Narativ da su Srbi žrtve Istorije daje blanko ček da je Srbima zbog toga, isto tako sve i dopušteno. Biti žrtva je autentični način da se bude Srbin, a genocid u ime stvaranja etnički čiste srpske teritorije duboko nagriza taj diskurs. Naravno da današnje i buduće generacije ne mogu biti odgovorne za ono što su uradili neki njihovi preci koji su se obeležavali istim etničkim predznakom. Ali one moraju biti odgovorne pred sadašnjicom i pred budućim generacijama postavljajući stvari na svoje mesto. Neko je 90-ih godina mučio, svirepo ubijao, proterivao čitave porodice njihovih sugrađana Bošnjaka u ime ideala etnički čiste teritorije. Naš odnos prema takvoj ideologiji, određuje i koliki stepen moralne odgovornosti imamo na sebi. Ako čitav nacionalni identitet zavisi od toga da krvoloke spasete od jedinog dostupnog suda, onda suštinski treba preispitati fundamentalno siromaštvo i bedu takvog identiteta.
Dopune krivičnog zakona, donete odlukom odlazećeg visokog predstavnika za BiH Valentina Incka o zabrani negiranja genocida proizvele su pravu buru u srpskoj javnosti. Neko sa strane, npr. u Srbiji bi pomislio zašto bi tako nešto bilo kontroverzno? Zašto bi se neko u Srbiji, koja jelte, nikako nije učestvovala u tom gnusnom zločinu, nego ga samo nije sprečila – logistikom, platama oficirima, snabdevanjem naoružanja, obezbeđivanjem paramilitaraca za ispomoć, direktnim uvidom i planiranim učešćem najvišeg državnog rukovodstva u to vreme u situaciju u Srebrenici, što sve karakteriše nesprečavanje a nikako saučesništvo razume se – dakle, zašto bi se neko u Srbiji potresao time, kada pravno ona kao država nema ništa sa tim? Prosto sa ljudske strane mogao bi samo da pozdravi odluku. Naravno da ironišem u ovom slučaju, i želeo bih prvenstveno da se posvetim mantri koja se neprestano ponavlja u Srbiji a i u republici Srpskoj, da se time čitav jedan narod proglašava genocidnim. Floskula o genocidnim narodima, ponikla iz uma akademika Vasilija Krestića, pokazala se veoma žilavom. Treba pročitati njegov intervju u knjizi Scenografija rata koautora Jens Martin Eriksena i Frederika Stejnfelta da bi se dekodiralo šta to stvarno znači. Ne postoji događaj u savremenosti koji se ne bi objasnio i što je još gore opravdao nekom srednjovekovnom i predmodernom situacijom. Kako objasniti pokolje u ratu u Bosni 90-ih? Najbolje nam u to daje uvid Prvi srpski ustanak. Nešto na fonu knjiga poput “Balkanski duhovi” Roberta Kaplana gde se autor kroz susret sa pijanim mladićima u javnom prevozu ili razgovor sa monahinjom uz cigaretu susreće sa fatalističkom istorijom Balkana. Sve je predestinirano, što znači da smo lišeni odgovornosti i muke izbora. Ova sintagma u svojoj prvobitnoj nameni trebala je da posluži svrsi prestanka mučnine koju je izazivalo nasilje prema dotadašnjim komšijama, sugrađanima; antipod sintagmi bratstva i jedinstva. Nema mučnine u mržnji i nasilju prema dotadašnjim susedima, već imamo sveti rat protiv genocidnog naroda. Krestić se kasnije shvativši rasističke implikacije pomalo trudio da se distancira, ali isto tako i sve što je pisao išlo je na vodenicu pređašnje tvrdnje. Ako je u prvobitnoj nameni sintagma imala ofanzivno dejstvo, u savremenom javnom životu moglo bi se reći da je srpski političari upotrebljavaju defanzivno. Usmerena prema drugima, vratila se kao bumerang kontaminirajući javni narativ kolektivističkom histerijom. U toku je uporna borba da se ideologija očuva netaknuta, da se podbuni kolektiv. Tako presuda u Hagu, nije presuda toj i toj individui, već presuda celom narodu. I prema ovom svetonazoru vi ste krivi, ako je on kriv. Ako presude nižim ešalonima komandnog kadra npr. Nikoliću ili Deronjiću mogu da se istrpe, presude za genocid Mladiću i Karadžiću kao neprikosnovenim vođama koji su uživali masovnu podršku i popularnost peku kao otvorene rane, jer podrazumevaju preispitivanje šireg koncepta moralne odgovornosti. Prevashodna želja je da se ideologija sačuva od stigme genocida, i da joj se privedu i još čvršće privežu svi pripadnici jedne etničke grupe pod pretnjom stigmatizacije. Krivična odgovornost nije samo na počiniocima, ako pokleknete pod teretom činjenica ona pripada i vama. Tako jedna primitivna i glupa tvorevina postaje moćno oružje za vezivanje novih generacija u odbranu velikosrpske ideologije. Vezuje vas lično za nešto u čemu niste sudelovali, tera vas da branite krvavu prošlost i biografije dubioznih likova kao najintimniji deo sopstvenog identiteta. I nemajte sumnje da to rade pripadnici duboko involvirane etnonacionalne elite, koja svoj značaj crpi iz pocrtavanja i pooštravanja podela. Zločini i krivica se prenose na sledeće generacije, u ovom slučaju preko proklamacije o genocidnom narodu. Prvobitno namenjena Hrvatima, a sada se usmerava protiv sopstvenog naroda, mobiliše se kolektiv da stane u odbranu najgorih iz svojih redova, nahuškan od vinovnika i baštinika najcrnje epohe da primi optužbu na sebe. Ideja je da se aktivira instinkt samoočuvanja, da se brani sopstveni integritet po svaku cenu i time unište sami začeci empatičnog razumevanja tuđeg bola i čitavog rata u Bosni čime bi se potencijalno raskrinkavalo odurno lice velikosrpske ideologije. Jer ako su svi krivi, onda niko nije kriv. Treba se skloniti u gomilu, koja se naziva narod, u kojoj odgovornost pojedinca postaje neznatna.
Zanimljivo je pratiti ponašanje zvaničnika SPC, kao nekoga ko sebe uvek vidi kao vrh moralne vertikale i koja se u percepciji stanovništva najčešće javlja kao institucija od najvećeg poverenja. Već 1987.[1] upotrebljava se reć “genocid” u saopštenju sa zasedanja Svetog arhijeresjkog sabora u vezi sa dešavanjima na Kosovu. Znači dovoljna je tadašnja situacija na Kosovu da bi se iz usta crkvenih zvaničnika ocenila genocidnim. Uporedimo to npr. sa Srebrenicom, gde 8. marta Karadžić izdaje naređenje da “treba planiranim i dobro promišljenim borbenim operacijama stvoriti nepodnošljivu situaciju totalne nesigurnosti, bez nade u dalje preživljavanje stanovnika Srebrenice i Žepe“, gde se presreće kolona od 15000 ljudi, gde se nekoliko dana vrši ubijanje na nekoliko pažljivo isplaniranih lokacija. Momir Nikolić osuđen na 27. godina svedoči da bi kako bi se izbegao haos u kamione utovara onoliko zatvorenika koliko može da stane, da bi na kraju dana bili ubijeni. Tu se biraju lokacije egzekucija i vrši kasnije premeštanje posmrtnih ostataka sa punom svešću izbegavanja detekcije i kasnije optužbe međunarodne zajednice. Dakle o ovoj planiranoj orgiji pokolja i uništenja jedne etničke grupe sa određenog prostora koji se na samom početku rata odredio kao jedan od ciljeva, ni reči. Ni trunke saosećanja. Neko bi rekao da su u pitanju dvostruki standardi ili da oni koji ocenjuju nemaju moralni integritet niti kapacitet da daju takve ocene. Ne bih imao ništa protiv da se složim sa obe konstatacije. Izgleda da crkva ima problem sa onim koga smatra svojim osnivačem i Bogom, koga bi danas u Srbiji častili veoma popularnom besmislicom “autošovonista”, jer eto ga kredo autošovinizma u Mateju „A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? ”[2]
Da utvrdimo, naravno da genocidni narodi ne postoje. Ova vrsta retorike je samo dokaz koliko dugotrajne štete mogu da nanesu glupe i zle ideje nastale u umu “pametnih” beogradskih akademika. Jačina Inckove direktive nalazi se u tome što udara u srž viktimizacije srpskog nacionalizma. Narativ da su Srbi žrtve Istorije daje blanko ček da je Srbima zbog toga, isto tako sve i dopušteno. Biti žrtva je autentični način da se bude Srbin, a genocid u ime stvaranja etnički čiste srpske teritorije duboko nagriza taj diskurs. Naravno da današnje i buduće generacije ne mogu biti odgovorne za ono što su uradili neki njihovi preci koji su se obeležavali istim etničkim predznakom. Ali one moraju biti odgovorne pred sadašnjicom i pred budućim generacijama postavljajući stvari na svoje mesto. Neko je 90-ih godina mučio, svirepo ubijao, proterivao čitave porodice njihovih sugrađana Bošnjaka u ime ideala etnički čiste teritorije. Naš odnos prema takvoj ideologiji, određuje i koliki stepen moralne odgovornosti imamo na sebi. Ako čitav nacionalni identitet zavisi od toga da krvoloke spasete od jedinog dostupnog suda, onda suštinski treba preispitati fundamentalno siromaštvo i bedu takvog identiteta.
[1] https://yuhistorija.com/serbian/kultura_religija_txt00c5.html
[2] https://youtu.be/WcP7psceZg8
tacno.net
