Srbija – Filip David: Još nam samo Šešelj fali

U poslednje vreme zadesila nas je nova epidemija bahatosti, prostakluka, nekulture, primitivizma. Javna scena prepuna je dokaza o tom vladajućem modelu ponašanja kojem doprinose jednako vlast kao i opozicija, mediji i široke narodne mase. Nije to ništa posebno iznenađujuće, takvi talasi obezvređivanja javnog govora i snižavanja nivoa političke kulture događali su se i ranije.

 (Autor: Filip David – autograf.hr)

Ovoga puta sve se događa u očekivanju eventualnog povratka iz Haga na privremenu slobodu Vojislava Šešelja koji već u nekoliko navrata lično ili preko svojih najbližih saradnika preti da će njegov povratak značiti i direktan obračun ne samo sa svojim bivšim istomišljenicima, sada političkim protivnicima – predsednikom i premijerom Srbije – nego i sa njihovim porodicama.

Na mitingu Šešeljovih pristalica održanom u centru Beograda čule su se poruke od glavnih govornika da se vodećim političkim ličnostima Srbije priprema sudbina Tita i Zorana Đinđića. Mržnja nekada usmerena prema spolja, prema susedima, sada se okreće prema ”unutrašnjim neprijateljima Srbije”. Sada se izdajnicima proglašavaju oni koji su se nekada služili istim opakim i opasnim rečnikom.

Ovom porastu primitivizma i agresivnosti svoj redovan prilog pružaju i brojni tabloidi. Sa naslovnih stranica, bez ikakve odgovornosti, iznose se mnoge neistine i poluistine plasirane iz političkog i kriminalnog podzemlja sa jedinim ciljem da se omalovaže i uprljaju politički protivnici. Više nije nikakva tajna da se to radi po instrukcijama određenih političkih i interesnih grupacija uz učešće tajnih obaveštajnih službi.

Tužilaštvo i sudstvo ne reaguju. Privatnost i dostojanstvo ličnosti uopšte se ne uvažavaju. Pitanje je samo da li se u novinarskom profesionalizmu stiglo do samoga dna ili dno u toj profesiji, da je ipak nazovemo profesijom, više uopšte ne postoji.

Bahatost koja ide pod ruku sa bezobrazlukom kada je u pitanju obrazovanje i sticanje diploma i doktorata, nastavlja se i dobija sve veće razmere. Skoro da se zaboravilo na problematične doktorate Predsednika Srbije i ministra pravde, a otkrivaju se novi slučajevi, i to masovno. Posmatrajući sa strane, dobija se utisak kako u Srbiji zapravo nema diplome i doktorata koji nije pod sumnjom. Tako direktor  Beogradske poslovne škole izjavljuje u Politici: ”Kod nas diplomira dve-tri hiljade ljudi godišnje.

Možete misliti onda koliko su para uzeli privatni fakulteti, a šta oni tamo rade, to sam bog zna. Naša ciljna grupa je uglavnom išla kod Miće Jovanovića koji je upravo iz ove škole isteran pre 25 godina. Ubeđen sam da će ova afera dobro protresti Srbiju, jer ovo nije jedini lažni rektor, ima i drugih koji imaju sve dokumente da su magistrirali i doktorirali, a ja vam tvrdim da nisu završili ništa više od osam razreda osnovne škole.”

Upravo kao potvrda ovih reči stiže i najnovija informacija kako Jugoslav Stajkovac, predsednik opštine Aleksandrovac nikada nije bio upisan na doktorske studije Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a hvališe se titulom doktora. Ništa manje nije skandalozna ni informacija da je Oliver Antić, savetnik Predsednika Srbije, profesor Pravnog fakulteta, svojevremeno prijavljen da je od svojih kolega ”pozajmljivao” naučne radove, što je samo lepša reč za intelektualnu krađu.

Inače, na Pravnom fakultetu sačuvan je dokumenat kojim se potvrđuje da je Antić primljen za asistenta i pored nedovoljne ocene, iako ne ispunjava uslove, ali uz preporuku da je istaknuti član Komunističke partije.

Ako se ima u vidu da je profesor više puta optuživan za uznemiravanje studentkinja i da je već dugo, od vremena raspada Saveza komunista, tipični predstavnik najradikalnijeg krila srpske desnice, a sada savetnik predsednika Nikolića, onda se donekle može razumeti u kakvom moralnom rasulu žive građani Srbije i da mnogi predstavnici vlasti ni u čemu ne mogu biti uzor, a još manje razlog verovanja da će Srbiju izvući iz teške krize u kojoj se nalazi.

Da bi se uopšte ozbiljno govorilo o izlasku iz krize, pre mnogih materijalnih, ekonomskih problema valja imati na umu gde je i koja je ona tačka oslonca, ono uporište koje predstavlja temelj za sve promene, bilo one političke, etičke ili ekonomske.

Srbija je, jednostavno, to uporište izgubila. Metaforički gledano, Srbija liči na isluženi brod koji na mnogo mesta propušta vodu, a plovi bez goriva, onako kako vetar duva. Takva plovidba ne uliva poverenje, naprotiv, poziva na uzbunu: obala se udaljuje umesto da se približava.

U sredini u kojoj se problemi svakim danom samo uvećavaju netolerancija između različitih interesa raste, nemogućnost dijaloga postaje sve očevidnija, raste i opasnost od otvorenog nasilja, svakog sa svakim.

Vojislav Šešelj je idealna osoba za proizvodnju nasilja na ulicama. Poznata je njegova retorika, njegova energija netolerancije, doslednost u izazivaju i stvaranju problema i nevolja. Gde god se pojavio, stizale su nevolje. Njegov desetogodišnji boravak u haškoj zatvorskoj jedinici daje mu i oreol mučenika, a među srpskim  nazovi patriotama i neuništivog borca za srpsku pravdu.

Nema mnogo izgleda da Vojislav Šešelj prihvati uslove Haškog tribunala za uslovno puštanje na slobodu. Niti je srpska vlada spremna da u takvim okolnostima garantuje da će Šešelj poštovati te uslove.

Ali Šešeljeva senka lebdi nad Srbijom. Što je ukupna srpska situacija gora, njegov povratak postaje opasniji. A na neki način i izvesniji.