i Tadićeve i Koštuničine vlade – iznose tacne, s tim što neki dobiju sendvič, a neki ferari. Pa zar vi mislite da ja nemam pametnija posla nego da mislim ko je ministar u kojoj vladi?
Nedavno ste konstatovali da je „protestna studentarija još uvek velika tajna, velika gotovo kao Srbija, a istovremeno i veliko čudo, jer na ovdašnjoj histeričnoj političkoj sceni nije bilo političkog gibanja bez preglasnog zasenjivanja prostote, obećanja bez krčmara i, uopšte, arlaukanja, vike i dreke“. I kako će se ta tajna rasplesti?
– To ćemo tek da vidimo, ali rasplitanje će potrajati. Sve češće sumnjam da će se tu nešto bitno rasplesti. Vidim masu, vidim energiju, ali ne vidim kuda je ta energija usmerena, pogotovo to ne vidim otkako je masa sve okićenija Prigožinovim barjacima. Ne vidim, nadalje, nikog u toj famoznoj opozicionoj građanskoj Srbiji ko sagledava – studenti nemaju ni životnog ni političkog iskustva da bi to mogli sagledati – da Vučić, koji jedva da dobija manji publicitet u vašim novinama nego u „Informeru“, nije problem, nego posledica neprekinutog niza problema koje je Zoran Đinđić pokušao da razreši i zbog toga bio javno streljan.
U prethodnom razgovoru za Nova.rs istakli ste da će Vučić biti na vlasti, ako se drugačije ne naredi, dok god se protiv njega budu „borili“ amateri iz beogradskih kafića i kupleraja. A šta sad kažete, posle petomesečnih protesta?
– A šta se to promenilo od prethodnog razgovora i šta posle petomesečnih protesta, osim što je društvena atmosfera dodatno zatrovana. Da vam nešto kažem: niko ovde nema nameru ništa da menja osim Vučića. Sve što sam rekao u prethodnom razgovoru i dalje važi. Vućić će ostati na vlasti dok mu se ne suprotstavi politika dijametralno suprotna njegovoj. Ili dok mu ne dosadi.
U Đinđićevom grobu smo svi živi sahranjeni i tu u neredu čekamo red za voskresenije, uviđate prilikom prve posete Đinđićevom grobu. A kakav je to onda život i da li je nada za vaskrsenjem besmislena?
– Kakav je ovo život? Upravo onakav kakav smo zaslužili. Za sve što nam se događa sami smo krivi. Ako ne verujete meni, verujte Mao Cedungu, koji je nekom aparatčiku – koji je hteo da mu se uvuče u dupe i avanzuje izgovarajući rečenicu: „Druže Mao, u provinciji toj i toj se događaju stvari koje ne treba da se događaju“ – rekao sledeće: druže Taj i Taj, niste u pravu, događaju se isključivo stvari koje MORAJU da se događaju.
Drug Taj i Taj je – kaže apokrif – završio na prevaspitavanju. I mi smo na prevaspitavanju, samo se ne prevaspitavamo.
Nedavno su otišli Filip David i Ljuba Simović, a u knjizi se sećate odlazaka Davida Albaharija i Gorana Petrovića. Beležite kako ste mislili da ako vi umrete prvi – za šta su šanse dugo bile na vašoj strani – da posmrtni govor napiše Albahari; potom citirate i Nenada Prokića, koji vam na vest o smrti Petrovića, piše: „Što nisi umro ti, ti si bio na redu, ispunjavao si sve uslove“. Vi i jeste bili na redu, smatrate…
– Savremena srpska književnost je u poslednje dve godine desetkovana. A zašto sam mislio da su šanse da umrem prvi bile na mojoj strani? Zato što jesu. Iako nisam bio nešto bolešljiv, niti sam dolazio u neke ozbiljne opasnosti, od adolescencije pa do danas nemam nimalo poverenja u pouzdanost i trajnost ljudskog organizma. Pravo je čudo poživeti 24 časa – svaki će vam fiziolog to reći – kamoli 70-80 godina. Pravo je čudo što postoji nešto – nema nikakvog razloga (a ni svrhe) da postoji – a ne ništa. A opet, sve postoji. Okruženi smo sve samim čudima, a vreme traćimo na razmatranja o ministrima.
Autor: Jelena Koprivica
Izvor: Nova S