Moderni čovek je vožen spoljašnjom težnjom. Kada mu se ukaže na tu strastvenu vožnju u njegovoj glavi i na veliki magloviti svet mašte koji ga sprečava da odraste… On najčešće odgovara „To je samo tvoje mišljenje.“ I kao da je ta rečenica sve što je potrebno da se zauvek izbriše sve što je rečeno, kao da logika ne postoji, kao da govori „Naći ću ja do večeras već neki razlog kako da opravdam sebe.“ jer ne sme se spavati bez razrešenja. Trezven ton i suptilne opaske na račun većine nikada se nisu smatrali plodonosnim za pregovore, ali hajde da jednakost ne tumačimo kao poliranje jezika tako da se niko ne oseti prozvanim i uvređenim, već hajde da koristimo jezik kao oruđe razuma i potencijalne blago bolne promene jer ipak, isuviše je lako objasniti kako se čitava generacija modernosti sakrila iza samo jednog oseta poricanja stvarnosti i ne-učestvovanja u istoj. Iako sada činjenice treba čitati i uvažavati, potrebno je i prihvatiti uslove koji nisu idealni, ali korak po “individualni” korak.
– Odgovarajući na pitanje, upućeno raznim slojevima javnosti, “šta vas najviše zabrinjava”, većina je rekla: lični, ekonomski, zdravstveni i drugi problemi; samo 8% bilo je zabrinuto zbog svetskih problema, uključujući i rat, a jedan od sto zbog potencijalnih opasnosti od kapitalizma ili zbog pretnji građanskim slobodama. Ali, sa druge strane, polovina anketiranih iz uzroka misli da stranputice kapitalizma predstavljaju ozbiljnu opasnost i da će verovatno doći do nekakvog rata ili smaka (civilizovanog, političkog ili fizičkog) sveta uskoro.
S.A. Stoufer “Konformizam, građanske slobode i problemi momentuma”
Dakle moderni čovek obavlja sve ustaljene potrošačke radnje, govori da ga brinu moralne i etičke opasnosti sveta, ali ne preduzima ništa povodom toga, i dodatno misli da ga uskoro očekuje propast, ali ponovo ne preduzima ništa po tom pitanju. Čak interesantno je da čovek tada ne zahteva od sebe ni neku predanost beskonačnom hedonizmu kom je sklon, samo retki se krenu odistinski gušiti krajnostima takvih strasti i doticati mitska dna modernih društvenih poklona distorziranoj muzici i opijatima… I za njih se smatra da su beskrupulozni, amoralni, površno kreativni, poetični u smislu ironičnog bivstvovanja na krajevima diskutabilne čovečnosti i zadovoljstva.
Sledi da običan čovek ne želi u ovaj “rokenrol” jer se boji šta će društvo reći za njega, ipak je on većinski tradicionalno vaspitan u jednom ograđenom postpatrijarhatu… Nije baš taj put rizika za njega, možda eventualno kada bi ga nekako teleportovali direktno u njega, to bi bilo lepo… Ali da se on trudi oko pisanja površnih pesama i smišljanja smešne koreografije… Da se izlaže mogućim podsmesima i sramoti… I to baš danas, kada je to isuviše lako, uz pomoć raznih društvenih mreža – sve je to ipak prilična opasnost…
Možda baš ovde i leži odgovor na pitanje kako se u postpatrijarhalnoj kulturi odomaćio kulturološki neispravan i individualno potpuno pogrešan pojam poricanja iste individualnosti u rečima “Ko si ti da se praviš pametan?” povezujući to odmah sa ugroženostima “Ti misliš da si bolji od ostalih?” i u sledećem stadijumu podrugljivo unazađenim spojem “Znate, on je “POSEBAN”…” upućujući na društvenu stigmatizaciju i pokušaj otklanjanja pojedinca u otuđenje.
Ali ako se društvo otuđuje od “svog Ja” da li otuđeni pojedinac zna da mu je učinjena usluga ili boluje od nedostatka samopouzdanja iako u startu je delovalo da ga poseduje više nego ostatak otuđenih? Time imamo potpun moderni paradoks, otuđeni je individualno svesniji sebe i sopstvene duhovne nesavršenosti nego na oko moralno i etički savršeno društvo oko njega… Što je, da ne zaboravimo, kroz istoriju – normalna pojava, ali kroz istoriju su nas učili da moral i etika se tek od skora počinju uvažavati i poštovati, dakle čovek ipak nema pravo to da radi i ima odgovornost da donosi odluke odraslog i trezvenog pojedinca.
Noell S. Oszvald, “Candles”
Zašto je onda pasivan? Zašto kinji i ukalupljuje pojedinca koji mu se ne sviđa? Zašto takav kakav je (neurotičan i miran u isto vreme) čeka svet da se okonča? Da li smatra da podsvesno da nije vredan? Da nije dovoljno inteligentan, da nema snagu za takav preokret? Da li se boji sopstvene društvene smrti ako istupi iz kolektiva?
Možemo razlagati svaku od tih stavki sada, ugroženost, sklonost komforno usklađenom hedonizmu, kolektivističkoj sigurnosti (koja se čak krije i u jezičkoj jednakosti), površnim pokušajima otcepljenja od kolektivnog… Zapravo ti površni pokušaji otcepljenja su vredni male analize, hajde da digresiramo ka pauzi i iskočimo iz šina za momenat: pogledajmo zid društvene mreže i pronađimo što više citata popularne psihologije koji govore o površnim pokušajima otcepljenja. Nisu to više “Budi svoj.” citati, sada su malo komplikovaniji, ali isto tako prilično beskorisni i u formi su prefinjenog altruizma i vere da svako može dostići visine ako želi, ali niko ih ne postiže. Ne u smislu da menja potencijalne opasnoti svetskog morala i građanskih sloboda, eventualno on milimetarski napreduje u razrešenju ličnih, ekonomskih i zdravstvenih problema… Dakle, da razrešimo, prava krilatica bi bila “Budi svoj, ali u granicama kolektivne prihvaćenosti!”
Vratimo se nazad u šine ustaljenog koloseka: ugroženost, usklađeni hedonizam, usklađena individualnost, i sada konačno finalni dodatak – idealno izmaštani uslovi koji bi omogućili da se ostvari i ta konačna globalna promena, da svaki moderni čovek uzmogne menjati stvarnost svojom individualnom snagom… Idealni uslovi koji naravno, nikada neće biti ostvareni i upravo je to njihova poenta, jer to je priča nerešive stagnacije, podsvesno planirani eskapizam zarobljenosti u prelazu iz jednog sveta u drugi. Neprihvatajući svoju nesavršenu prirodu i nesavršenu prirodu oko sebe čovek vara sebe da ima vrednosti za napredak i uz sve to – očekuje poštovanje sopstvene etike. Evo konačno konflikta modernosti, u svom njegovom lažnom sjaju!
Heather Huey Clic, “Cage molds”
– Ti snovi se zovu ‘Putovanja u Okeaniju’. Okeanci su vrlo kulturna i civilizovana rasa. Osnovali su idealnu državu u kojoj nema siromaštva, zločina, gluposti i svireposti. Svako je tamo srećan; svi uživaju u životu, sunčevim zracima, prirodi, umetnosti: ovo sve je sastavljeno od pola tuceta knjiga koje je Osokin pročitao, ali za njega je Okeanija nešto lično i uzbudljivo.
– Tamo se doživljava mnoštvo čudnovatih i neočekivanih avantura. Ponekad kada je devojka sa vedrim licem njegov vodič, Osokin vidi sebe u veoma komplikovanim situacijama: ili moraju da provedu noć u istoj prostoriji neke usamljene kućice; ili ih kiša i oluja prisiljavaju da potraže utočište u nekoj pećini…
– Osokinova saputnica se skida potpuno bez stida, a ta prirodnost i sloboda od moralnih ograničenja mu se izuzetno dopadaju i podstiču njegovu maštu.
P. D. Uspenski “Čudan život Ivana Osokina”
Klasičan primer programske utopije je baš ovaj. Kao što reče Adler, čovek traži utehu u snovima i tamo je za sebe velik, ili ako ćemo modernije tvrdnje, Bern bi rekao da je ovo najočigledniji primer igre “Kad bi samo…” U književnosti još možemo sretati ovako izmaštana društva koja su skladna i sklona utopijskoj predanosti umetnosti i razumu, na primer u Heseovom ‘Demijanu’. Ključne stavke u opisu su uvek idealne situacije bez društvenih teškoća i međusobnih konflikata. Takođe, zanimljivo je primetiti i to da uvek postoji neka ljubavna afera bez skoro ikakvih seksualnih inhibicija. Čovek u ovakvom svetu dolazi do nagrada telesnosti bez truda, bez rizika da bude osuđen, i bez opasnosti da bude odbačen. Sve je u skladu sa njegovim kalupom ugroženog i kolektivno prilagođenog individualca, iako iz njegove persepktive, on je avanturista, intelektualac i zavodnik.
Samo kada bi živeli u takvom vremenu, u takvim uslovima, pod okriljem savršene umetnosti, čovek bi cvetao… Mada realno gledano, ljudi bez minimalnih mehanizama odbrane u seksualnom smislu su manje “normalni” nego ovi drugi, i verovatno bi skrivali neku ružno ušminkanu tajnu zašto su takvi. Uopšte svet sa tako savršeno funkcionalnom utopijom bi sasvim sigurno skrivao neku užasnu tajnu, kao što je recimo krucijalno neophodni klasni miks (Alfa ljudi, Beta ljudi, Epsilon ljudi…) izložen u ‘Vrlom novom svetu’ Oldosa Hakslija… Skoro da je i instinktivno predosećanje to da svaka visoko funkcionalna formula mora imati neku žrtvu smisla. Težnja utopiji je time jednaka tome da neminovno želimo da žrtvujemo i neki smisao. Koji tačno i da li je ta žrtva veliki deo karaktera kog pojedinac nije svestan, verovatno da više nije ni upitna rečenica već lagan i ležeran prelazak u tvrdnju.
Tako i laganim snižavanjem brzine ovog zahuktalog misaonog konstrukta, zaključujemo da začuđujuće je teško jednom modernom čoveku objasniti da ne postoji idealni svet, niti će se skoro sličan formirati. Zbog forsirane ljubazne jednakosti u narativu, teško mu je objasniti da on nije baš tako važan kolektivu koliko misli da jeste, a opet teško je izjaviti to i pritom mu dodatno objasniti da ima snage da iznese svoje ja iznad tog kolektiva…
Najteže, ipak, od svega je (i sada i narativ trpi tu težinu): saopštiti mu da poseduje emotivnu inteligenciju da shvati krajnosti svojih osećanja kojih se toliko plaši… Jer to čoveka najviše koči, zar ne? Ono čemu se treba vraćati i ponovo razmatrati je tvrdnja da je ‘strah od nepoznatog’, strah od oluje koja nam neprestano preti iza zatvorenih vrata naših sigurnosti. Sa druge strane tih vrata stoje prave tajne i prave avanture prihvatanja istina o sebi, svih onih što smo mislili da nismu u stanju da ih prihvatimo.
Kada osmotrimo na kraju tog umnog pauka, to stvorenje koje zateže sve konce toliko jako da svaki trzaj mora da proveri i uveri se da njegova krhka stvarnost nije ugrožena, tek kada ga budemo osmotrili u izvežbanoj meditaciji, danima, mesecima i godinama kasnije… Možda tek tada moderni čovek, sa tako isklesanim umom će da uspe da – osmisli jedan delić korisnog sveta, takav da on ne bude utopija… A težina samog narativa, od te tačke pa nadalje, je verovatno konstantna i deo je umetnosti klesanja.
Za P.U.L.S.E: Juror 8
