Foto: Vladimir Stanišić
PUT BEZ POVRATKA
Zašto rizikovati bankrot, sankcije, totalnu međunarodnu izolaciju i ubrzani kraj sopstvene političke karijere? Da se BiH graniči sa Rusijom, Dodikove radikalne odluke bile bi mnogo razumljivije. Bilo bi jasno da ide u smeru formiranja neke nove Narodne republike Donjeck, uz podršku ruskog hazjajina, ali Rusija je ipak prilično daleko, na čemu joj je ovde svako razuman neizmerno zahvalan.
Piše: Tomislav Marković – žurnal.info
Milorad Dodik krenuo je u otvoreno rušenje države BiH, uz sasluživanje svoje partije i odanih koalicionih partnera. Dugo je najavljivao secesiju, a sad je krenuo da od Republike Srpske pravi državu, pa dokle dogura. O Dodikovim potezima raspravlja britanski parlament, brojni zvaničnici evropskih zemalja pozivaju na osujećivanje njegovih secesionističkih planova, ministarka spoljnih poslova u novoj Vladi Nemačke Annalena Baerbock pozvala je Evropsku uniju da Dodiku uvede sankcije, a sankcije najavljuju i SAD. Kad je u pitanju Međunarodna zajednica, očigledno je da Dodiku sleduje pojačana doza izolacije.
Pritom su najveći kreditori RS-a Evropska investiciona banka, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i nekoliko evropskih zemalja, a ubedljivo najveći broj stranih investitora je iz Evropske unije. Drugim rečima, Dodik je krenuo u otvoreno finansijsko samoubistvo manjeg entiteta. Doduše, njega sankcije i bankrot ne bi direktno pogodili, previše je bogat da bi se strahovao, ali podanici koji ne primaju plate i penzije posle nekog vremena umeju da postanu malo nervozni, što se najčešće ne odražava baš najbolje na položaj onih koji sede u vladarskim foteljama. Jedino bi mogao da pokuša sa nekim oružanim sukobom, ali rat košta, i to poprilično, a i nije više 1992. godina.
Podrška iz Rusije i Srbije
Za svoju rušilačku rabotu Dodik podršku ima samo u Rusiji i Srbiji. Interesi Kremlja su jasni. Putin je od Vučića i Dodika napravio strateške marionete sa ciljem da Srbiju i BiH drže podalje od NATO-a i Evropske unije, što je zgodna moneta u pregovorima Rusije sa EU i SAD-om. Interesi Srbije su takođe jasni. Destabilizacija regiona je takoreći zvanična politika naprednjačkog režima, oličena u mnogim državnim dokumentima, u javnosti poznata pod nadimkom “Srpski svet”, a podela Bosne je stari san svakog poštenog srpskog nacionaliste koji drži do sebe.
Vučić u naprednjačkoj inkarnaciji nastoji da ostvari ono što mu se u prethodnom, radikalskom životu izjalovilo. Uvek je zgodno predstavljati se kao zaštitnik svih Srba, te otvaranje žarišta po komšiluku koristiti kao večni izgovor za sopstveno neuređeno dvorište koje ionako nikad nisi planirao da upristojiš, a za to nisi ni sposoban. Što reče Josif Brodski u jednoj pesmi napisanoj povodom sovjetske invazije na Čehoslovačku, u prevodu Marka Vešovića: „Bolje je u tuđa miješat se djela / nego u svojim ne razabrat se”. Nakon što je Dodik na sednici Narodne skupštine Republike Srpske zakoračio na put bez povratka, Vučić je izjavio da se situacija u regionu komplikuje i da Srbija mora da nastavi sa jačanjem vojske, a potom je kupio još nekoliko aviona i helikoptera.
Izlaganje nepotrebnim rizicima
Jedino nije jasno šta sve ovo treba Miloradu Dodiku. Šta njemu smeta u trenutnoj političkoj konstelaciji, šta uopšte može da žulja nekog ko već ima sve? Neprikosnoveno vlada Republikom Srpskom, drži u čvrstom stisku policiju, tužilaštvo, sudstvo, kontroliše finansije, obogatio se preko svake mere nepristojnosti, obezbedio je luksuzan život svojim potomcima, bar za deset budućih generacija.
Blokira državu kad god mu se ćefne, kakav god bezobrazluk i bahatost da su mu pali na um – sve mu je glatko prošlo, na njegove destruktivne nasrtaje nema adekvatnog institucionalnog odgovora. Nije ozbiljno ugrožen od opozicije, pretekao je sve turbulencije, čak i pokret „Pravda za Davida“, a ni u sopstvenoj stranci nema konkurente i pretendente na presto, nigde Iznoguda na vidiku.
Mogao bi tako da gospodari još mnogo godina, da mirno nastavi sa dodatnim uvećavanjem enormnog bogatstva, da guli kožu svom voljenom narodu, da uživa u blagodetima idealnog spoja nefunkcionalne države, neotpornog društva i sopstvene beskrupuloznosti. A ako ipak dođe do stani-pani situacije, pa ono malo stanovništva što nije emigriralo reši da ga skine sa trona, uvek može da se povuče na rezervni položaj i da u nekoj dači u okolini Moskve mirno krcka opljačkane milione i provodi ugodne penzionerske dane. Kad je mogla srpska lejdi Makbet, Mirjana Marković, što ne bi mogao i Dodik?
Zašto rizikovati bankrot, sankcije, totalnu međunarodnu izolaciju i ubrzani kraj sopstvene političke karijere? Da se BiH graniči sa Rusijom, Dodikove radikalne odluke bile bi mnogo razumljivije. Bilo bi jasno da ide u smeru formiranja neke nove Narodne republike Donjeck, uz podršku ruskog hazjajina, ali Rusija je ipak prilično daleko, na čemu joj je ovde svako razuman neizmerno zahvalan.
Razum i bezosećajnost
Sve navedene primedbe izrečene su sa racionalne, pragmatične tačke gledišta, a pitanje je koliko razum igra ulogu u ovdašnjim političkim kombinacijama. Autokratski političari se velikim delom ponašaju razumno, čine gotovo sve iz sebičnih motiva, ali to ne važi baš uvek. U taj oblik vladavine koji teži pretvaranju građana u podanike i apsolutnoj kontroli čitavog društva utkana je neminovna doza iracionalnosti. Sa stanovišta potencijalnog diktatora savršeno je racionalno preuzeti sve institucije, kontrolisati medije, satanizovati opoziciju i tretirati građane kao roblje. Međutim, nije racionalno u tome preterivati. Evo, na primer, šta je trebalo Aleksandru Vučiću da izvodi batinaše koji tuku građane na demonstracijama? To je izazvalo erupciju besa u celoj Srbiji, još brojnija okupljanja, Srpska napredna stranka je u roku od par nedelja ostala bez 15 posto glasača, pa je to nateralo Vučića da popusti.
Sa apsolutističkog stanovišta savršeno je racionalno postavljati podobne a nesposobne na državne funkcije, zapravo je to jedina mogućnost ovakvog oblika vladavine, jer je svako pametniji i sposobniji od vođe potencijalna pretnja. Ali, kad postaviš vlasnika pečenjare iz Obrenovca Milorada Grčića da upravlja Elektro-privredom Srbije, prirodno je što čim padne prvi sneg njegov Obrenovac ostane bez struje i grejanja, a promrzli građani pobesne na vlast i traže ostavke. Uopšte, Vučić, Dodik i njima slični bi mnogo duže vladali kad ne bi bili tako zadrti. Ako već građanima držiš čizmu na vratu, a oni se ne bune previše, nije pametno gurati im još i prst u oko i terati ih da ti ližu đon, jer granica trpeljivosti ipak postoji, čak i kod ovako pokornog stanovništva.
Iskrivljena percepcija
Želje i motivi autokrata i tirana su po pravilu racionalni, oni bi da vladaju apsolutno i da ostanu na tronu što duže, ali to ne znači da su njihove procene i dela uvek u skladu sa proklamovanim ciljevima. Pogotovo to ne važi za ljude koji se godinama ponašaju kao svemoćni bogovi koji mogu da čine sve što im se prohte, a okruženi su svitom poslušnika i lakeja koji im neprestano laskaju. To neminovno iskrivi percepciju realnosti i kod mnogo umnijih ljudi nego što su ovi naši lokalni satrapi. I tako je oduvek u istoriji.
Dovoljno je pogledati, recimo, Svetonijevu knjigu „Dvanaest rimskih careva“, na svakoj stranici se mogu pronaći primeri sumanutih ludorija, bizarnih iracionalnosti, nepotrebnih okrutnosti, iživljavanja bez razloga i samoubilačkih poteza. Na primer, silna nasumična ubistva nevinih ljudi tokom Kaliguline vladavine mogu delovati čak i razumno, jer je želeo da zastraši podanike, njegova deviza bila je „Neka mrze, samo neka me se boje“. Ali sagraditi svom konju Incitatu velelepnu palatu, dodeliti mu poslugu i planirati da ga proglasiš za konzula – ipak je malo previše.
Permanentna proizvodnja vanrednog stanja
Političari kao što su Dodik i Vučić žive od permanentne proizvodnje vanrednog stanja, oni probleme ne rešavaju, već ih zatrpavaju novim problemima koje sami stvaraju i tako unedogled. U tom neprestanom kreiranju haosa lestvica ludosti se podiže iz etape u etapu, što vodi sve radikalnijim potezima, pa na kraju stignu do najvećeg stepena destrukcije koji im je dostupan. Najstrašniji primer za to bio je Slobodan Milošević. Prvo je zaratio s kim god je mogao u bivšoj Jugoslaviji, a na kraju je uspeo da zavojšti protiv čitavog sveta. Planirao je i sukob sa odmetnutom Crnom Gorom, ali ga je peti oktobar pretekao.
Dodik je upravo ušao u poslednji krug pakla koji može da priredi građanima Bosne i Hercegovine. Na šta je sve Vučić spreman videćemo uskoro, kad mu se fotelja ozbiljnije zatrese, ali nema razloga da sumnjamo u njegove nasilničke kapacitete. U tom ludilu ipak ima sistema. I Dodik i Vučić razloga za strah i paranoju imaju preko glave. Ako nakon pada ne napuste zemlju sa kartom u jednom pravcu, izgledna je mogućnost da će penziju provesti iza rešetaka.
Oni najbolje znaju šta su radili i zbog čega sve treba da se boje, kako građana koje su ojadili, tako i pravosudnih organa. Ni osećaj obesne svemoći i tiranska mahnitost nisu najbolji saveznici, a kamoli paranoja i panika. Ali, retki su profesionalni kršitelji svih ljudskih zakona koji imaju miran san i ne povlače sumanute poteze, zavedeni sopstvenim strahom i drhtanjem. A još je manje takvih među odmetnicima od zakona koji su uspeli da se dokopaju vlasti.
(zurnal.info)
