logo
bios

Pulsiranje kraja

Objavljeno prije 4 sedmice . u sub, jan 25th, 2020

Stiglo se dotle da se danas pitamo ko je u stanju da sagleda savremeni svet, i to ne u nekom njegovom posebnom aspektu, kao što su „tehnokratija“, “potrošačko društvo“,itd. – nego u njegovoj sveukupnosti, proničući u poslednje značenje. Samo to bi mogao biti početak.

Julius Evola „Pobuna protiv modernog sveta“

Siguran znak da čovek ne raste, jeste, stanje u kojem sebe zatiče da ga više ne interesuje ništa, da se ne čudi ničem, ne postavlja pitanja, kao da je video već sve, doživeo. Kao da se okamenio.

Za „Pulsiranje, sa podnaslovom časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja”, čuo sam slučajno, ako slučaj postoji, u knjižari B.B. Nisam znao šta bi takvo ime za časopis moglo uistinu da znači, kao i mnogo toga o njima. Put koji je vodio do njihove redakcije bio je zakorovljen, sa retkim klupama pored njega koje su bile posute mahovinom, i mermernim skulpturama od koje su neke dozivale antička vremena, a druge neobične forme koje nisu prikazivale ništa određeno ili mnogo puta viđeno. Ispod jedne od njih koje je izgleda predstavlljala fetus, mozak i srce od istog materijala pisalo je „laissez- faire“.

Pratio sam časopis godinama i sanjao da postanem njihov stalni saradnik. Pisao sam od kada znam za sebe. Neke od priča i razmišljanja preinačavao sam u strip storije, koje su bile moja potraga za prirodom njegovog bića. Baš onaj put koji  u ovim krajevima kraja malo koga zanima. Najpre zato što su moji savremnici pristali na obavezno školovanje, a u školi nema stripa u obliku udžbenika.Ulaznice za pristup supermarket društvanjcu. Možete biti autentični u miljeu kulturnom na način već ustanovljen. Kako drugačije?

Na putu do njihove redakcije, posutog svuda opalim jesenjim lišćem, ograđenog čempresima i visokim borovima, umalo nisam zalutao. Kada sam najzad došao do ulaza  barokne(?) dvospratnice, ispred koje je bilo nisko stepeništa oivičeno balustradama koje su izgleda bile u tajnom dosluhu sa arhitekturom i celim ambijentom, na crvenkastoj tabli iznad, sa leve strane, pisalo je „Pulsiranje. Časopis za svakog i ni za koga“.

Popeo sam se, vođen intuicijom, vijugavim stepeništem, koja su imala svojstva meni još neviđenog arhitektonskog stila, na drugi sprat. Sva prethodna vrata bila su zatvorena  na kojima nije pisalo ništa, čak ni na ovim, poslednjim, kobaltno plave boje, pred kojima sam zastao i pozvonio: ding-dong! Tišina je odjekivala svuda naokolo. Pozvonio sam ponovo. Ali se i dalje niko nije pojavljivao na vratima. Uhvato sam za mesinganu kvaku, i na moje zaprepašćenje, u prostoriji, koja je pre ličila na biblioteku, da ne kažem baš vavilonsku, nije bilo nikoga. Svetlost je dopirala samo kroz veliki prozor, prekriven zavesom, kroz koju je prostrana prostorija bila bar delimično osvetljena.Seo sam na fotelju neobičnog izgleda ispred velikog četvrtastog drvenog stola iz ne znam kog veka, i odlučio da sačekam. Svuda su bile police natrpane knjigama iz svih oblasti, čak i iz istorije i teorije stripa, što je za časopis koji se bavi kulturom, ili onim što se i danas tako naziva, još uvek bio redak presedan. Budući da se i dalje niko nije pojavljivao, ostavio sam na sto fasciklu sa rukopisima koji nisu bili ni eseji, ni priče,ni filozofska razmatranja već simbioza svega – onako kako se pisalo nekada davno, pre podele na stručna znanja – i izašao.

Na povratku opet umalo nisam zalutao. Kada sam nekako našao put do kuće, svog skrovišta, počeo sam odmah da razmišljam o utiscima koje je na mene ostavila ovako neočekivani doživljaj i poseta praznom. Pre svega o mestu na kojem se nalazila redakcija „Pulsiranja“ iz koje sam jedva našao izlaz, mada ni traganje za ulazom nije bio baš lak, jednostavan zadatak . Sve okolnosti ukazivale su na neko drugo vreme, ili vreme bez vremena, ili možda, najpre, na ono na prelazu između romantizma i baroka. A neki delovi puta možda i na doba „poslednjih romantičara”, kao što je bio Vilijam Batler Jejts. Ono zanimljivo doba previranja kada su pesnici, mislioci, ne samo sumnjali nego i odbijali da se poistovete sa nastupajućim dobom „psihologije gomile“, kako ga je u svom istoimenom delu  nazvao Gistav Le Bon, još počecima  dvadesetog veka, među ostalim kritički nastrojenim posmatračima. Šta više, pozivali su na povratak drevnom, večnom i gotovo zaboravljenom iskustvu. Ne samo starih Grka i njihovoj filozofiji već i ezoterično-mističnom, onom koje u nadolazećem dobu nisu bile poklonjenje ubrzanju nego duhu usporavanja, kontemplacije, tišine, nespoznatljivog… Dobu u kojem su „nepriznati gospodari sveta“ već iseljavani iz doline odjeka u dolinu ravnodušnih. U svet industrijski proizvedenih, robno-novčanih, neupitnih, standardizovanih vrednosti magamašine. U kojem su ljudi tražili svoje mesto u fabrici za pokretnom trakom mister Forda, kako bi obavljali rutinsku ulogu obezličenog dodatka brzini same trake. Dobu u kojem je čovek postaje eksploatisana radna snaga u stvaranju viška vrednosti – profita. U kojem se i sam homo sapiens  proizvodi. Za već proizvedene teleologizovane potrebe tržišta. Merkantilizam i mentomanija, postali su izvor narodnog blagostanja. A oni, ”nepriznati gospodari sveta”, zalutali u sebe same, pišu, slikaju, promišljaju, osluškuju  baš o tome.

U vremenu najsavremenije tehnologije, naročito one virtuelne ,neko je još uvek verovao da umetnost u kulturi ne može da zna za progres.

Vreme i prostor prazne sobe “Pulsiranja” ne pripadaju ovom dobu. Ono je izvan ili ispred vremena. Oči sa njihovih polica za knjige  posmatrale su me još uvek, a duhovi čitali, procenjivali, vrednovali i odgovarali na moje prevode doživljenog, sanjanog i mišljenog.

Tamo su gde se sve ili svet, sabiraju u jednom uistinu revolucionarnom duhu doba koje će tek doći.

Tamo su gde su poslednji otkucaji srca onih što ovaj svet vide kao tamnicu očima ne samo Hamleta.”Nebrojene su grupe usamljenih,pisao je svojevremeno Herman Hese,čiji život prolazi bez sjaja i slave,oni su tuđinci na ulicama ovog grada.Oni se ne uklapaju u harmonuju spoljašnjeg života i ne znaju da li su suviše dobri ili suviše loši za taj život.”

Sledećeg meseca dobio sam koverat u kojem je bio novi broj časpisa „Pulsiranje“,u kojem je bio objavljen i moj, ni esej ni priča tekst. Na žiro račun, koji sam im tada usput uz tekst ostavio, uskoro je bio uplaćen i poveći honorar, koji je meni isključivo unutrašnjem, duhovnom  aristokrati, bio neophodan. U prostoru izvan ovog bio je svet novca, ali odsustva kulture. Ovde, na ovom skrivenom mestu,  iako odvojenom, unutrašnji i spoljašnji svet bili su u saglasju.

Tekst koji mi je bio objavljen čitao sam kao da nije moj već nekog ko mi je bio vrlo blizak. Nekog ko je ličio na mene: ekstrem, okružen težinom svudaprisutnog podsmeha urbanog čopora, koji piše i crta, slika u močvari ustajale normalnosti, zanesen, opijen požudom za svežim vazduhom preporoda..Sledeće tekstove slao sam poštom, kao što su mi nešto kasnije preporučili sami urednici u pismu koje je bilo priloženo u koverti sa časopisom.

Nikada nisam uspeo da saznam ko su moji čitaoci, ni ko su urednici „Pulsiranja“. Mogao sam jedino da nastavim da igram ulogu onog koji naslućuje.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

Đorđe Milović je najpoznatiji kao strip autor. Do sada je objavio sedam strip albuma, od kojih je onaj pod nazivom Sveti duh i voda (Komiko, 2014.) možda najzapaženiji. Najčešče obrađuje teme iz života provincije, odnosno ruralno-urbanog ambijenta na vrlo poetizovan način. Pored stripa bavi se i ilustracijom i pisanjem eseja o stripu, umetnosti i životu. Pokušava da živi i stvara u Smrdigradu, prestonici površnog i osrednjeg.

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh