Foto: Predrag Trokicić
Da li smo postali nerazumni? U demokratijama širom sveta, zabrinuti komentatori poručuju svojim sugrađanima da budu otvoreniji i spremniji da se u dobroj veri upuste u debatu sa neistomišljenicima. U ovo doba hiperpolarizacije, populističkih demagoga i eho-soba na društvenim medijima, mnogi su se okrenuli uljudnosti kao navodno nedostajućem sastojku našeg javnog života.
Koliko je uljudnost zaista značajna za demokratiju? Prema jednom od najvećih teoretičara demokratske javne sfere, nemačkom filozofu Jirgenu Habermasu, ne naročito. Habermas je duboko zainteresovan da odbrani našu sposobnost da rešavamo probleme kroz upotrebu razuma. Pa ipak, on veruje da je za demokratiju najbolje kada je javna sfera otvorena, anarhična i konfliktna.
Po Habermasu, osnovna funkcija javne debate nije pronalaženje razložnog konsenzusa. Javna sfera je po njemu „sistem upozoravanja“, skup „senzora“ koji detektuju nove potrebe koje plutaju ispod površine navodnog političkog konsenzusa. Ako previše brinemo o uljudnosti i razložnom srednjem putu, rizikujemo da ograničimo sposobnost javne sfere da detektuje nove političke zahteve. Često je, da bi se ovi zahtevi uopšte našli na dnevnom redu, neophodno pribeći neuljudnoj i konfrontativnoj političkoj taktici.
Habermasova vizija politike fokusirana je na moć razuzdane javne sfere. Njegov najveći strah, izražen još 1962. u njegovoj doktorskoj tezi objavljenoj pod naslovom Strukturalna transformacija javne sfere, je sve veća mogućnost da velike političke i ekonomske institucije izbegnu javnu kritiku. Habermas prati razvoj ideje kritičke javnosti kao subjekta koji upotrebom razuma kritikuje državnu moć, od njenog nastanka u Evropi 18. veka, pa sve do perioda opadanja u doba PR menadžmenta fokusiranog na minimiziranje uloge javnosti u političkom odlučivanju. Iako je bio optuživan za romantizaciju evropskog prosvetiteljstva, njegov cilj je zapravo bio da ukaže na duboki jaz između ideala kritičke javnosti sa jedne strane, i realnosti političke i društvene dominacije sa druge.
Kao i druge istraživače povezane sa Institutom za društvena istraživanja u Frankfurtu, Habermas je rukovođen nadom u stvaranje emancipovanog društva – u kojem se upotreba političke, društvene i ekonomske moći obrazlaže i pravda pred građanima. Ovom idealu Frankfurtske škole Habermas je dodao uvid koji potiče još od Aristotela – o govoru kao centralnoj ljudskoj sposobnosti. Činjenica da smo u stanju da razumemo jedni druge, tvrdi Habermas, znači da smo posvećeni upotrebi uma u razrešavanju sporova. U svom svakodnevnom životu mi stalno koristimo govor kako bismo organizovali svoje živote i pravili planove – što su sve primeri onoga što je Habermas 1981. nazvao „komunikativnom akcijom“.
Habermas veruje da to ima radikalne posledice. Samim ulaskom u komunikaciju mi prihvatamo potragu za dogovorom sa drugim ljudima. Habermasovi kritičari ističu da u stvarnom svetu društvene razlike u moći utiču na to čiji će se glasovi čuti i čije će ideje biti uvažene u procesu rezonovanja. Ali ova teza nije nespojiva sa njegovim uvidima. Još od svojih ranih radova, Habermas je razmenu stavova video kao fundamentalno društvenu praksu, koja uvek uključuje moralna i politička pitanja. Otkrivanje ovih suptilnih oblika moći i isključivanja pomaže nam na putu ka idealu racionalnog istraživanja sveta oko nas.
***
Šta sledi, u političkom smislu, iz Habermasove teorije komunikacije? Jedna mogućnost je pronalaženje načina da navedemo ljude da se ponašaju u skladu sa idealom bezinteresnog, građanskog usaglašavanja mišljenja ili deliberacije. U svetlu rastuće polarizacije i potencijalnog sloma pravila igre, trebalo bi da tragamo za načinom da ponovo uspostavimo norme međusobne trpeljivosti koje osiguravaju da se politika ne pretvori u građanski rat. Ali ovo teško da je smer u kojem ide sam Habermas. Nije stvar u tome da on veliča nepristojnost kao takvu. Pre bi se moglo reći da on brine da bi javna sfera okovana preteranom brigom za norme deliberacije i racionalne debate mogla izgubiti svoju suštinsku funkciju. A ova funkcije je otkrivanje pitanja, tema, briga i potreba koje su trenutno nevidljive političkim liderima i široj javnosti.
U knjizi Između činjenica i normi (1992) Habermas tvrdi da „liberalni strahovi od otvaranja neograničenog spektra javnih tema i problema nisu opravdani“. Upravo zbog svoje „anarhične strukture“ sporenja u javoj sferi mogu omogućiti opažanje „novih problema“ i pomoći da se prevaziđu „hiljadama godina stari okovi društvene stratifikacije i eksploatacije“. Konfrontacija, protest i nepristojnost predstavljaju važne delove Habermasove vizije deliberativne politike. Upravo ovi oblici sukoba ili odbacivanja postojećih normi i institucija otkrivaju da li postojeće institucije i norme mogu izdržati test racionalne kritike. Habermas ide toliko daleko da slavljenje sposobnosti da se građanska neposlušnost podnese naziva „lakmus testom“ zrelosti ustavne demokratije.
Iako gaji veliko poverenje u sposobnost ljudi da zajednički tragaju za istinom, njegov odnos prema politici je zapravo aktivistički. Konsenzus nije najviše dobro. Pre bi se moglo reći da mogućnost društva zasnovanog na racionalnom konsenzusu postaje vidljiva samo u trenucima neslaganja, kada se raskrinkava neuspeh postojećih pravila. Prosvetiteljstvo nastaje kada društvene grupe pokažu da dominantna društvena organizacija ne uspeva da obuhvati njihove legitimne zahteve i brige. Zato Habermas ne krije da je zainteresovan ne za racionalnu političku komunikaciju kao takvu, već za „istoriju njenog potiskivanja i ponovnog uspostavljanja“.
Habermasovi skorašnji radovi fokusiraju se na sudbinu evropskih integracija, čiji je on istaknuti zastupnik. Pomenuta aktivistička struja u njegovom mišljenju povukla se u drugi plan pred njegovom sve većom zabrinutošću zbog nedostatka dugoročne političke vizije kod evropskih lidera. Pa ipak, Habermas je nedavno prepoznao neuspehe ovih institucija da proizvedu sopstvenu legitimnost. Što se više institucije poput EU budu izolovale od razuzdanih sila javne sfere, to će više municije davati svakome ko tvrdi da govori u ime potisnutog javnog mnjenja. Velike političke institucije, od EU do savremene administrativne države, pristupaju politici kao skupu menadžerskih problema, koje je najbolje rešavati bez značajnog učešća potencijalno neposlušnog javnog mnjenja.
Po Habermasu, demokratija zahteva živu javnu sferu i političke institucije koje su u stanju da odgovore na njene zahteve, kao i da u sebe inkorporiraju energiju koja izvire iz debate, protesta, konfrontacije i politike. Možda nisu građani ti koji su postali nerazumni. Pre će biti da njihovi lideri već dugo odbijaju da ih čuju i umesto toga tretiraju javnost samo kao periodični rezervoar glasova, prepreku koju treba zaobići na putu ka glatkom, tehnokratskom upravljanju.
Autor je profesor političkih nauka na Univerzitetu Floride.
Steven Klein, AEON, 24.09.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 05.10.2018.
