Piše: Rozina Ali
Govoreći o ovoj vrsti „prevoda“ u duhu Nju ejdža, Safi mi je rekao: „Po meni je to vrsta duhovnog kolonijalizma: brisanje i zatiranje tragova, zaposedanje duhovnog prostora koji predstavlja hleb nasušni i srž života za muslimane od Bosne i Istanbula, preko Konije i Irana, do Centralne i Južne Azije“. Izvlačenje duhovne dimenzije izvan njenog religijskog konteksta sa sobom nosi ozbiljne posledice.
Pre nekoliko godina, kad se Kris Martin, pevač benda Koldplej, razvodio od glumice Gvinet Paltrou, i zbog toga se osećao prilično utučeno, prijatelj mu je dao jednu knjigu kako bi ga malo razvedrio. U pitanju je bila zbirka pesama Dželaludina Rumija, persijskog pesnika iz XIII veka, u prevodu Kolemana Barksa. „Ta mi je knjiga promenila život“, rekao je potom Martin u jednom intervjuu. Na poslednjem albumu benda Koldplej u jednoj od pesama Barks kazuje Rumijeve stihove: „Čovek je gostinjska kuća. / Svakoga jutra neko dođe. / Radost, potištenost, zloba, / neka prolazna svest / pojavi se kao nenadani gost.“
Rumijeve misli su raznim poznatim ličnostima, među kojima su Madona i Tilda Svinton, bile od pomoći na njihovom duhovnom putu, pa su neki od njih Rumijeve stihove čak uneli i u svoja dela. Aforizmi koji se pripisuju Rumiju svakodnevno kruže po društvenim mrežama, pružajući ljudima podršku i motivaciju. „Ako se uzrujavaš zbog svake smetnje, kako ćeš ikada biti miran“, glasi jedna od njegovih misli. „Svoju sudbinu dletom neprekidno tešem. Ja sam drvodelja sopstvene duše“, poručuje Rumi. Na internetu se najviše od svih upravo dele Barksovi prepevi, koji se takođe najčešće nalaze na rafovima američkih knjižara i masovno se citiraju na venčanjima. Za Rumija se neretko navodi da je jedan od najprodavanijih pesnika u Sjedinjenim Američkim Državama. Uglavnom se ističe da je on mistik, svetac, sufija, onaj koji je doživeo prosvetljenje. Neobično je, međutim, to što se za njega ređe navodi da je musliman, premda se čitavog života bavio izučavanjem Kurana i islama.
Stihovi koje je Kris Martin uvrstio na album svoga benda preuzeti su iz „Masnevije“, epske poeme u šest knjiga koju je Rumi napisao pred kraj svoga života. Najvećim delom, ova poema od čitavih pedeset hiljada stihova sastavljena je na persijskom jeziku, ali je protkana odlomcima na arapskom jeziku uzetim iz spisa koji čine pisanu muslimansku baštinu i često se zarad moralne pouke poziva na anegdote iz Kurana. (Ovo delo, koje pojedini proučavaoci smatraju nedovršenim, prozvano je persijskim Kuranom.) Fatemeh Kešavarc, profesor koji predaje persijsku kulturu na Univerzitetu u Merilendu, rekao mi je da je Rumi Kuran verovatno znao napamet, s obzirom na to koliko se često na njega poziva u svojoj poeziji. Sam Rumi je za „Masnevije“ rekao da je to „koren koji je u korenu samog korena vere“, što će reći islama, „i tumačenje Kurana“. Međutim, jako je teško naći bilo kakve naznake vere u prevodima njegovih stihova koji imaju tako dobru prođu u Sjedinjenim Američkim Državama. „Rumi kojeg ljudi vole veoma lepo zvuči na engleskom, ali po cenu zatiranja tragova kulture i vere u njima“, rekao mi je nedavno Džavid Modžadedi, profesor religije na Univerzitetu Rutgers u Nju Džersiju, koji se bavi izučavanjem ranog sufizma.
Rumi se rodio početkom XIII veka na teritoriji današnjeg Avganistana. Kasnije se sa porodicom preselio u Koniju, koja se nalazi u današnjoj Turskoj. Otac mu je bio propovednik i veroučitelj i on je Rumiju otvorio vrata u svet sufizma. Rumi je svoje versko obrazovanje nastavio u Siriji, gde je izučavao tradicionalne pravne kodekse sunitskog islama, nakon čega se vratio u Koniju gde je radio kao nastavnik veronauke. Tamo je upoznao Šamsa Tabrizija, od njega starijeg putnika koji mu je postao učitelj. O prirodi njihovog prijateljstva i intimnog odnosa vodile su se brojne debate, ali svi se slažu da je Šams izvršio trajan uticaj na Rumijevo ispovedanje vere i njegovo pesništvo. U „Rumijevoj tajni“, njegovoj novoj biografiji iz pera Breda Guča, opisuje se kako je Šams podsticao Rumija da preispituje ono što je naučio iz svetih spisa, kako je s njim debatovao o pojedinim odlomcima iz Kurana i naglašavao značaj posvećenosti u traženju jedinstva s Bogom. Intuitivnu ljubav prema Bogu koju je otkrio u sufizmu Rumi je zatim spojio s pravnim normama koje propisuje sunitski islam i mističkim shvatanjima koje je usvojio od Šamsa.
Ovaj nesvakidašnji spoj različitih uticaja učinio je Rumija drugačijim od većine njegovih savremenika, rekao mi je Kešavarc. Ipak, Rumi je stekao veliki broj sledbenika u kosmopolitskom gradu kakav je bio Konija, među kojima je bilo sufija, muslimanskih bogoslova i pristalica doslovnog tumačenja svetih spisa, hrišćana i Jevreja, kao i lokalnih seldžučkih vladara i pripadnika sunitskog islama. U „Rumijevoj tajni“ Bred Guč detaljno piše o tome na koji su način politički događaji i versko obrazovanje uticali na Rumija. „Rumi je rođen u religioznoj porodici i čitavog života pridržavao se propisanih pravila o dnevnoj molitvi i postu“, piše Guč. Ipak, čak i kod ovog autora postoji nesklad između tako utvrđenih činjenica i očite želje da se nekako zaključi da je Rumi, u izvesnom smislu, nadrastao sva ta učenja, odnosno da je, kako to kaže Guč, „zastupao svojevrsnu religiju ljubavi koja je nadilazila svaku organizovanu formu veroispovesti“. Ono što se pri takvom tumačenju gubi iz vida jeste opseg u kojem su čak i ova Rumijeva shvatanja bila oblikovana muslimanskim učenjima. Kako ističe Modžadedi, Kuran konstatuje da su i hrišćani i Jevreji „narodi knjige“, što je polazna tačka za univerzalistički svetonazor. „Rumijev univerzalizam kojem se danas mnogi dive zapravo potiče od njegovih muslimanskih okvira.“
Sa zatiranjem tragova islama u Rumijevom pesništvu počelo se još mnogo pre pojave benda Koldplej. Omid Safi, profesor bliskoistočnih i islamskih studija na Univerzitetu Djuk, smatra da su čitaoci na Zapadu još u Viktorijansko doba počeli da iz mističke poezije izbacuju njene islamske korene. Ondašnji prevodioci i teolozi nisu bili u stanju da svoje predstave o „pustinjskoj religiji“ i njenim čudnovatim moralnim i pravnim normama spoje sa delima pesnika kakvi su bili Rumi i Hafiz. Prema njima, rekao mi je Safi, „ti su narodi skloni misticizmu ne zahvaljujući islamu, već uprkos njemu“. To je bilo vreme kad su muslimani bili otvoreno izlagani zakonskoj diskriminaciji, pa je tako zakonom iz 1790. godine ograničen broj muslimana koji smeju da uđu u Sjedinjene Države, dok je sto godina kasnije američki Vrhovni sud zastupao stav da „ljudi muslimanske vere iskazuju izrazito neprijateljstvo prema svim drugim veroispovestima, a poglavito hrišćanima“. Godine 1898, u uvodu koji je napisao za svoj prevod „Masnevija“, ser Džejms Redhaus je zapisao: „Mesnavije se obraćaju svima onima koji odlaze sa ovoga sveta, koji bi hteli da saznaju i upoznaju Boga, koji se odriču svoga sopstva i predaju se duhovnoj kontemplaciji“. Za čitaoce na Zapadu, Rumi i islam uopšte nisu bili povezani.
U XX veku,zahvaljujući radu niza istaknutih prevodilaca, među kojima su Rejnold A. Nikolson, Artur Džon Arberi i Anemari Šimel, Rumijevo mesto u književnom kanonu na engleskom jeziku bilo je čvrsto utvrđeno. Ali krug Rumijevih čitalaca znatno se proširio tek sa Barksovim prevodom. Barks je zapravo manje prevodilac a više interpretator, s obzirom da nije ni čitao ni pisao na persijskom jeziku. On je zapravo devetnaestovekovne prevode Rumija izrazio u duhu američke versifikacije.
U svojim prepevima koristio je vrlo specifičan stih. Barks se rodio 1937. godine u mestu Čatanuga, u Tenesiju, gde je i odrastao. Doktorirao je englesku književnost, a svoju prvu knjigu pesama pod nazivom „Sok“ objavio 1971. Za Rumija je prvi put čuo krajem sedamdesetih godina XX veka, kad mu je pesnik Robert Blaj dao primerak Arberijevog prevoda Rumijevih stihova, rekavši mu da ih „treba osloboditi iz kaveza“, odnosno prepevati američkim slobodnim stihom. (Blaj, koji je punih trideset godina objavljivao pesme u Njujorkeru i čija je knjiga „Čelični Džon. Knjiga o muškarcima“ iz 1990. godine u velikoj meri uticala na nastanak modernog pokreta za prava muškaraca, kasnije je i sâm preveo neke od Rumijevih pesama.) Barks nikada nije izučavao islamsku književnosti. Nedugo potom, međutim, usnio je san, kako mi je nedavno rekao u telefonskom razgovoru iz svoga doma koji se nalazi u Džordžiji. U tom snu, sanjao je kako je zaspao na steni pokraj reke. Tad se odnekud pojavio neznanac okružen svetlošću koji mu je rekao: „Volim te“. Iako tog čoveka nikad ranije nije video, Barks ga je sreo iduće godine na skupu sufijskog reda koji se održavao u blizini Filadelfije. Taj je čovek bio vođa ovoga sufijskog reda. Barks je tad počeo da se bavi izučavanjem i prepevavanjem Viktorijanskih prevoda koje mu je Blaj svojevremeno dao. U međuvremenu je objavio više od deset knjiga o Rumiju.
Tokom našeg razgovora, Barks je za Rumijevo pesništvo rekao da ono predstavlja „misteriju otvaranja srca“, nešto što se, kako mi je kazao, „ne može iskazati rečima“. Da bi dopro do tog neiskazivog jezgra, Barks je sebi dao određenu slobodu u odnosu na Rumijevo delo. Za početak, na minimum je sveo sve što upućuje i ima veze sa islamom. Uzmimo za primer čuvenu pesmu „Ovako“. U Arberijevom prepevu, prilično vernom izvorniku, jedan stih iz ove pesme glasi: „Ko god da te upita kako hurije izgledaju, podigni (svoju) glavu (i reci) Ovako“. Hurije su device koje prema islamu čekaju vernike u rajskom vrtu. Barks odustaje od doslovnog prevoda ove reči, pa u njegovoj verziji ovaj stih glasi: „Ako te iko zapita kako će potpuno zadovoljenje naše polne žudnje izgledati, podigni glavu i reci: Ovako“. Tu više nema religijskog konteksta. Međutim, na drugim mestima u istoj ovoj pesmi, Barks poimenice pominje Isusa i Josifa. Kad sam ga upitala zašto je tako postupio, odgovorio mi je da se ne seća da li je imao nameru da iz teksta ukloni upućivanja na islam. „Odgajan sam u prezviterijanskom duhu“, rekao mi je. „Napamet sam znao čitave odeljke iz Biblije i bolje sam upoznat sa Novim zavetom nego sa Kuranom.“ Zatim je dodao: „Kuran je težak za čitanje.“
Kao toliki drugi, Omid Safi pripisuje Barksu zaslugu za to što je Rumija približio milionima čitalaca u Sjedinjenim Američkim Državama. Da bi našao način da Rumija izrazi u američkom stihu, Barks je uložio ogromno vreme i pokazao veliku ljubav prema pesnikovom životu i stvaralaštvu. Druge verzije prevoda Rumijevih stihova još su dalje od originala, kao što je slučaj sa knjigama Dipaka Čopre, pisanim u duhu Nju ejdža, i Danijela Ledinskog, koje se reklamiraju i prodaju kao Rumijeva poezija iako imaju vrlo malo veze sa njegovim pesmama. Dipak Čopra, pobornik alternativne medicine i pisac knjiga o duhovnom razvoju, priznao je da njegove pesme zapravo ne prenose Rumijeve reči, već da, kako piše u svom uvodu za „Rumijeve ljubavne pesme“, one predstavljaju „emocionalna stanja“ koja se u nama javljaju pod dejstvom izvesnih reči i izraza iz originala pisanog na farsiju, tako da je tu reč o stvaranju novog dela u kojem je zadržana suština izvornika“.
Govoreći o ovoj vrsti „prevoda“ u duhu Nju ejdža, Safi mi je rekao: „Po meni je to vrsta duhovnog kolonijalizma: brisanje i zatiranje tragova, zaposedanje duhovnog prostora koji predstavlja hleb nasušni i srž života za muslimane od Bosne i Istanbula, preko Konije i Irana, do Centralne i Južne Azije“. Izvlačenje duhovne dimenzije izvan njenog religijskog konteksta sa sobom nosi ozbiljne posledice. Islam se redovno opisuje kao svojevrstan „kancer“, kako je to učinio i američki general Majkl Flin, koga je predsednik Donald Tramp izabrao za savetnika za nacionalnu bezbednost, a kreatori politike čak i danas sugerišu da grupe koje nisu sa Zapada i koje ne pripadaju belačkim društvima nisu dale nikakav civilizacijski doprinos.
Sa svoje strane, Barks smatra da je religija od sekundarnog značaja u odnosu na suštinu Rumijevog dela. „Religija unosi toliko razdora u svet“, rekao mi je. „Ja imam svoju istinu a vi imate svoju istinu, što je naprosto apsurdno. Svi smo mi ovde zajedno i ja nastojim da otvorim svoje srce, a Rumijevo pesništvo mi u tome pomaže.“ U ovoj filozofiji se da naslutiti nešto od Rumijevog pogleda na poeziju. Rumi je često menjao tekstove uzete iz Kurana tako da odgovaraju lirskoj strukturi stiha i metrici persijske poezije. Međutim, dok su persijski čitaoci Rumijevih stihova prepoznavali pesnikove nagoveštaje, većini američkih čitalaca izmiče pažnji islamsko obeležje njegovih pesama. Čitati Rumijevu poeziju bez svesti o Kuranu po Safiju je kao čitati Miltona bez ukazivanja na Bibliju. Čak i ako je Rumi u svome mišljenju bio jeretik, važno je uočiti da je on to bio u okviru islama i da je u islamskoj kulturi, pre toliko vekova, bilo prostora za takvo krivoverje. Rumijeve pesme ne samo da su protkane religijom, već po sebi predstavljaju istorijsku dinamiku unutar islamske misli.
Rumi je Kuranu, hadisima i religiji pristupao sa istraživačkim duhom, neretko osporavajući tradicionalno utvrđena tumačenja. Jedan od njegovih popularnih stihova u Barnksovom prevodu glasi: „Izvan predstava o ispravnom i pogrešnom postoji polje. Srešćemo se tamo“. U originalu se uopšte ne pominju reči ispravno i pogrešno. Pojmovi koje Rumi koristi su iman (vera) i kufr (bezverje). A sad zamislite muslimanskog učenjaka koji kaže da temelj vere ne čine verski propisi nego etarska sfera saosećanja i ljubavi. To što danas mi, a možda i mnogi muslimanski duhovnici, možda smatramo radikalnim postupkom jeste interpretacija koju je Rumi sročio pre više od sedam stotina godina.
Takvo čitanje svetih spisa nije bilo bez presedana u ono doba. Rumijevo delo bilo je odraz oprečnog odnosa verske duhovnosti i institucionalne religije, s tim što je on taj odnos izražavao s neprevaziđenim darom. „Istorijski posmatrano, nijedan tekst izuzev Kurana nije u toj meri oblikovao svest muslimana kao što su to učinile Rumijeva i Hafizova poezija“, rekao mi je Safi. Zbog toga je Rumijevo obimno delo, koje je nastalo u vreme kad su pisari rukom prepisivali knjige, živo i dan danas.
„Jezik nije samo sredstvo za komunikaciju“, kaže Sinan Antun, pisac i prevodilac. „Ono je skladište sećanja, tradicije i baštine.“ Delujući kao provodnici između dveju kultura, prevodioci obavljaju svojevrsnu političku funkciju. Oni moraju da nađu način kako da, recimo, persijskog pesnika iz XIII veka učine bliskim savremenim američkim čitaocima. Ali oni ujedno ne smeju da iznevere originalno delo, što u Rumijevom slučaju znači da treba da omoguće čitaocima da uvide da poklonik šerijata isto tako može napisati neke od najčitanijih ljubavnih pesama na svetu.
Džavid Modžadedi uveliko radi na višegodišnjem projekat prevođenja svih šest tomova „Mesnavija“. Tri knjige poezije su već objavljene, dok je objavljivanje četvrte planirano za proleće. Modžadedi svojim prevodom ukazuje na njihove islamske i kuranske korene tako što koristi kurziv na mestima gde Rumi piše na arapskom jeziku. Njegove knjige su takođe opremljene obiljem fusnota. Čitanje ovih knjiga iziskuje izvestan napor, a možda i želju da se prevaziđu sopstvene predrasude. To je, naposletku, i svrha prevođenja: da razumemo ono što nam je strano. Kao što je rekao Fatemeh Kešavarc, prevođenje znači podsećanje na to da „sve ima svoju formu, sve ima svoju kulturu i istoriju. Isto to važi i za muslimane“.
Prevod: Vuk Šećerović
