“Stjuardesa u avionu je i konobarica i doktor i dadilja i heroj”
DEVOJKA ČIJI ŽIVOT JE U OBLACIMA “Stjuardesa u avionu je i konobarica i lekar i dadilja i heroj”
(BLIC: bellspiration.blogspot.ba)
Ivana Šćepanović, stjuardesa iz BiH za sebe kaže da je jedna obična devojka koja živi u oblacima i u svim svetovima koje stvori u glavi, a za te svetove krivim knjige koje su kako kaže “moja prva ljubav i moj najbolji prijatelj”.
Na pitanje kako je odlučila da postane stjuardesa odgovara da se sve desilo iznenada.
– Još kao mala devojčica sam gledala na filmovima stjuardese sa kapicama i sa širokim osmehom kako hodaju avionom, u mojim očima one su bile tako magične, tako savršene da sam jednom kao mala devojčica baš želela biti jedna od njih… Međutim, kad čovek odraste zaboravi svoje snove i skloni ih sa strane. Od straha od neuspeha, nemogućnosti i od neverovanja u samog sebe izgubimo nešto što jako želimo…
Tako sam odustala i posvetila se fakultetskim obavezama i iskreno nisam bila sretna… Pitala sam se zašto, a onda kao film stare slike su mi se počele vrtiti u glavi i rekla sam samoj sebi: “Nesto moram menjati!” Otišla sam na prvi intervju i, hvala Bogu, dobila posao – rekla je.
Jedan dan u oblacima, objašnjava ona izgleda otprilike ovako: Moraš dva sata pre leta biti spreman, to znači četiri sata pre leta da se pripremiš, našminkaš i obaviš sve obaveze pre leta, to jest, život među oblacima je često i nenaspavan život.
– Iskreno, dosta ljudi o ovom poslu ima mnogo predrasuda, ali stjuardesa u avionu je i konobarica i doktor i dadilja i heroj. Tokom treninga naučiš prvu pomoć, kako poroditi ženu, u slusaju neke hitne situacije uvek ćemo se prvo pobrinuti da sve putnike prvo spasimo, pa tek onda ćemo misliti na sebe. Iskreno, svaki dan u oblacima je drugačiji, svaki dan upoznaš i vidiš nove ljude, nove kulture i iznenadiš se kako je svaki čovek u dubini kao knjiga mističan, magičan i krije neku tajnu i pouku u sebi. Jedan dan u oblacima je ispunjen serviranjem kafe i napitaka, osmehom kojeg nikad ne skidaš sa lica i magijom koje kriju putnici koji dolaze i odlaze – ispričala je Ivana.
Trenutna je, priča srećna i zadovoljna, pozitivna i omptimistična i zahvalna.
– Za sad mi je jedini plan da nastavim biti srećna, a za planove ćemo da vidimo, život je na kraju krajeva ono što ti se događa kad ne planiraš ništa. Verujem da sam za sada na pravom putu – dodala je.
Na pitanje kako potisnuti strah od nepoznatog i doneti velike odluke koje menjaju čitav život, odgovara da je pravo bila uplašena, počevši od odlaska na intervju, pa do samog odlaska u drugu zemlju.
– Sećam se dan pre svog odlaska sam toliko plakala i toliko se bojala i sumnjala u sebe da mi je prišao jedan prijatelj sa najboljom porukom na svetu, rekao mi je : “Ako te tvoji snovi ne plaše, onda nisu dovoljno ni veliki.” I u tom trenutku je sve poprimilo drugu boju, strah sam prihvatila kao pozitivnu stvar, kao stepenicu koja vodi uspehu, shvatila sam u tim trenucima da i ako padnem mogu se dići – kazala je ona i dodala da u BiH ne postoji nikakvo stanje.
– Svi su razočarani, slomljeni i umorni od svega, od silnih štela, diploma koje samo stoje kao slike na zidu, a posla nigde, od nepravde i zlih političara koji ne ulažu u budućnost mladih. Ali, ja odbijam tako gledati, otišla sam jer sam odbila da tako gledam. Moja poruka za sve mlade je da odbijaju da gledaju tako, da se bore do zadnjeg dana, da menjaju sebe, svoje poglede, da sanjaju celim svojim srcem i da ostvaruju svoje snove, da veruju u čuda, da se zalažu za ono u šta veruju makar i sami stajali.
Jer znaš ono: “Nisu nesretni oni kojima se snovi nisu ostvarili, već su nesretni oni koji nisu ni sanjali!” Samo nebo vam(nam) je granica – optimistična je ona.
