Suštinski dio ekonomske slobode je sloboda da biramo kako ćemo upotrijebiti naš prihod; koliko da potrošimo na sebe i na koje stvari; koliko da uštedimo i u kom obliku; koliko da damo drugom i kome. Trenutno, više od 40 procenata našeg prihoda u naše ime potroši država na federalnom, državnom ili lokalnom nivou. Neko od nas dvoje je jednom prilikom predložio novi nacionalni praznik, „Dan lične nezavisnosti – dan u godini kada bismo prestali da radimo da bismo plaćali troškove države i počeli da radimo da bismo platitili za stvari koje zajednički ili individualno izaberemo u okviru naših potreba i želja“. Taj praznik bi 1929. pao na rođendan Abrahama Lincolna, 12. februar; danas bi pao oko 30. maja; kad bi se sadašnji tok stvari nastavio, on bi se poklopio s Danom nezavisnosti, 4. julom, oko 1988. godine.
Naravno, mi imamo šta da kažemo o tome koliko našeg prihoda troši država u naše ime. Mi učestvujemo u političkom procesu koji je doveo do toga da država troši svotu koja iznosi više od 40 procenata našeg prihoda. Vladavina većine je nužno i poželjno sredstvo. Ona je, međutim, veoma različita od slobode koju imate kad kupujete u supermarketu. Kad jedanput godišnje uđete u glasačku kabinu, vi skoro uvijek glasate za paket mjera prije nego za pojedinačnu stvar. Ako ste u većini, vi ćete u najboljem slučaju dobiti stvari koje ste željeli kao i one kojima ste se protivili, ali koje smatrate manje važnim. Uopšte, izlazite sa nečim različitim od onoga za šta ste mislili da glasate. Ako ste u manjini, morate se pomiriti sa glasom većine i čekati da na vas dođe red. Kada svakodnevno glasate u supermarketu, dobijate tačno ono za šta ste glasali, a tako i svako drugi. Glasačka kutija donosi saglasnost bez jednoglasnosti; tržište jednoglasnost bez saglasnosti. Zbog toga je poželjno koristiti glasačku kutiju, koliko god je to moguće, samo za one odluke gdje je saglasnost suštinska.
Kao potrošači, nismo čak slobodni ni da izaberemo kako da potrošimo dio prihoda koji je opstao poslije odvajanja poreza. Mi nismo slobodni da kupimo ciklamate ili letril, i uskoro, možda ni saharin. Naš ljekar nije slobodan da nam prepiše mnoge lijekove za koje možda smatra da su najefikasniji za naše boljke, mada se ti lijekovi mogu slobodno nabaviti u inostranstvu. Nismo slobodni da kupimo automobil bez pojaseva, mada smo, za sada, slobodni da biramo da li ćemo se zavezati ili nećemo.
Drugi suštinski dio ekonomske slobode je sloboda da se upotrijebe sredstva koja posjedujemo u skladu s našim sopstvenim vrijednostima – sloboda da se bavimo bilo kojim zanimanjem, uđemo u bilo koji poslovni poduhvat, kupujemo ili prodajemo bilo od koga i bile kome, sve dok to činimo na strogo dobrovoljnoj bazi i ne oslanjamo se na silu da prinudimo druge.
Danas niste slobodni da ponudite svoje usluge kao pravnik, ljekar, zubar, vodoinstalater, berberin, pogrebnik ili da se bavite silnim drugim zanimanjima bez prethodnog pribavljanja dozvole ili rješenja od vladinog službenog lica. Niste slobodni da radite prekovremeno pod uslovima koji su uzajamno prihvatljivi vama i vašem poslodavcu ukoliko se uslovi ne usaglašavaju sa pravilima i regulacijama koje je postavio državni službenik.
Niste slobodni da osnujete banku, da krenete s taksi biznisom, sa prodajom električne opreme, servisiranjem telefona ili da imate svoju prugu, autobusku ili avionsku liniju, bez prethodne dozvole državnog zvaničnog lica.
Ne možete slobodno da osnivate fondove na tržištima kapitala dok ne ispunite brojne formulare koje zahtijeva SEC (Securities and Exchange Commision – Komisija za sigurnost i razmjenu) i dok ne zadovoljite SEC u tom smislu da prijedlog koji želite da objavite pruža takvu sumornu sliku vaših izgleda da uspijete da nijedan investitor zdrave pameti neće uložiti u vaš projekat ako se taj prijedlog shvati doslovno. Dobijanje dozvole od strane SEC može da košta do 100.000 dolara – što, naravno, obeshrabruje male firme, kojima naša vlada tvrdi da pomaže.
Sloboda posjedovanja je još jedan suštinski dio ekonomske slobode. A mi imamo široko posjedovanje vlasništva. Više od polovine nas posjeduje kuće u kojima živi. Što se tiče mašina, fabrika i sličnih sredstava za proizvodnju, situacija je veoma različita. Mi o sebi govorimo kao o društvu slobodnog poduzetništva, o kapitalističkom društvu. Ipak, u pogledu vlasništva korporativnih preduzeća, mi smo 46 procenata socijalisti. Posjedovanje 1. procenta sredstava korporacije znači da ste ovlašteni da primite 1 procenat profita i da morate prihvatiti 1 procenat njenih gubitaka sve do pune vrijednosti vaše dionice. Federalni porez na korporativni dohodak 1979. iznosi 46 procenata na sav prihod preko 100.000 dolara (smanjen sa 48 procenata iz prethodnih godina). Federalna vlada je ovlaštena da uzme 46 centi od svakog dolara profita i ona snosi 46 centri od svakog dolara gubitka (po pretpostavkom da ima raniji profit kojim bi nadoknadila te gubitke). Federalna vlada posjeduje 46 procenata svake korporacije – mada ne u obliku koji je ovlašćuje da neposredno odlučuje o poslovima korporacije.
Knjiga bi bila mnogo duža od ove samo kada bi se naveo pun spisak ograničenja naše ekonomske slobode, a kamoli da se one do detalja opišu. Ovi primjeri imaju namjeru da jednostavno pokažu koliko je sve prožeto ovim ograničenjima.
Odlomak iz knjige: Milton Friedman, Sloboda izbora
Dialogos
