Šta znači biti egzistencijalista?

Prošao je gotovo čitav vek misli pre nego što je egzistencijalizam izrastao kao popularni pokret – gotovo pomama – u posleratnoj Francuskoj tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. To je bilo vreme njegovog najvećeg uticaja, ne samo na filozofiju, već i na književnost, pozorište i film, uticaja koji se protezao daleko izvan granica Francuske. Ali ovde se bavim egzistencijalizmom isključivo kao filozofskim pokretom – koji je nastao uglavnom iz radova petoro muškaraca i jedne žene: Serena Kjerkegora, Edmunda Huserla, Martina Hajdegera, Žan Pol Sartra i Simon de Bovoar. (Iako se Alber Kami često naziva egzistencijalistom, on sam je negirao da je to bio.) Od svih nabrojanih, Sartr je bio jedini koji je prihvatio etiketu “egzistencijaliste” i jedini koji je upotrebljavao sve njegove (egzistencijalističke, prim. prev.) ključne koncepte: “teskoba”, “loša vera”, “fakticitet”, “dužnost’ i “autentičnost”. Svi filozofi iz egzistencijalnog tabora dele isti zadatak: da nam stave do znanja da su sva ljudska bića slobodna da biraju, ne samo šta da rade kada su suočena sa moralnim odlukama, već i da biraju šta da vrednuju i kako da žive. Oni žele da ove činjenice ljudske slobode budu ne samo prihvaćene, nego i apsorbovane od strane svake osobe ponaosob, na način koji će im promeniti čitav pogled na život.

Osnove

Kada su čitaoci pariskog časopisa “Le Monde” počeli da obraćaju pažnju na egzistencijalizam, časopis je objavio tekst u decembru 1945. u kojem se pokušava izneti objašnjenje ove filozofije. Iako se svojski potrudio u tome, “Le Monde” je na kraju osetio potrebu da prizna: “Egzistencijalizam, poput vere, ne može biti objašnjen; može biti samo proživljen. “

Zašto je egzistencijalizam poput vere? Zbog toga što temeljiti nečije ponašanje na verovanju u slobodu izbora jeste akt vere, jer nikako se ne može znati da li je to tačno ili pogrešno. Šta je to što čini egzistencijalizam teško objašnjivim? Možda tvrdnja da ne postoji nikakav objektivni moralni poredak, nezavisno od čovečanstva. To čini potragu za pravilima ponašanja koja bi bila van nas samih potpuno uzaludnom. Svaki pojedinac mora da kreira svoju vlastitu vrednost, živeći je i afirmišući je, i to mora da radi na način koji zadovoljava jedan odlučujući kriterijum “autentičnosti” – ukratko rečeno, tako što će uvek “biti svoj”.

Egzistencijalizam je preokupiran načinom na koji individue biraju da žive svoje živote. Naši izbori se obelodanjuju preko naših dela i uvek se tiču stvari koje su u našoj moći. Izbor, dakle, uključuje razmišljanje o stvarima koje su pod našom kontrolom i koje potpadaju pod uticaj našeg delanja. Na koja god se delanja odlučili, mi smo ti koji definišemo i kreiramo ličnost u koju se postepeno pretvaramo. Na primer, mi postajemo “pravični” jer delamo pravično, slično je i kada su u pitanju druga svojstva. Pod ovim se ne podrazumeva moralni smisao – nikakvo “treba” (u smislu dužnosti, prim. prev.) nije implicirano – nego činjenica koja se tiče prirode sveta i ljudskog izbora: moji izbori dobrog ili lošeg će odrediti moj karakter i učiniti od mene takvo ljudsko biće kakvo ću na kraju i postati.

Autentična egzistencija

Egzistencijalizam očigledno počiva na nekim smelim ontološkim pretpostavkama, zatim – tu su i tvrdnje o tome šta egzistira i na koji način to egzistira. Prva pretpostavka je da vrednosti nisu deo sveta, u smislu da postoje nezavisno od nas. Da živite život kao da su vam vrednosti date od spolja, u smislu usvajanja stavova suzdržane, konvencionalne osobe čije dužnosti su već zadate, to bi značilo da odbijate da se suočite sa vašom slobodom. U tom slučaju, pogrešno biste mislili da možete da pobegnete od vaše slobode tako što ćete tražiti utočište u ustaljenoj ulozi ili suštini.¹ Ali, čak i kada ljudi pasivno usvoje te unapred spremne vrednosti, oni ipak biraju to da učine, iako to čine na način koji ne zadovoljava standarde autentičnosti, jer se tako gubi iz vida činjenica da je sloboda neotuđiva.

Moje držanje je autentično kada se ja angažujem u mojim projektima kao mojim vlastitima delima. Moje držanje (stav) ne bi bilo autentično ukoliko bih se, na primer, držao svojih obećanja samo zato što to “tako treba” – jer “moralni ljudi” to obično rade – ili zato što društvo to očekuje od mene. Moje ponašanje je autentično ako i samo ako moje akcije jesu odraz mog izbora – odnosno, ukoliko obavežem sebe da se ponašam na taj način jer je to ono što očekujem od sebe, bez obzira da li je to socijalno poželjno ili nije.

Izbor vrednosti

Egzistencijalizam čini svaku individuu odgovornom u odlučivanju kako će da proceni svoje izbore. Sartr je pored toga primetio da je u prirodi vrednosti da nam postavljaju zahteve. Ja ne vidim samo beskućnika; ja ga susrećem kao nekog kome “treba pomoći”. Zašto bih trebao da pomažem beskućnicima? Odgovor može biti otkriven, kako je Sartr mislio, samo ‘slobodnom igraču’² koji čini da vrednost postoji činjenicom da je prepoznaje kao takvu. Vi ćete suditi o beskućniku kao o čoveku kome treba pomoći samo zato što ste već odlučili za sebe da ste osoba koja pomaže ljudima. Odgovor na pitanje: “Zašto bih trebao da pomažem beskućnicima?” postoji samo unutar te prethodne samo-odluke; ali izvan nje ne postoji nijedan. Štaviše, princip dobročinstva – kao npr. ljubaznost ili saosećajnost – je potvrđen vašim uticajem (delanjem, prim.prev.), a ne uticajem tog principa.³

Ceniti jedan određen način delanja više od bilo koje druge alternative znači odrediti taj određeni način kao cilj – postaviti ideal i težiti ka njemu. Iako su vrednosti koje ste usvojili zaista vaše vrednosti, one ne predstavljaju puko izražavanje vaših privatnih osećaja za dobro ili loše. Ako vi u nekom posebnom slučaju prosudite da je utaja poreza loša stvar, shvatali vi to ili ne, vi ste prosudili da je to generalno loša stvar. Jer koncept “izbora” uključuje ideju da je ono što ste izabrali prava stvar⁴, a “prava” znači “prava za sve”. Kako je Sartr rekao: “…kada čovek bira za sebe on bira za čovečanstvo” (“Egzistencijalizam je humanizam”, 1946) – što znači da svaka akcija koju izaberemo pruža primer za ostatak čovečanstva. Ako ja izaberem neko posebno dobro za sebe, kao što je sloboda, ja sam time dužan da biram slobodu za sve.

Činjenice slobode

Osnovna premisa egzistencijalizma je da ljudska bića nemaju predodređeni prirodni sklop ili karakter. Mi suštinski nismo ništa, osim što smo suštinski slobodni. Mi postajemo samo-stvorena bića zahvaljujući našim akcijama i odnosima sa drugim ljudima. Zato je egzistencijalistički slogan: “egzistencija prethodi esenciji”.

Stav da svako od nas ima apsolutnu slobodu izbora za egzistencijalizam jeste stvar vere – za egzistencijaliste je to istina koja je toliko očigledna da je nikada ne treba dokazivati ili argumentovati. Kome je još potreban teorijski dokaz za nešto što je nužno za odvijanje života u praksi? Za egzistencijalistu, “moja sloboda je moja suština i moje spasenje. Ne mogu je izgubiti, a da ne izgubim sebe.”⁵ (Rodžer Skruton, “Moderna filozofija”, 2012). Dakle, svaka čestita osoba mora priznati (prepoznati, prim. prev.) moju slobodu.

Očigledno je da niko u potpunosti ne bira šta će postati ili šta jeste. Svako od nas ima set datih prirodnih i socijalnih karakteristika koje utiču na to kakva ćemo osoba postati. Sartr je ovim karakteristikama dao zajednički naziv “fakticitet“. Fakticitet jedne osobe uključuje sve karakteristike koje druga osoba može da otkrije i ispita. Uključuje prirodne karakteristike, kao što su: pol, težina, visina i boja kože; socijalne činjenice, kao što su: rasa, stalež i nacionalnost; psihološke karakteristike, kao što su: postojeća mreža uverenja, želje, karakterne osobine; i istorijske činjenice, kao što su: porodična prošlost, školovanje itd.

Retko kad mislimo o našem sopstvenom fakticitetu iz pozicije trećeg lica, iako on utiče na nas i boji naše raspoloženje. Međutim, kada napravim korak unazad i pogledam sa pozicije trećeg lica, objektivno, moj fakticitet, onda mi se te date činjenice o meni mogu jasno učiniti kao nešto što definiše ko sam ja. Ali za egzistencijalistu, misliti to znači grešiti u korenu, ne zato što su moje faktične karakteristike varljive, već zato što se iz pozicije trećeg lica ne može odrediti ko je kakva ličnost. Nikakav objektivni prikaz mojih karakteristika ne može da opiše moje subjektivno iskustvo toga kako je to biti ja, osoba koja ima te karakteristike. Dakle, neko ko me opaža može da spozna moju boju kože, stalež ili etničku pripadnost; ali onog trenutka kada taj neko pokuša da me identifikuje pomoću tih karakteristika, on se suočava sa paradoksom, zbog toga što je tip mog bića definisan, između ostalog, i stavom koji ja usvojim prema vlastitom fakticitetu – time kako sam ja odlučio da ga protumačim – a to nije fiksirano fakticitetom. To ko sam ja zavisi (između ostalog) od toga šta ja učinim od mog fakticiteta, od načina na koji pokušavam da idem izvan njega, ili da ga prekoračim (transcendiram, prim. prev.). Drugim rečima, šta god bio moj fakticitet, i bez obzira koliko bio fiksiran, on ne smanjuje moju slobodu.  Ja sam i dalje slobodan da odlučim koje vrednosti ću pripisati mom fakticitetu i kakav ću stav da zauzmem prema njemu. Jedini autentični način na koji može da se živi, jeste da se postane osoba za koju smo se odlučili, uprkos teretu vlastitog fakticiteta, živeti život u kom ste se prepustili na milost i nemilost fakticitetu – praviti se da vam je oduzeta sloboda – predstavlja neautentičnost. Bio bi to gubitak i autonomije i integriteta, i time predaja determinizmu.

Cena slobode

Bilo bi teško osećati nešto drugo po pitanju slobode i izbora da ste živeli u okupiranoj Francuskoj između 1940. i 1945., kada se egzistencijalizam isticao kao oficijelna filozofija pokreta otpora. U tim godinama, čak i posle rekonstrukcije 1945., izvršio je snažan uticaj, koji je bio emotivan koliko i intelektualan. Ako “čovek nije ništa drugo do ono što od sebe napravi” (Sartr), onda niko nije ograničen sudbinom, ili silama koje su van naše kontrole. Udružen sa istomišljenicima, individua može da dovede u pitanje autoritet – čak i tiransku moć – i da menja stvari. On ili ona mogu da odluče da se suprotstave nacistima, ili da stvore pravednije društvo od onog koje je postojalo pre rata. Samo treniranjem vlastite slobode ljudi mogu da povrate svoju građansku slobodu.

Ali postoji cena koju treba platiti za slobodu da radite štagod izaberete u bilo kom trenutku. Niko ne može da odlučuje u vaše ime; izbor dela je isključivo vaš. I nikada se ne može izbeći lična odgovornost u prosuđivanju toga koja je to moralno ispravna stvar koju treba uraditi. U tom slučaju, možete patiti od potencijalne teskobe jer morate trpeti beskrajnu seriju donošenja odluka, znajući da samo vi možete odlučiti, da možete proceniti bilo šta kako vam je volja i da nemate nikakav karakter koji bi rukovodio vašim donošenjem odluka, osim onog karaktera koji sami stvarate.

Ne mogu svi da se nose sa teretom egzistencijalističkog pristupa u oblikovanju svojih života i karaktera. Neki će možda pokušati da pobegnu od “tiranije”⁶ izbora skrivajući od sebe istinu da smo svi mi, kako je Sartr rekao, “osuđeni na slobodu” – što znači da nismo slobodni da prestanemo da budemo slobodni. Sva naša dela neizbežno pretpostavljaju izbor; tako da mi biramo čak i kada mislimo da ne biramo – čak i kada namerno biramo da nećemo da biramo.

Kada je Francuska bila osvojena i okupirana od strane Nemačke vojske 1940. godine, svi Francuzi i Francuskinje su bili prinuđeni da razmisle o svojim vrednostima i da odluče da li će pružiti otpor i boriti se za oslobođenje svoje zemlje ili će se pomiriti sa nacističkom dominacijom.Oni su morali da biraju, bilo je to vreme u kom su se sa velikom teskobom suočili sa svojom slobodom. Neki nisu bili u stanju da podnesu misao o svojoj slobodi, i da bi izbegli njen pritisak potražili su zaklon u onome što je Sartr imenovao kao ‘loša vera‘⁷, što je možda najbitniji koncept njegove filozofije. (Primetimo kako se i on okrenuo terminu ‘vera’.) Neko zapada u lošu veru, da bi sebe zaštitio od strepnje usled izbora, onda kada počinje da se pretvara da nije slobodan onoliko koliko zapravo jeste. To je posebna vrsta samoobmane, radikalna izdaja vlastite ličnosti.

Uobičajeni tip loše vere jeste poricanje slobode u obliku izgovora koji tipično počinje sa: “Nisam imao izbora…”. Ovo možemo pronaći u izgovorima nekih nacističkih vojnika koji su uporno ponavljali: “Nisam mogao da uradim drugačije” ili “Samo sam vršio svoju dužnost.” Uvek može drugačije: može se odustati, ili pobeći, ili čak izabrati da se bude ubijen. Cena može biti ogromna – čak i nečiji život – ali nikada nije u pitanju “ne mogu”, uvek je reč o “ne želim”. Oni su izabrali da nastave da slušaju naređenja: to nije bilo determinisano njihovom prirodom. Egzistencijalizam ne dozvoljava izgovore. Nikada ne postoji opravdan razlog za osporavanje nečije slobode. Bez obzira koliko smo ugnjetavani našom situacijom ili okolnostima, znamo da uvek možemo zamisliti alternative – i delati na osnovu njih, ako smo dovoljni hrabri. Jedini način da ostanemo u dobroj veri jeste da iskreno i neprekidno priznajemo da smo slobodni da biramo i da smo odgovorni za bilo šta za šta smo se odlučili da uradimo. 

Mišljenje i život

Primetio sam u jeziku koji ovde koristim karakteristični “propovednički” ton egzistencijalizma, koji nas preklinje da doživimo našu slobodu izbora i da je praktikujemo. Egzistencijalizam je koherentna teorija utemeljena u idealističkoj (odnosno, na pojmu svesti baziranoj) metafizici. Da bi je čovek shvatio kako treba potrebno je da se uključi u nju kao u praktičku i angažovanu filozofiju – drugim rečima, potrebno je da bude predani egzistencijalista. Onda bi čovek sebe video kao slobodnog i autonomnog, na jedan potpuno novi način, a to zahteva moć da se prekorači vlastiti fakticitet.

‘Fakticitet’ i ‘transcendencija’ (prekoračivanje, prevazilaženje, prim. prev.) jesu značajni koncepti egzistencijalizma. Naš fakticitet određuje našu situaciju i naše biće sve do ovog trenutka u našim životima. Transcendencija otvara čitav svet mogućnosti: mogućnost da napravimo nešto od određene situacije i od nas samih, s obzirom na to ko smo ili šta smo postali do sada.

Egzistencijalizam definitivno nije ‘akademska’ filozofija. On je suprotnost čisto analitičkog (obično Angloameričkog) pristupa filozofiji, kome je glavni cilj razvijanje mentalne higijene. Čitav smisao egzistencijalizma jeste praktikovanje njegovih emancipatorskih ideja, primena tih ideja kako bismo postali osobe kakve smo izabrali da budemo. To da možemo da budemo autori vlastitog života i vlastitih karaktera deluje mi kao veoma dopadljiva misao. To znači da život, na neki način, po sebi može da postane građa umetnosti – nešto što se može oblikovati prema vlastitoj viziji koju imamo o nama samima.

Stuart Greenstreet 2016.

Objavljeno u časopisu “Philosophy now”, izdanje avgust/septembar 2016. godine.

Prevod: Nikola Ačanski

Umnjak

1. Suština je za egzistencijaliste nešto što je veštački kreirano, od strane društva ili pojedinca, predstavljajući samo jedan psiho-socijalni konstrukt. U tom smislu ukoliko se čovek prikloni nekoj suštini koja je stvorena van njega, koja mu je nametnuta, on upada u zabludu da je sebi obezbedio neki temelj svoje egzistencije, a zapravo je tako samo ojačao iluziju koja ga odvlači od autentičnog života, tj. egzistencije. (Prim. prev.)

2. Slobodan igrač označava ovde osobu koja je potpuno slobodna i nezavisna od bilo kog autoriteta – potpuno samo-određujuća ličnost. Eng. “free agent”. (Prim.prev.)

3. Ovo znači sledeće: mi ćemo pomoći nekome, u ovom slučaju beskućniku, ne zbog toga što to “tako treba” ili zato što i “drugi to rade” (dakle ne zbog nekog spoljašnjeg razloga), već zato što smo mi sami doneli odluku da ćemo to (u)činiti. Možda će na nas i imati uticaja neka društvena pravila, vaspitanje, obrazovana sposobnost ljubaznosti ili saosećanja, ali to ipak neće biti presudna tačka koja će nas naterati da pomognemo beskućniku. Ta presudna tačka je naša odluka da to učinimo. U samom principu dobročinstva ne postoji ništa što ga samo-opravdava i samo-potvrđuje, ono nije dobro (vredno) po sebi, ono je dobro jer ga vi potvrđujete vašim delanjem, vaša akcija je ta koja mu daje vrednost i realitet. (Prim. prev.)

4. Prava stvar” podrazumeva i “pravu” u moralnom smislu (kao ispravnu), ali i “pravu” kao odgovarajuću. Napomenimo da odgovarajuća stvar ne mora uvek biti i moralna. (Prim. prev.)

5. U originalu: “I cannot lose it without ceasing to be”, što se može prevesti i kao: “Ne mogu je izgubiti, a da ne prestanem da budem.” (Prim. prev.)

6. Tiranije u smislu nepodnošljivog pritiska koji nas konstantno opterećuje da biramo, to je naša “osuđenost” na izbor, tj. na slobodu.

7. “Loša vera” – egzistencijalistički pojam veoma blizak pojmu samoobmane.