Politički protivnik kao smrtni neprijatelj
Red socijalizma, red nacionalizma – na to se svode svi javni nastupi Aleksandra Vučića. S jedne strane država, tj. vlast, oličena u jednom čoveku, apsolutnom vođi, koji brine o svemu i obezbeđuje sve, tako da (običan) narod nema šta da misli nego samo da (ga) sluša. S druge strane narodni neprijatelji, kako oni spolja tako i oni iznutra, s kojima, posebno ovima drugima, zna se kako treba postupati.
Pokazala je to i poslednja – eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević – Vučićeva konferencija za štampu (u nedelju, 24. decembra) koja se nije razlikovala od prethodnih. Počinje se obećanjem većih plata i penzija. Po pravilu, to se radi mesecima unapred – otprilike u julu najavi se povećanje koje će uslediti u januaru iduće godine. I koje, u stvari, ili treba da nadoknadi štetu prouzrokovanu inflacijom (prošle godine je rast cena u Srbiji bio među najvećima u Evropi a tako će biti i ove) ili sledi po zakonu (kada je reč o penzijama). U tom „paketu“ su i razna jednokratna davanja, po 10-20 hiljada đacima, studentima, majkama, penzionerima. Naravno sav taj novac dolazi iz prethodno uzetih kredita (javni dug je za vreme ove vlasti više nego udvostručen i porastao je sa 15 na 35 milijardi evra) koji će naravno svi ti penzioneri, majke, studenti i đaci morati da vrate sa (visokom) kamatom, ali to Vučić krije kao zmija noge.
Zatim dolazi obećanje investicija u zdravstvo i školstvo. I to je zakonom propisana obaveza države, ali to naprednjaci predstavljaju kao da pre njih nije bilo ni škola ni bolnica. Uzgred, u državnom zdravstvenom sistemu Srbije čak i nije ključni problem nedostatak prostora i savremene opreme – mada je ona svakako potrebna – nego slaba organizacija, odnosno loše upravljanje. Zbog toga se ne retko dešava da novi uređaji – kao što je i Vučić nedavno otkrio ono što svi znaju – čame u podrumu. Problem je, u najkraćem, partijsko zdravstvo. Zdravstvom Srbije vladaju partijski poslušnici a ne stručnjaci. Primer za to je sudbina Dragana Milića, vaskularnog hirurga iz Niša, koji je, pošto je prethodno samopregornim radom sa kolegama eliminisao liste čekanja, najpre umesto priznanja dobio packe od ministarke zdravlja, a onda je smenjen sa mesta prodekana niškog Medicinskog fakulteta i onemogućava mu se izbor u zvanje redovnog profesora. Očigledno, čini se sve da ga se otera u inostranstvo ili u privatni sektor, kojim putem su već pošli mnogi lekari i medicinske sestre koji nisu hteli da trpe zulum naprednjačkih kadrova.
Kao i zdravstvo i obrazovanje je postalo partijsko. I ovde vlast misli da će loše stanje i slabe rezultate u prosveti popraviti nekakvim reorganizacijama i investicijama u „nove kapacitete” – baš kao što se radilo u socijalizmu. Primer za to je izgradnja tzv. BIO4 kampusa koju je (uzgred – po ko zna koji put) na Vučićevoj konferenciji najavila Ana Brnabić. „Kao što je predsednik rekao” (naravno – ništa bez predsednika) „za nekoliko dana počinjemo pripremne radove na BIO4 Kampusu. Tu će biti okupljeno 1.400 profesora, istraživača, 4.000 studenata, preko 1.000 doktora nauka i 300 najsofisticiranijih laboratorija”, rekla je premijerka. Neko neupućen bi mogao da pomisli (a većina građana je, razumljivo, u ovakve stvari neupućena) da je reč o hiljadu „novih” doktora nauka i o četiri hiljade „ekstra” studenata što naravno nije slučaj. Reč je o tome da će kada kampus bude završen (a kad će – videćemo) u njemu „pod jednim krovom“ biti okupljeno više već postojećih (prirodnjačkih) fakulteta i instituta, tj. njihovih profesora i studenata. To što su sada raštrkani na više adresa, najmanja im je smetnja da bolje rade i više sarađuju; problem je bila – i ostala – kao i u zdravstvu, nezdrava atmosfera, odnosno vladavina nekompetentnih a partijski podobnih.
Poslednji na red, kao šlag na tortu, dolazi Vučićev omiljeni deo – infrastruktura. Tu su karte auto i ostalih puteva, železničkih pruga, gasovoda i naftovoda, mada se izgleda i Vučić umorio od stalnog ponavljanja istog pa je na pomenutoj nedeljnoj konferenciji tu priču nekako smandrljao; recimo, uopšte nije pomenuo beogradski metro. No, kada je o infrastrukturnim projektima reč, odavno je jasno da oni imaju dvostruku svrhu. S jedne strane, time što su (građevinski i ostali) radovi znatno precenjeni, veštački se naduvava bruto domaći proizvod, odnosno njegov rast. Sa druge strane, i sa prethodnim povezano, oni služe kao kanal za prelivanje državnih para u privatne džepove vlasti i onih vlastima bliskih. Drugim rečima – za izgradnju razgranate mreže mita i korupcije.
Nakon ovih ekonomsko-socijalnih prelazi se na nacionalne teme. Već je uspostavljen redosled srpskih arhi-neprijatelja. Najpre se naravno oplete po Kurtiju, tj. Albancima, onda po Hrvatima i „Zagrebu“: „Što bi Kurti voleo da se kaže nešto lepo o Srbiji, što bi Zagreb želeo da kaže nešto lepo. Što je njima interes jaka Srbija?“ Otkako više nema Angele Merkel, Nemci (i Austrijanci – kao da tu ima neke razlike, zar ne) čvrsto zauzimaju treće mesto na pomenutoj rang listi. A ne propušta se ni prilika da se usput potkači i omalovaži Evropska unija, a da se nekako pohvali i podrži Rusija.
Na kraju, da začine celu priču, stupaju domaći izdajnici. Kao što sam već pisao, tokom predizborne kampanje naprednjaci su bez ustručavanja tvrdili da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. I, uopšte, vlast je protekle izbore predstavljala kao borbu na život i smrt. Aleksandar Vučić je rekao da Aljbina Kurtija i opoziciju „vode isti interesi“ te da se, generalno, svesno ili nesvesno, koordinisano ili ne, opozicija i neprijatelji Srbije nalaze na istoj liniji i na istom zadatku – destabilizaciji i rušenju Srbije.
A zna se kako se postupa sa izdajnicima i kakva im kazna sleduje. Pokazao je to Dragoslav Bokan, čovek od velikog Vučićevog poverenja, stalni i celodnevni (pošto iz studija ne izlazi od ujutru do uveče) gost njegovih omiljenih televizija sa nacionalnim pedigreom, režiser državnih priredbi, državni predstavnik u upravama visokoškolskih ustanova, kada je Mariniki Tepić, koja (sa još sedam koleginica i kolega) štrajkuje glađu, takoreći egzaltirano – ne postoji način da se to drugačije kaže – poželeo smrt. „Dajem punu podršku Mariniki Tepić da izdrži do kraja u njenom štrajku glađu. Neka ne odustane, mi verujemo u njen karakter, mi verujemo u njenu čvrstinu“, rekao je Bokan. Naročito je simptomatičan taj njegov prelazak sa „ja“ na „mi“ – znao je očigledno da ne govori samo u svoje ime. Niko se iz vlasti nije oglasio nakon tih Bokanovih reči, niko se nije ogradio od te neljudske izjave.
Tretirati političkog protivnika kao smrtnog neprijatelja protiv koga su dozvoljena sva sredstva nije novost u srpskoj istoriji. Krajem 19. veka radikali su izvršili pravi pogrom nad liberalima, ubijeno je nekoliko stotina ljudi, što je nazvano „velikim narodnim odisajem”. Možda su odelo promenili ali ćud im je ostala ista. Zar Tomislav Nikolić, čovek koji je ponajviše zaslužan za Vučićev politički uspon, nije rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.“ A kada je premijer Srbije samo petnaestak dana kasnije ubijen mnogi su otvarali šampanjac.
Uzgred, kad već pomenusmo radikale i liberale, Aleksandar Vučić je kao one koji mu u Evropi rade o glavi posebno apostrofirao „levo-liberalne krugove”. Zbilja, ko bi (u) Srbiji drugi – od Pašića, preko Broza, do, evo, Vučića – bio kriv ako ne liberali.
Sve su ovo elementi jedne celine, jednog pogleda na svet, jednog političkog programa. Socijal-nacionalističkog, ili obrnuto, kako vam drago. I upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije.
Peščanik.net
***
