Turski puč posle puča – Niko ne može zaustaviti uspostavljanje Erdoganove srednjovekovne diktature?

Nešto manje od trećine generalskog kora, skoro 100 najviših oficira, formalno je optuženo za učešće u propalom puču; preko 50.000 ljudi je privedeno, otpušteno ili suspendovano; više od 1500 dekana i 20.000 nastavnika je pozvano da podnese ostavke, a akademicima je zabranjeno da napuste zemlju. Preko 600 obrazovnih institucija, uglavnom onih privatnih, zatvoreno je. Evropska Konvencija o ljudskim pravima je suspendovana. I jasno je da Redžep Tajip Erdogan neće tu stati. Vanredno stanje koje je upravo uveo najava je novih hapšenja i čistki.

Svi uhapšeni, otpušteni i suspendovani pod sumnjom su da su povezani sa propovednikom Metulahom Gulenom, koji živi u SAD. Turska kaže da Gulen stoji iza neuspelog puča i traži od Amerike da ga izruči, ali to se najverovatnije neće desiti jer Ankara za sada nije, bar ne javno, predočila nikakve dokaze o njegovoj umešanosti. Gulen, koji propoveda islam zasnovan na toleranciji, obrazovanju i biznisu, negira učešće u puču. U intervjuu BBC-ju rekao je da nikada nije bio za smenu vlasti anti-demokratskim sredstvima i optužio predsednika Erdogana za lov na veštice.

Gulen i Erdogan su nekada bili na istoj strani, u naporima da zauzdaju veliki uticaj sekularne armije u Turskoj. Njihova ljubav je pukla pre par godina kada je Erdogan posumnjao da upravo Gulen stoji iza istraga za korupciju usmerenih protiv predsednikovih bliskih saradnika. Od tada Erdogan čisti državne institucije od Gulenovih pristalica, kojih ima u svim porama državnog aparata. Sam Gulen je pobegao u Ameriku 1999. zbog optužbi da je planirao rušenje sekularne vlasti. I eto ironije, sada islamistička vlast traži njegovo izručenje.

Pučevi u Turskoj nisu ništa novo; ovo je peti od 1960. I armija ih je uvek pravdala potrebom da se sačuvaju demokratija i sekularni poredak. I tako je, uz pomoć tenkova i generala, Turska ipak uspela da izgradi prilično solidnu demokratiju i ostvari značajan ekonomski napredak. Možda baš u toj činjenici treba tražiti objašnjenje zašto ovaj pokušaj puča nije uspeo.

Ko tačno stoji iza ovog traljavog pokušaja preuzimanja vlasti u Turskoj još se ne zna. Za sada kruže razne teorije i mnogi su pustili mašti na volju. Da ne ulazimo u to ko je šta planirao i ko je gde zabrljao; saznaće se jednog dana. Za budućnost Turske mnogo je važnije kako će Erdogan staviti tačku na ovu epizodu. Prvi znaci ne ukazuju na dobro.

Turska je uspela da izbegne vojnu diktaturu, ali je ona civilna, demokratski izabrana, ostala i sada vidimo da se ukopava i učvršćuje. Ova silna hapšenja su zlokoban znak. Jeste, sigurno je da tu ima puno onih na koje opravdano treba sumnjati i kojima ruke nisu čiste. Novo veliko provetravanje armije neizbežno je. Ali nisu sudije i dekani ustali protiv demokratski izabrane vlasti. A ovaj atak na njih posebno je zabrinjavajući kada se ima u vidu dosadašnji prezriv Erdoganov odnos prema ljudskim pravima, vladavini zakona i građanskom društvu.

A upravo je građansko društvo spasilo Erdogana. Pučisti su imali odličan plan za državni udar, ali ne u 21. veku; zauzeli su državnu televiziju, ali su zaboravili na privatne, na internet i mobilne telefone. Erdoganov poziv pristalicama da izađu na ulice odličan je primer kako građansko društvo može da funkcioniše, jer nisu svi oni ljudi koji su izašli pred tenkove bili Erdoganove islamističke pristalice; mnogi su na ulice izašli da brane demokratiju. Da li je Erdogan svestan toga i da li će umeti da čuva tu demokratiju koju je Turska teško izvojevala? Za sada pokazuje da neće.

Čini se da je Erdoganu ovaj neuspeli pokušaj puča došao kao poklon, što je i sam proznao, jer sada može dodatno da učvrsti svoju ionako autoritarnu vlast, reši se političkih protivnika i promeni ustav kako bi i formalno ojačao funkciju predsednika na račun parlamenta i vlade. Za to će mu najverovatnije trebati vanredni izbori, koji bi mu u sadašnjoj klimi doneli ubedljivu pobedu. Ako bude oklevao, možda podrška birača i splasne.

Sa Zapada stižu sve glasniji pozivi Turskoj da poštuje ljudska prava. Erdogan je do sada pokazao da za to mnogo ne mari. Bitku za ulazak u Evropsku uniju izgubio je i pre neuspelog puča. Delimično je za to kriva sama EU, koja Turskoj već godinama šalje poruke tipa: „Možemo da pregovaramo, ali…“ Većina birača u Uniji nije spremna da otvori vrata kluba jednoj tako velikoj muslimanskoj zemlji kao što je Turska. A Erdoganovoj Turskoj to je došlo kao dobar izgovor da prikoči sa demokratskim reformama i okrene se autoritarizmu. Ipak, Turska je važan član NATO-a i trenutno igra krupnu ulogu na Bliskom istoku. Iz američke perspektive, Turska je nezaobilazan strateški partner, nešto kao Pakistan u Aziji – neprijatan, nestabilan i često neiskren partner bez koga se ipak ne može. Što se Evrope tiče, Erdogan je ključ rešenja izbegličke krize jer on kontroliše glavnu izbegličku slavinu preko Mediterana. Veliko je pitanje da li će nedavni, pravno problematičan, sporazum Brisela i Ankare o izbeglicama opstati nakon propalog državnog udara.

Redžep Tajip Erdogan je do sada igrao na kartu “faktora stabilnosti” u nestabilnom regionu (zvuči poznato, zar ne?). „Pustite me da kod kuće radim šta hoću jer vam trebam u regionu.“ I prolazilo mu je. Sada je dobio priliku da se učvrsti još više i svoj “demokratski” autoritarizam podigne na sasvim novi nivo. Možda mu i to prođe, videćemo šta će partneri reći. A samim Turcima i turskoj demokratiji ne piše se dobro.

Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu.

autonomija.info