Vrhovni sud SAD je ustanovio da sloboda žene da prekine trudnoću nije garantovana američkim Ustavom
Vašington, maj 2022, foto: Alex Wong/Getty Images
Breyer, Kagan, Sotomayor
Tokom juna 2022. godine Vrhovni sud SAD je većinom glasova ustanovio da sloboda žene da prekine trudnoću nije garantovana američkim Ustavom. Time Vrhovni sud nije, kao što su neki mediji preneli, izričito zabranio abortus. Stao je na stanovište da će ovo pitanje u budućnosti rešavati svaka savezna država za sebe. Time je posredno omogućio potpunu zabranu abortusa na teritoriji SAD, u kojima je u samo dve nedelje od donošenja odluke Suda deset država zabranilo prekid trudnoće. Od toga devet bez izuzetaka u slučaju silovanja ili incesta. Troje sudija Vrhovnog suda – Breyer, Kagan i Sotomayor – su izdvojili mišljenja u ovom slučaju. Ovde ćemo, uz ključne stavove sudijske većine, obratiti pažnju na njihove kontraargumente. Tek tako možemo da formiramo potpunu predstavu o posledicama odluke koju su ovo troje sudija nazvale „katastrofalnom“ i „napunjenim oružjem“ (loaded weapon). Argumente obe strane je važno razmotriti i zbog toga što su oni, globalno gledano, ključni u raspravi o abortusu. Zbog toga je odluka Vrhovnog suda iz 2022. godine u slučaju Dobbs odjeknula daleko šire od američkog tla.
Među šestoro sudija koji su oformili većinu u ovom slučaju, petoro su muškarci. Među troje sudija koje su izdvojile mišljenje, dve su žene. Stoga se argumentacija većine i manjine, ali i odluka Vrhovnog suda u celini, može čitati u dva glasa – većinskom muškom i manjinskom ženskom.
Ova dva glasa se slažu samo u jednom suštinski važnom zaključku – da je prekid trudnoće moralno pitanje. Već u narednom koraku postoje ozbiljna razmimoilaženja: ko je onaj ko ovu moralnu dilemu treba da reši (žena, država ili oboje, u zavisnosti od starosti trudnoće i zdravstvenog stanja majke i deteta) i čiji interesi su „u igri“ u ovoj moralnoj dilemi (nerođenog deteta i žene ili nerođenog deteta i države).
Na Peščaniku je već bilo reči o glavnim pravcima agrumentacije većine – ona se svodi na tekstualno i istorijsko-tradicionalno tumačenje Ustava SAD. Takvo tumačenje ukazuje da Ustav u svom tekstu, ali ni istorija i tradicija ove zemlje, ne garantuju slobodu žene da prekine trudnoću, čak ni u prvim nedeljama. Na nekoliko desetina strana, sudije će obrazlagati da termin liberty iz XIV Amandmana1 Ustava SAD ne obuhvata slobodu raspolaganja trudnoćom. Sudije će se upinjati da objasne:
– Da je amandman procesne prirode, odnosno da obezbeđuje proceduralno-zakonsku zaštitu ustavom izričito garantovanih prava, dok su za sadržinu ostalih prava i sloboda zadužene savezne države. Države određuju sadržinu ostalih sloboda iz ovog amandmana, dok Ustav garantuje da ove slobode, ma kako da ih države shvataju, ne mogu biti oduzete van zakonom propisanog postupka.
– Da se pojam slobode može tumačiti samo u skladu sa trenutkom ratifikacije XIV Amandmana, odnosno 1868. godinom, kada je u 3/4 američkih saveznih država prekid trudnoće bio kažnjiv (sud će na čak 30 strana nabrajati inkriminacije saveznih država iz 1868. godine, kako bi dodatno ojačao svoje istorijsko tumačenje).
– Da su slučajevi Roe i Casey koji su prethodnih 50 godina garantovali slobodu žene da prekine trudnoću (u odgovarajućoj proceduri i dozvoljenim vremenskim rokovima) flagrantno zaobišli tekstualno-istorijsko tumačenje, neosnovano proširujući ustavni pojam slobode.
– Da se procesno tumačenje pojma sloboda iz XIV Amandmana odnosi samo na prekid trudnoće, ne i na druge povezane slobode u ličnoj sferi.
Troje sudija koje se usprotivilo ovakvim tvrdnjama će izneti kontraargumente i ukazati na pravnu manjkavost obrazloženja, posledice takve odluke, ali i opasnost od buduće upotrebe obrazloženja većine. Ovde ćemo navesti ključna mesta protivljenja većinskoj odluci.
Izričite ustavne slobode
Breyer, Kagan i Sotomayor smatraju da se većina u tumačenju pojma sloboda neopravdano držala tekstualnog tumačenja Ustava. Izvesno je, smatraju ove sudije, da slobodu žene da raspolaže sopstvenim telom nije moguće pronaći u dokumentu koji su pisali isključivo muškarci, u vreme kada su žene smatrane građanima drugog reda. Sudije navode da ustavna fraza We, the people, nije uključivala žene ni u trenutku usvajanja Ustava (1788), ali ni u trenutku usvajanja XIV Amandmana (1868). U vreme o kome je reč žene ne samo da nisu imale pravo da odlučuju o rađanju – one nisu bile subjekt prava. Još pola veka nakon usvajanja XIV Amandmana žene nisu imale pravo glasa, pa samim tim ni šansu da za sebe zahtevaju bilo kakve slobode, a kamoli slobodu odlučivanja o rađanju.
Breyer, Kagan i Sotomayor zato kažu – odgovorni za ustavni tekst, uključujući i XIV Amandman, nisu videli žene kao ravnopravne i nisu priznavali ženska prava (ne samo reproduktivna, već bilo koja druga prava). Ali, navode sudije, vremena su se promenila i ustavno pravo se promenilo zajedno sa njim: „Ostavljanje žena u inferiornom statusu u javnoj ili privatnoj sferi više nije u skladu sa našim shvatanjem Ustava koji štiti sve pojedince, žene i muškarce, od zloupotrebe vlasti i neopravdane državne intervencije.“
U tom smislu, sudijska većina je navodno brižljivim traženjem osnova za ženinu slobodnu odluku o trudnoći u tekstu američkog Ustava izvela samo jeftinu predstavu – jer je ishod unapred bio poznat. Slobode odlučivanja o rađanju u njemu nema, niti je, zbog navedenih okolnosti, ikada i moglo biti.
Implicitne ustavne slobode
Nakon što su utvrdili da eksplicitne (tekstualno-jezičke) zaštite za slobodu rađanja nema u Ustavu, sudijska većina se okrenula mogućoj implicitnoj zaštiti slobode rađanja tumačenjem Ustava u celini, a naročito XIV Amandmana.
Kako bi rešili „problem“ XIV Amandmana, većina staje na čvrsto i već pomenuto stanovište da pojam slobode zaštićen ovim amandmanom nije podložan sadržinskom tumačenju, te da on samo garantuje procesnu zaštitu drugih (eksplicitno) pobrojanih ustavnih prava među kojima nema slobode odlučivanja o rađanju.
Međutim, u nastavku obrazloženja sudije koje su donele većinsku odluku obaraju sopstvenu tezu. Naime, one tvrde da tzv. procesna klauzula u sadržinskom smislu ipak štiti i „prava koja se smatraju fundamentalnim i koja nisu pomenuta nigde u Ustavu“. U oceni da li neko pravo ili sloboda spada u ovaj krug fundamentalnih, ali nepomenutih prava, sud je procenjivao da li su to pravo ili sloboda „duboko ukorenjeni u istoriji i tradiciji i da li su presudno važni za nacionalni poredak uređene slobode“.
U konkretnom slučaju, većina se odlučila da duboku ukorenjenost u istoriji i tradiciji traži ne pogledom unazad iz sadašnjeg trenutka već, sasvim neverovatno, procenom ove ukorenjenosti u istoriji i tradiciji u trenutku usvajanja XIV Amandmana – 1868. godine. Sud je, očekivano i izvesno, izveo zaključak da je sredinom 19. veka u gotovo celoj zemlji prekid trudnoće bio krivično delo, te da oni koji su usvojili XIV Amandman pod pojam slobode nikako nisu mogli podvesti ženska reproduktivna prava. Ishod ove „analize“ po prekid trudnoće bio je izvestan koliko i rezultat tekstualne analize Ustava.
Breyer, Kagan i Sotomayor, sa druge strane, opominju da je limitirano pozivanje na 1868. godinu „sramotno“ između ostalog i jer se u ranim američkim zakonima krivičnim delom nije smatrao abortus pre perioda u kome je fetus „oživeo“, odnosno počeo da se pomera u materici. U tom smislu je – paradoksalno – rano američko pravo bilo bliže odluci Vrhovnog suda Roe iz 1973. nego odluci Dobbs koju je Vrhovni sud doneo u junu 2022. godine.
Takođe, u zajedničkom izdvojenom mišljenju sudije podsećaju da su osnivači savezne države znali da pišu Ustav koji treba da bude primenjen tokom narednih vekova, u uvek promenljivim okolnostima. Podsećaju na (čak i u popularnoj kulturi poznate) reči sudije Džona Maršala da je Ustav kreiran „da izdrži godine koje dolaze“ i „da se mora prilagoditi neizvesnoj budućnosti“. Breyer, Kagan i Sotomayor se oslanjaju na početne ustavne projekcije kada tvrde da sloboda i ravnopravnost mogu da evoluiraju, dok istovremeno ostaju ukorenjene u ustavnim principima, ustavnoj istoriji i prethodnim odlukama Vrhovnog suda.
Ipak, kako bi opravdala tumačenje Ustava pozivanjem na 19. vek, sudijska većina se patronizirajuće obraća javnosti tvrdnjom da „u interpretaciji pojma ’sloboda’ sud mora razdvojiti prirodnu ljudsku tendenciju da pomeša ono što XIV Amandman štiti i revnosne stavove Suda o tome koje slobode Amerikanci treba (podvukla S.M.)da uživaju“. Drugim rečima, sud je itekako bio svestan da će njihov stav, makar za deo američke populacije, biti protivan elementarnom osećaju pravde. Ovaj jaz sudijska većina opravdava svojim navodno temeljnim procenama o tome šta treba, a šta ne treba da bude zaštićeno pravo; nasuprot laičkim stavovima o ovom pitanju. Breyer, Kagan i Sotomayor odgovaraju – za sudijsku većinu postoje samo dve opcije, podjednako loše – tumačenje XIV Amandmana u skladu sa svetonazorima 19. veka ili alternativno „birkanje“ (pick and choose) prihvatljivih zaštićenih prava od privilegovanih sudija.
Breyer, Kagan i Sotomayor u izdvojenom mišljenju navode „da je osnovni pravni postulat većine da mi, u 21. veku, pojam slobode iz XIV amandmana moramo da čitamo na isti način na koji su to činili oni koji su ga usvojili“. Troje sudija navode da se stav većine protivi zdravom razumu2 i da taj stav ukazuje da, ukoliko oni koji su usvojili amandman nisu razumeli nešto kao fundamentalnu slobodu, to ne možemo ni mi. Ili drugačije rečeno – ukoliko oni koji su usvojili amandman nisu razumeli reprodukivna prava kao zaštićena pojmom slobode iz XIV Amandmana, onda ta prava (u ustavnom smislu) i ne postoje.
Breyer, Kagan i Sotomayor se slažu: obrazloženje za ukidanje odluka Roe i Casey koje se svodi na pravni status abortusa u 19. veku, deluje kao šala.
Ukidanje odluka Roe (1973) i Casey (1992)
Breyer, Kagan i Sotomayor su se naročito osvrnuli na ukidanje dve ranije odluke Vrhovnog suda o istom pitanju. Ovo su učinili sa proceduralnog i suštinskog stanovišta.
Na proceduralnoj strani, zaključuje troje sudija, većina je prekršila pravilo stare decisis, koja je osnova vladavine prava u anglosaksonskom pravu. Ovo pravilo podrazumeva da ono što je odlučeno, ostaje odlučeno sve dok ne postoji dovoljno dobar razlog za promenu ranije odluke. Breyer, Kagan i Sotomayor smatraju da u konkretnom slučaju nisu postojali pravni i činjenični osnovi da odluke Roe i Casey budu ukinute. Navode da se ništa nije promenilo u pravnoj doktrini, a naročito ne u životu žena, što bi ukazivalo na potrebu novog odlučivanja. Većina nema, kažu sudije, dobar razlog za preokret koji izaziva u pravnom i društvenom poretku.
Breyer, Kagan i Sotomayor tvde da je jedini razlog za ukidanje Roe i Casey to što je promenjen personalni sastav suda, a da je princip stare decisis ustanovljen upravo kako bi sudski proces ostao utemeljen u pravu, a ne u „sklonostima pojedinaca“.
Na suštinskoj strani, Breyer, Kagan i Sotomayor ukazuju da je ukidanjem prethodnih odluka Vrhovni sud žene lišio slobode odlučivanja o sopstvenom telu,3 iako je ovakvo odlučivanje osnova ljudske slobode. Vrhovni sud je presudom Dobbs lične ženske odluke o budućnosti i zdravlju prepustio saveznim američkim državama. Da je namera većine bila upravo ta, vidimo iz reči sudije Thomasa, koji se pridružio većinskoj odluci podvlačeći da su „ Roe i Casey oduzeli regulisanje i zabranu abortusa saveznim državama i da se novom odlukom ova ovlašćenja vraćaju narodu i njegovim izabranim predstavnicima“. Drugim rečima, pitanje rađanja je svedeno na promenjivu, kolektivnu i u krajnjoj liniji, političku odluku.
Breyer, Kagan i Sotomayor ističu da nova odluka Vrhovnog suda donosi realnu mogućnost da od dana začeća žena više ne može da progovori o sopstvenom životu, da je država ovlašćena da je primora na tzv. državni moralni izbor – da rodi dete, uprkos mogućoj visokoj ličnoj ili porodičnoj ceni. Država će biti ovlašćena da, u sprovođenju ovakve namere, primeni i drakonske mere različitih vrsta. Troje sudija smatraju naročito opasnim to što je Vrhovni sud državama u potpunosti prepustio odluke o trudnoćama u kojima je ugroženo zdravlje žene ili deteta, kao i onima koje su posledica silovanja ili incesta.
Frapantno je, kažu Breyer, Kagan i Sotomayor, koliko sudije u većinskom delu odluke ni na koji način ne otvaraju pitanje njenog uticaja na živote žena. Odbijanje većine da razmotri makar neke od ozbiljnih životnih posledica pri ukidanju odluka Roe i Casey je, prema mišljenju troje sudija „zapanjujuća optužnica protiv odluke Suda“.
Koliko god daleko da savezne države odu u zabrani i regulisanju abortusa, Breyer, Kagan i Sotomayor su sigurni da je Vrhovni sud ukidanjem odluka Roe i Casey ženama ukinuo status slobodnih i ravnopravnih građana: kako zbog onemogućavanja odlučivanja o sopstvenoj reprodukciji, tako i zbog povezanih uticaja ove odluke na žensko obrazovanje, ekonomska i socijalna prava.
Breyer, Kagan i Sotomayor upozoravaju da, uprkos novoj odluci, činjenice neće nestati. Odluke Roe i Casey, smatraju, su bile i još uvek su utkane u koncept ustavom garantovane slobode pojedinca da kreira sopstveni život. Ovaj koncept je prevazišao pravne principe i približio se onome što definiše pripadnost američkoj naciji. Nema slobodnih ljudi u zemlji u kojoj vlast u potpunosti kontroliše lične životne odluke.
Posledice po druga lična prava
U izdvojenom mišljenju, sudije se posebno bave mogućim dalekosežnim posledicama odluke Vrhovnog suda. Breyer, Kagan i Sotomayor sa sigurnošću tvrde da Sud odlukom o abortusu „nije završio svoj posao“. Odnosno, da će ponuđeno tumačenje pojma sloboda iz XIV Amandmana u bliskoj budućnosti otvoriti pitanja koja su u istoj kategoriji (sudije kažu – koje su napravljene od istog ustavnog tkanja) kao i sloboda rađanja. U ovu kategoriju spadaju odluke o telesnom integritetu, porodičnim odnosima i drugim pitanjima reprodukcije (poput kontracepcije). Troje sudija posebno upozoravaju da bi, koristeći argumentaciju suda u slučaju Dobbs, države ponovo mogle pojedinačno odlučivati i o zakonitosti međurasnog braka.
Većina u svom obrazloženju nije dosledna – iako tvrdi da se nova odluka odnosi isključivo na pitanje prekida trudnoće kao posebno i specifično, ne postoji suštinska prepreka da se „istorijsko tumačenje“ primeni na niz drugih prava utemeljenih tokom 20. veka.
Breyer, Kagan i Sotomayor s pravom ukazuju na licemerje većine – ili je „istorijsko tumačenje“ univerzalno za sva prava obuhvaćena XIV Amandmanom ili ono to nije. Ako je univerzalno, onda će se na udaru nužno naći i druga lična prava čija se istorija ne proteže do 19. veka. Ukoliko tumačenje nije univerzalno, trojac postavlja ključno pitanje – na čemu se zapravo zasniva odluka Vrhovnog suda o prekidu trudnoće.
Breyer, Kagan i Sotomayor ukazuju na još jednu neminovnost. Stvarne posledice nove odluke Vrhovnog suda će biti određene tek u budućnosti i trenutna većina nad ovim procesom neće imati kontrolu. Njihovu argumentaciju, voljno ili nevoljno, koristiće neke druge sudije i neke nove generacije.
Svemu ovome treba dodati i stav sudije Thomasa koji je – bez previše ustezanja – naveo da se mišljenju pridružuje upravo jer osporava sadržinski aspekt slobode iz XIV Amandana. Ovaj sudija smatra da je široko tumačenje pojma sloboda „naštetilo državi na mnogo načina“ i da ga „što pre treba eliminisati iz sudske prakse“. Drugim rečima, makar jedan sudija Vrhovnog suda je objavio rat mnogim slobodama nelegitimnim prema tzv. istorijskom tumačenju.
Na kraju, troje sudija koje su izdvojile mišljenje, zaključuju da američka javnost sigurno nije verovala da njihova ustavom garantovana prava vise o koncu i da „nova većina“ sa novom „doktrinarnom školom“ prostom igrom brojeva može da ih ukine. Breyer, Kagan i Sotomayor kažu da je to jedino moguće tumačenje onog što se desilo ukidanjem odluka Roe i Casey i da je Sud tim činom izdao svoje temeljne principe.
***
Breyer, Kagan i Sotomayor – sudije toliko puta pomenute u ovom tekstu, zaslužuju da njihova imena budu istaknuta i zapamćena. Odluci američkog Vrhovnog suda su se usprotivili jasno i argumentovano, uz umerenu dozu podsmeha prema proizvoljnosti i kontradiktornosti većinskog sudijskog stava, onda kada je taj podsmeh bio prikladan. Svoj glas su podigli za Amerikanke, ali i sve druge žene koje bi u svojim zemljama mogle da osete negativne posledice novog stava Vrhovnog suda SAD. Sudije koje su izdvojile mišljenje su u svojim zaključnim razmatranjima naglasile da veruju u Ustav koji neka pitanja ostavlja izvan domašaja preglasavanja, odnosno odluke većine.
Kako je ovakav pristup individualnim pravima postao manjinski, odnosno preglasan u Vrhovnom sudu SAD – nije zanemarljivo pitanje. Od šestoro sudija koje su doprinele novoj odluci o abortusu, troje je nominovao predsednik Trump tokom svog četvorogodišnjeg mandata. Dvojicu je za najvišu sudijsku funkciju nominovao predsednik Bush mlađi, a jednog njegov otac. U manjinskoj sudijskoj grupi dve sudije (žene) je nominovao predsednik Obama, a jednog predsednik Clinton.
Potonji, sudija Breyer, je u međuvremenu penzionisan, a na njegovo mesto je 30. juna stupila prva Afroamerikanka u Vrhovnom sudu – Ketanji Brown Jackson. Odgovor na pitanje zbog čega je put jedne žene, Afroamerikanke, od objekta prava (po rasnoj i polnoj osnovi) do Vrhovnog suda SAD trajao čak 250 godina, delimično vidimo u obrazloženju odluke o kojoj je ovde bilo reči. Lične slobode su lak plen u igri moćnih, a ženska i manjinska prava su uvek prva na udaru.
Zbog toga je tako izuzetno bitno kome dozvoljavamo da bude moćan. Da Trump nije bio samo šala i prolazna pojava koja će „prodrmati“ američki establišment na teži način će saznati čak i žene koje su za njega glasale. Ista poruka važi i za nas u ostatku sveta – eksperimenti i loši politički izbori uvek i bez ostatka završe na našem računu. Tada nam ne preostaje ništa drugo nego da račun platimo, a borbu za svoja prava počnemo ispočetka.
Peščanik.net
________________
- Ovaj amandman propisuje da „nijedna država neće lišiti bilo koju osobu života, slobode ili imovine bez sprovođenja odgovarajuće zakonske procedure“.
- Ovde se pozivaju na ranije mišljenje sudije Skalie koji je u sopstvenom izdvojenom mišljenju naveo da ne može da se složi sa stavom suda da pravo na istopolne odnose ne uključuje pravo na istopolni brak. Takav stav je, kaže Scalia, moguć samo „ako nekoga zabavlja uverenje da princip i logika nemaju ništa sa stavovima Suda“.
- U svim navodima o odlučivanju žene o sopstvenom telu Breyer, Kagan i Sotomayor se pozivaju na odluke Roe i Casey koje ovo pravo ženi priznaje u početnom stadijumu trudnoće, dok se sa razvojem trudnoće uslovi za njen prekid značajno pooštravaju i svode na tačno određene izuzetke.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Članica je Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Vladavina prava kroz Poglavlje 28 – zaštita prava potrošača i zaštita zdravlja (NKEU, 2020), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2020), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006.
