Odlučimo se!
Put kojim idemo kroz život rezultat je niza odluka koje svakodnevno donosimo i sprovodimo u delo. Kada se probudimo, svakog jutra donosimo odluku: “Da li da se umijem, ili da se ubijem?“ Nakon toga kreće naš dan sa nizom odlučivanja i preduzimanja akcija.
Bez obrzira na neophodnost odlučivanja, ljudi često pribegavaju nedonošenju odluka iz različitih razloga. Koriste izbegavanje, odlaganje, nerazmišljanje, površnost, potiskivanje.
Odlaganje donošenja odluka održava čoveka u bezbednoj zoni. Ako donese odluku, to ga spušta na nivo običnih ljudi, opredelio se i odriče se svih drugih opcija i mogućnosti: slobode, sopstvene grandioznosti, osećaja da je svemoćan.
Nekada je strah od greške prepreka u donešenju odluke. Kada imamo uverenje o sebi da moramo biti sto posto sigurni u ispravnost svoje odluke i da ne smemo doneti pogrešnu odluku ni pod kojim uslovima, automatski blokiramo sebe. Ovakav perfekcionizam, u kome osoba mora biti u svemu najbolja i nepogrešiva vodi u anksioznost i izbegavanje donošenja odluke. Ne vidimo moguće alternative i pozitivne ishode jer nam je pažnja usmerena na strahove i negativne ishode.
Tinejdžeri kao otpor prema životu koriste nerazmišljanje, mada se ono i uklapa u taj razvojni period. Tada osoba i hoće i neće, ne može da odluči, da se opredeli, da prelomi i lakše joj je da ne razmišlja, mada time ništa ne postiže, ne pomera se, ne razvija. Ako kao odrasle osobe ostajemo zaglavljeni u ovoj fazi postajemo nesposobni da donesemo odluku. Gledaćemo televiziju, igraćemo igrice na računaru, okupljaćemo društvo, samo da bi izbegli donošenje odluke. Korist koju izvlačimo iz ovakvog stanja je izbegavanje odrastanja i neprihvatanje odgovornosti. Tako nastaju „večiti tinejdžeri“.
Nedonošenje odluke je takođe izbor, iako toga često nismo ni svesni. Time što nije donela odluku, osoba se na neki način ipak opredelila. Izabrala je zavisnost umesto individuacije. Osnovnu dilemu: živeti na svoj ili na tuđ račun, razrešila je time da se nije opredelila za preuzimanje odgovornosti i odrastanje. Da bismo živeli na svoj račun moramo razviti sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja i istrpeti tenziju neizvesnosti i vaganja do konačne odluke, koja će biti dobra po nas i okolinu.
Kako se odluke donose?
Kada odluku donosimo iz sebe, iza nje stojimo, tada ne napuštamo projekat koji smo započeli i imamo osećaj zadovoljstva što u njemu istrajavamo. Odluke ne bi smo trebali donositi u afektivnom stanju, odnosno kada smo depresivni, besni ili preplašeni, jer bi tada one bile obojene i određene pesimističnim mislima.
Da bi osoba bila u stanju da podnosi suprotstavljene emocije, ne negira ih i ne potiskuje, kako bi došla do odluke ispravne za sebe, potrebno je da navežba tj. nauči da toleriše tenziju koju u njoj izazivaju ove emocije i da uprkos njoj provede jedno vreme u vaganju da bi pravilno odmerila. Učenje i vežbanje i u ovom slučaju pomažu: najpre se definišu obe strane posledica donošenja odluke. Šta će se tačno desiti i kako će se osoba osećati ako donese odluku? Kakve su posledice po nju, po njoj bliske ljude, a kakve po okolinu?
Do maksimuma se pojačavaju stanja u kojima će biti ako donese takvu odluku, i stanja u kojima će biti ako izabere oprečnu odluku. Trebalo bi da zamisli svoj život nakon donesene odluke: da li je srećna ili tužna, da li ima osećaj krivice? Da li oseća zavist prema drugim ljudima koji takvu odluku nisu morali da donose? Koja pozitivna osećanja gaji, a koja negativna prema rezultatima?
Bilo bi dobro obratiti pažnju na ishod: da li se on uklapa u našu ideju o višem cilju ili svrsi onoga što radimo? Uzimajući u obzir i dugoročne ciljeve, trebalo bi proveriti i da li se posledice donešene odluke sa njima slažu.
Kada bismo se malo više pozabavili svojom sposobnošću za odlučivanje postali bi efikasnije i efektivnije zrele osobe, sposobne za ljubav i rad.
Autor: Mirjаnа Kokerić – Life Coach O.L.I. Psihodinamskog Integrativnog Metoda
/domacin.ba/
