Foto: Eric Garault za Figaro Magazine
Kada je 1989. godine pao Berlinski Zid, politička levica postala je dezorijentisana. Kako bi trebalo da se ide dalje? Tada se moglo na kratko nadati da će razum i umerenost prevladati. Ali ispalo je drugačije. Iz USA je levica proširila novu ideologiju koja je ukinula socijalističko obećanje o spasenju bez i protiv Boga i lansirala stare borbe na novim osnovama.
Pa umesto propovedi o klasnoj borbi, sada glavni udarni termini levice glase: rasa, pol i identitet. Ovi koncepti strukturiraju razmišljanje u neofeminizmu, antirasizmu i dekolonijalizmu, a brzo je nađen i novi klasni neprijatelj: Beli heteroseksualni Muškarac. Sveden na boju kože, pol i seksualnu orijentaciju, on je negativac za koga levica sada tvrdi da je odgovoran za sva zla na ovom svetu.
Za levicu je nesporno: istorija Zapada, uopšteno gledajući, učinila je Belca velikim krivcem. Osvajajući američke teritorije Belac je osnovao novu naciju – na račun domorodaca i Afrikanaca. Sa svoje strane, Evropa mora preuzeti odgovornost za četiri veka kolonijalizma i imperijalizma. Taj balast istorije za levicu ne umanjuje činjenica da su evropske bele nacije bile prve koje su povele borbu za ukidanje ropstva. Ali ono što Zapadni Svet čini žrtvenim jarcem par excellence je upravo činjenica da priznaje svoje zločine – njegove najbolje glave i umovi to rade javno i otvoreno.
Za razliku od drugih zemalja i carstava, koje pokazuju velike poteškoće u priznavanju sopstvenih zločina: Rusije, Turaka Osmanlija, kineskih dinastija. Ili naslednika različitih arapskih emirata, koji su skoro sedam vekova držali pod okupacijom Španiju i pokušavali da kolonizuju Francusku.
Čak je i Katolička Crkva 1960-ih, na Drugom Vatikanskom Koncilu, izvela svoju „mea culpa“-piruetu i priznala zablude: tu praksu su potom preuzele različite protestantske konfesije. S druge strane, još uvek čekamo dan u kom će sunitski i šiitski islam proći test savesti i zatražiti oproštaj za svoje bezbrojne sramotne zločine. Zato što mi Zapadnjaci sada posipamo glavu pepelom, mnogobrojne druge kulture se mirno mogu prezentirati kao najnevinije žrtve.
Ljudski rod nestaje
Ali šta znači ova nova Vulgata koja povezuje krivicu sa bojom kože, poreklom i polom? Ima se utisak da sa njom doživljavate loš, čak naglavačke postavljen Remake 1960-tih. Tada je na dnevnom redu levice bila emancipacija ljudske rase. Upravo taj projekt je u međuvremenu postao čista farsa. Zato što je ljudski rod kao takav za levicu nestao. Za nju sada postoje samo male etničke grupe, plemena i lokalne zajednice.
Velike borbe 1960-ih i 1970-ih godina odvijale su se pod znakom ujedinjenog čovečanstva: antikolonijalizam je imao za cilj da kolonizovanog i kolonizatora podjednako oslobodi i obojicu izvede iz logike potčinjavanja. Feminizam je hteo da stvori ekonomsku, ali i simboličku ravnopravnost između muškaraca i žena. Antirasizam je – u kontekstu velike imigracije i u Evropi traumatiziranoj posle nacionalnog socijalizma – zahtevao da se ljudi poštuju bez obzira na njihovo poreklo. Šta može biti plemenitije od ovih ideala?
I šta je od njih danas ostalo? Ništa. Jer danas doživljavamo čudnovati zaokret levice, koja progresivno mirne duše pretvara u opskurno.
Sve u svemu, suočavamo se sa velikim paradoksom: upravo u zapadnim demokratijama, gde su prava žena ili manjina najbolje zaštićena, najglasnije se protestuje zbog kršenja prava. Što više nepravde na Zapadu nestaju – to se više priča o njima. A one koje ostaju, predstavljaju se kao apsolutno inakceptantne.
I protiv koga levica diže sada optužnice? Ne, ne kritikuju se više diktature ili autokratije, ne. Nego se kritikuju stanja koja vladaju u parlamentarnim demokratijama, dakle kritikuje se onaj oblik vladavine koja ljudima daje maksimalnu autonomiju. Možda ovo potvrđuje pravilo koje je Alexis de Tocqueville svojevremeno prepoznao u organizovanju revolucija: ljudi se, primetio je on, ne dižu na pobunu kada se njihova situacija pogorša nego u momentu kada se njegova situacija poboljša. „Želja za jednakošću biva nezajažljivija što je više jednakosti.” Reforme i napredak, a ne muke i beda, pokreću revolucije.
Krivica je u telu
Na šta se svode razgovori o polu, boji kože i drugim osobinama – inspirisani američkim levičarskim univerzitetima? Na to da čovečanstvo treba iznova hijerarhizirati. Pa na dnu lestvice ima da stoji – kao parija – Beli, Zapadni, heteroseksualni muškarac. A na vrhu crna, arapska ili indigena žena, naravno lezbejka ili queer. A između nje i njega svi mogući tonovi kože zauzeli bi svoje mesto u različitim nijansama: od bele do bež, od bež do smeđe, od smeđe do tamne. Kao što različite tv-reklame i internet-platforme već sugerišu: sa jedne strane bi postojao stari, monohromni, glupi heteroseksualni sloj a sa druge strane, Narod Raznobojnih, sastavljen od dinamičnih i talentovanih manjina uz hiljade uzbudljivih kontrasta.
Dok ne dostignemo ovu novu idilu, zločini Muškog Belog hetero-đavla moraju se neprestano osuđivati. Belog Muškarca, proglašava sada levica, odlikuje njegova prirodna sklonost ka silovanju. Aktivistkinja Caroline de Haas je 2018. to definisala ovako: „Jedan od dva ili tri muškarca je zasigurno agresor.“ Drugim rečima: silovanje nije odstupanje, već potvrda norme koju Beli Muškarac nosi u sebi – baš kao što gusti crni oblak nosi sobom nevreme.
Već po samoj svojoj anatomiji je Muškarac trimovan na podlost i grubost. Američke leve feministkinje su u penisu prepoznale oružje za masovno uništenje koje pokorava i uništava sve što poželi. Za feministkinje je bračni krevet stoga ratna zona – Kobane ili Staljingrad horizontalno: u zagrljaju Muškarca se sve ženske persone nalaze u permanentnoj opasnosti.
Zbog svoje fizičke snage, Muškarac je u ovoj optici po prirodi kriv – u stvari, nemoguće ga je odvojiti od pojma krivice, jer krivica se prirodno nalazi na njegovom telu. Međutim, nisu svi Muškarci jednaki i isti u svojoj sramoti. Vaistinu su isključivo Belci krivci, koje treba goniti. To se moglo videti, na primer, u “Novogodišnjem silovanju u Kelnu”. Tu agresiju na bele žene su izvršili severnoafrički obojeni migranti. Svako ko je osudio ovaj događaj i naveo poreklo počinilaca – rizikovao je da ga levica odmah proglasi za rasistu. Drugim rečima: borba protiv silovanja i uznemiravanja žena dostiže svoje granice čim se radi o boji kože. Primarni cilj leve kampanje je stoga isključivo jedan: prevaspitavanje Belog Muškarca.
Svi protiv svih
I to je utoliko logično jer je prema novim, levim intelektualnim konceptima okrutnost Bela, a takva je oduvek i bila. Prosta činjenica Biti Belac, propoveda leva aktivistkinja Françoise Vergès u njenoj borbi protiv “Blantriarcat”-a, je sama po sebi već nečuvena privilegija. Jedino što to vlasnik privilegije nije hteo da to prizna. U svakom slučaju, nijedan Belac nema pravo da sebe vidi kao žrtvu rasizma, budući da je i sam po prirodi, po boji kože rasista: baš kao što je po prirodi uranijum radioaktivan ili je zmija otrovna. I šta god Beli Muškarac da uradi ili ne učini: on je u nepravu. Rat epidermisa je neumoljiv koliko i jednostavan: jasno je ko su zlikovci a ko progonjeni.
U principu, levica se vratila na staru ideju metafizičke krivice: ljudima se ne sudi za ono što rade, već za ono što jesu.
Kako reagovati na ovo ludilo pigmentacije? Isključivo podcrtavanjem da to neizbežno vodi u rat pod motom „svi protiv svih“. Ponižavajući Belog Muškaraca u generalnog krivca za sve, jedan oblik rasizma zamenjuje se drugim. A time se poravnava put u jednu budućnost u kojoj mnoštvo plemena ljubomorno brani svoj sopstveni identitet.
Autor: Pascal Bruckner. Izvor: Neue Zürcher Zeitung, 22.03.2021. Preveo: Mirko Vuletić.
Pascal Bruckner francuski je romanopisac i esejist rođen 15. prosinca 1948. u Parizu. Uz Andréa Glucksmanna, Bernarda-Henrija Lévyja i druge pripada krugu tzv. “Novih filozofa” koji su se u Francuskoj pojavili na sceni 70-ih i 80-ih godina 20. stoljeća raskidajući sa socijalizmom i marksizmom, također kritizirajući Jeana-Paula Sartrea i poststrukturalizam. Ovaj filozof i romanopisac upravo s pomoću romana svoju filozofsku misao pretvara u poruku. Da bi se razumjeli njegovi romani, potrebno je razumjeti i njegov filozofsko-esejistički svjetonazor. Tema dekadentnih ljubavnih odnosa, ispunjenih nastranošću, egoizmom, koji pokazuju još jednu rupu u našoj civilizaciji koja je, u ime javnih i intimnih sloboda, oslobodila egoizam i zatrla sposobnost sjedinjenja, nepresušna je za Brucknera kojom se bavi i u svom, možda najpoznatijem, romanu Ledeni mjesec. Bavi se i drugim aktualnim temama koje zaokupljaju suvremenog zapadnog čovjeka – globalizacija, odnos američke i europske kulture rada i stvaranja, kapitalizam i odnos prema zemljama u razvoju, bogatstvo, siromaštvo, pohlepa i škrtost. On govori o čovjeku ugašene čovječnosti – svedenome na potrošača, proizvođača, vlasnika ili vlasništvo, stanovnika podjednako i polisa i supermarketa.
Dijelovi biografije preuzeti s rendez-vous.hr
