Nije Japan kapitulirao zbog američkih atomskih bombi?

Upotreba nuklearnog oružja od strane SAD protiv Japana u Drugom svetskom ratu je oduvek bila tema raznih rasprava. Mnogi su preispitivali odluku predsednika Trumana da baci dve atomske bombe, na Hirošimu i Nagasaki. Međutim, jedan istoričar, Gar Alperovic, naveo je 1965. godine da bi se Japanci predali bez obzira na bombe pre američke invazije planirane za novembar.

SAD su bombardovale Hirošimu 6. avgusta, a Nagasaki 9. avgusta, nakon čega su se Japanci predali. Međutim, postoji mnogo dublja priča iza ovih datuma i razloga za predaju Japanaca.

Kada se pokrene tema Hirošime, glavni datum je 6. avgust, dan kada je bačena prva atomska bomba.

Međutim, iz perspektive Japanaca, mnogo je važniji bio 9. avgust. To je bio dan kada se sastao Vrhovni savet, po prvi put za vreme čitavog rata, kako bi se raspravljalo o bezuslovnoj predaji.

Vrhovni savet je predstavljao grupu od šest najviših članova vlasti, koja je upravljala Japanom 1945. godine. Japanci do tog dana nisu planirali da se predaju. Bezuslovna predaja (zahtev Amerikanaca), bila je prilično neprijatna opcija. SAD i Velika Britanija su već počeli da sazivaju sud za ratne zločine u Evropi.

Očigledno su planirali da sude japanskom caru. Japanci su pomislili da bi Zapad mogao da se otarasi cara i postavi sasvim novu vlast. Iako je situacija bila veoma loša na leto 1945. godine, lideri Japana baš i nisu želeli da se odreknu svoje tradicije, svojih verovanja i načina života.

Tako je bilo sve do 9. avgusta. Šta se tada dogodilo što je primoralo Japance da promene svoje mišljenje po prvi put nakon toliko godina ratovanja?

Nagasaki sigurno nije. Bombardovanje Nagasakija se dogodilo kasno ujutru 9. avgusta, nakon što se Vrhovni savet već bio sastao, a vesti o bombardovanju su stigle do japanskih lidera rano popodne – kada je sastank Vrhovnog saveta već bio okončan. Hirošima takođe nije pravi odgovor. Bombardovanje Hirošime se dogodilo pre više od tri dana, a da je ono bilo razlog, do predaje bi došlo i pre bombardovanja Nagasakija. Možda Japanci nisu odmah znali da je u pitanju nuklearno oružje, pa su zakasnili sa raspravljanjem o mogućoj predaji?

Nažalost, ta teorija se ne poklapa sa dokazima. Guverner Hirošime je istog dana javio Tokiju da je trećina stanovništva stradala u napadu i da je uništeno dve trećine grada. Ova informacija je bila konačna i nije se menjala narednih dana. Dakle, lideri Japana su znali za ishod napada već prvog dana, ali ipak nisu reagovali.

Japanska vojska je znala šta su nuklearna oružja. Japan je posedovao program nuklearnog oružja. Nekoliko vojnika je u svojim dnevnicima pomenulo činjenicu da je nuklearno oružje uništilo Hirošimu. Teorija da lideri Japana nisu znali za nuklearno oružje ne pije vode.

Ukoliko Japanci nisu bili zabrinuti oko bombardovanja Hirošime, zbog čega su zapravo bili zabrinuti? Odgovor je prost: zbog Sovjetskog saveza.

Japanci su se našli u relativno nezgodnoj strateškoj situaciji. Bližio se kraj rata u kojem su oni gubili. Uslovi su bili loši. Međutim, vojska je još uvek bila jaka i dobro opremljena.

Ipak, i pored toga, lideri Japana su znali da rat ne može da potraje još dugo. Nije se razmatralo o produžavanju rata, već o tome kako da se rat okonča na najpovoljniji način. Savezničke snage (SAD, Velika Britanija i drugi) zahtevali su „bezuslovnu predaju“. Lideri Japana su se nadali da mogu na neki način da izbegnu suđenje za ratne zločine, da održe svoju formu vlasti i neke od teritorija koje su osvojili: Koreju, Vijetnam, Burmu, delove Malezije i Indonezije, veći deo istočne Kine i brojna ostrva u Pacifiku.

Oni su osmislili dva plana koja će im omogućiti bolje uslove predaje. Drugim rečima, imali su dve strateške opcije. Prva je bila diplomatska. Japan je u aprilu 1941. godine potpisao petogodišnji pakt o neutralnosti sa Sovjetima, koji bi istekao u aprilu 1946. godine. Grupa lidera se nadala da bi Staljin mogao da posreduje u pregovorima između Savezničkih snaga i Japana. Iako je plan delovao daleko, bio je jedan od opcija. Na kraju krajeva, bilo bi u interesu Sovjetskog saveza da pregovori ne budu toliko pogodni za SAD jer povećanje uticaja SAD i njihove moći u Aziji istovremeno označava i smanjenje ruske moći i uticaja.

Drugi plan je bio vojni plan. Japanci su se nadali da bi mogli kopnenim trupama da se odbrane od snaga SAD kada bi nastupila invazija. To bi im pomoglo da ostvare bolje uslove sa SAD. Ta strategija je isto delovala neizvodljivo pošto su SAD zacrtale da mora doći do bezuslovne predaje.

Nakon bombardovanja Hirošime, obe ove opcije su još uvek bile u opticaju. Još uvek je postojala mogućnost posredovanja Staljina, ali i poslednje odbrane protiv Amerikanaca. Bombardovanje Hirošime nije isključilo nijednu od ovih strateških opcija.

Međutim, na celu priču je najviše uticalo proglašenje rata od strane Sovjetskog saveza i njihova invazija na Mandžuriju i Sahalin. Pošto je Sovjetski savez proglasio rat, Staljin više nije mogao da bude posrednik.

Dakle, diplomatska opcija je otpala. Takođe, vojna situacija je odjednom postala prilično dramatična. Najjače japanske snage su poslate na južne krajeve. Japanska vojska je dobro procenila da će meta američke invazije biti ostrvo Kjušu.

Najbolja vojska iz Mandžurije je poslata da brani južni deo Japana, zbog čega je Mandžurija ostala gotovo neodbranjena. Kada su Rusi napali Mandžuriju, čitava japanska vojska je pala. Rusi su zatim napali Sahalin, a konačna meta im je bio Hokaido, koji su Japanci morali da odbrane po svaku cenu.

Nije potrebno mnogo pametovanja da se zaključi da japanska vojska nije mogla da se bori na dve strane sa dve velike sile. Invazija Sovjeta je poništila drugu stratešku opciju Japana. Japan je ostao bez opcija.

Lideri Japana su još u junu 1945. zaključili da bi sovjetska invazija zapečatila sudbinu Japanskog carstva.

Međutim, okrivljavanje atomskih bombi za gubitak rata je poguralo sve greške pod tepih. Bomba je bila odličan izgovor za poraz u ratu. Nije bilo potrebe za bilo kakvim odmeravanjem i sudovima. U krajnjem slučaju, bomba je poslužila kao odličan izgovor da se ne okrive lideri Japana.

Naravno, pripisivanje poraza Japana atomskoj bombi imalo je i političku svrhu. Ono je pomoglo da se očuva legitimnost cara. Dalje, Japan je pridobio međunarodne simpatije umesto osuda, iako je vodio agresivan rat. Na kraju, pripisivanje poraza atomskoj bombi zadovoljilo je SAD kao pobednike.

Webtribune.rs

Ameri su džabe bacali atomske bombe. Evo zašto su se Japanci stvarno predali! (FOTO)

 

Decenijama nas uče da se Zemlja izlazećeg sunca predala 1945. godine suočena sa strašnim razaranjima koje su donele sa sobom atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki. Decenijama nas lažu, jer to nije igralo nikakvu ulogu. Japan se predao iz drugog razloga

Potrošili su dve milijarde dolara, današnjih 26, na razvoj Projekta Menhetn. Bacili su dve atomske bombe. Ubili su njima oko četvrt miliona ljudi. Pokrenuli su trku u naoružanju koja i dan-danas drži svet na ivici opstanka.

I sve su to uradili ni za šta.

Amerikanci su se 1945. godine našli u izuzetno delikantnoj situaciji. Sa jedne strane, uspešno su istisnuli Japan sa Pacifika i došli do matičnih ostrva Zemlje izlazećeg sunca; sa druge strane,znali su da će se fanatični Japanci boriti do poslednjeg, da će u slučaju kopnene invazije američke vojske svaka devojčica biti potencijalno smrtonosni neprijatelj, i da će stradati nekoliko stotina hiljada marinaca, što Pentagon svakako nije želeo; sa treće strane, Drugi svetski rat nije mogao da se završi bez bezuslovne kapitulacije Tokija.

Bela kuća imala je dakle pred sobom jednačinu čije je rešenje moralo da bude dodavanje atomske bombe; na kraju krajeva, ne možeš potrošiti sve te silne novce na neko oružje, a da ga na kraju uopšte i ne upotrebiš, da ne demonstiraš svoju silu, da ne pokažeš svetu da si ti i samo ti najmoćnija i jedina svetska supersila, bez obzira što ćeš života lišiti nekoliko stotina hiljada ljudi.

Naravno, bilo je tu i nadmetanje sa Sovjetskim Savezom.

Staljin je u toku četiri godine rata na Istočnom frontu pokazao da mu žrtvovanje sopstvenog naroda zarad oslobođenja zemlje, pobede i uništenja Hitlerove Nemačke, ne predstavlja nikakav problem. Bile su to godine u kojima su čak i ruska deca obučavana da se bacaju pod tenkove i žrtvuju ne bi li nacistička soldateska bila proterana sa sovjetskog tla.

Staljin je takođe pokazao da ne preza od brutalnog okupiranja “oslobođenih zemalja”, od ustoličavanja svojih marionetskih režima u njima i uključivanja istih u svoje pseudoimperiju. Japan je bio poslednji neprijatelj, poslednji preostali pripadnik Trojnog pakta koji se još uvek nije predao, koji još uvek nije položio oružje, i Japan se graničio sa SSSR, na njegovom krajnjem istoku.

Japan je bio savršen za poslednju Staljinu vojnu avanturu koja će zacementirati Moskvin položaj u svetu, a ujedno i sprečiti Vašington da se svetu nametne kao jedini lider. Bila je to njegova trka sa vremenom, trka sa šefom Bele kuće, ko god on u datom trenutku bio.

Amerikanci su to znali, a Truman, koji je nasledio preminulog Ruzvelta, nije mogao sebi da priušti da ga gvozdeni Gruzin sa svog kremaljskog trona preduhitri. Zato je bacio jednu bombu naHirošimu, a potom još jednu, na Nagasaki. Japanci su se potom predali, šokirani razaranjem koje nuklearno oružje sa sobom donosi. Tako, barem, uči zvanična istorija.

Ono što zvanična istorija ne spominje, međutim, jesu okolnosti u kojima se sve desilo, a koje stvaraju potpuno drugu sliku tih događaja i otvaraju pred nama jednu drugačiju perspektivu, kao i tajming kapitulacije.

Pre svega, Vrhovni savet – koje je činilo šest najbitnijih ministara japanske vlade – nije se sastao 6. avgusta nakon što je bačena prva bomba; prvi sastanak nakon toga bio je 9. avgusta, na dan kada je bačena druga bomba, ona koja je odnela manje života, na Nagasaki. Međutim, sastanak je bio zakazan pre bacanja bombe, i počeo je pre nego što je pala, pa prema tome, ni Nagasaki nije mogao biti uzrok tog okupljanja.

Savremeni istoričari postavljaju logično pitanje: kakva je to kriza za koju je potrebno tri dana da se okupi vrh države? Očito je da oni onu ljudsku katastrofu u Hirošimi nisu gledali istim očima kojima gledamo mi; pritom, ne može se reći da nisu bili svesni obima katastrofe s obzirom da su istog tog dana imali prilično precizan izveštaj sa lica mesta, a znali su i dobro šta znači nuklearno oružje pošto su i sami imali program njegovog razvoja.

Na kraju krajeva, bilo im je sasvim svejedno da li su im gradovi stradali u masovnim bombardovanjima ili od jedne jedine bombe; Amerikanci su 1945. godine konvencionalnim oružjemsravnili sa zemljom 68 gradova, napravili 1,7 miliona beskućnika, ubili 300.000 ljudi i ranili 750.000. Dva grada su iz japanske perspektive bukvalno bili manje-više. Čak je Hirošima na drugom mestu po broju civilnih žrtava, iza grada gađanog običnim bombama, četvrta po broju uništenih kvadratnih kilometara, sedamnaesta po postotku uništene teritorije. Nakon Nagasakija, ostala su bila samo četiri netaknuta japanska grada sa više od 100.000 stanovnika, i šest sa između 30.000 i 100.000 žitelja. Toliki je bio generalni obim uništenja.

Zvuči možda suludo, ali čak su i umereni japanski političari, oni iz takozvane “mirovne frakcije”,govorili kako će se narod navići na svakodnevna bombardovanja i kako svi moraju da istrpe jer je “diplomatiji potrebno vreme”.

Tokom sastanaka Vrhovnog saveta, nikada se nije obimno i opširno govorilo o bombardovanjima; bila su spominjana, konstatovana, i to samo u dva navrata, jednom tokom maja i jednom tokom noći 9. avgusta, kada je spomenuto uzgred. 13. avgusta general Anami je rekao da atomske bombe nisu bile ništa gore nego obično bombardovanje.

Prema tome, atomske bombe nisu mogle biti uzrok japanske kapitulacije. Morao je postojati neki drugi događaj, neki drugi okidač, nevezan za nuklearno razaranje, i nevezan za Amerikance.

Koji?

Odgovor je jednostavan: Sovjetski Savez. Važnost toga da Staljin ostane van rata sa Japanom (aprila 1941. godine Tokio i Moskva su potpisali petogodišnju neutralnost koja je i dalje bila na snazi; Hitler je tražio od Japana da napadne SSSR sa leđa ali su oni to odbijali i nikada to nisu uradili) je bila jedina stvar o kojoj se na sastancima Vrhovnog saveta opširno razgovaralo i diskutovalo. Još je juna 1945. godine na sastanku Vrhovnog saveta bilo rečeno da će sovjetski ulazak u rat sa njima, ako to toga dođe, “odrediti sudbinu carstva”.

Ni jednog trenutka tih nekoliko poslednjih meseci nije bilo sporno da je “Nipon” (kako oni zovu svoju zemlju) izgubio rat, niti da je predaja neminovna. Čak ni “jastrebovi” u vladi to nisu sporili.Sporni su bili uslovi te predaje. Šta znači bezuslovna kapitulacija? Mogu li možda nekako da zadrže neke pokorene teritorije? Koreju, Vijetnam, Burmu, Indoneziju? Delove Kine? Najbitniji od svega, hoće li car ostati na svojoj poziciji? Hoće li mu se suditi? Hoće li se njima suditi?

Vrhovni savet je imao dve potencijalne strategije. Prva je bila diplomatska, i uključivala je mogućnost da nagovore Staljina da posreduje između njih i ostalih Saveznika, kako bi izvukli maksimum u pregovorima. Druga je bila vojna, i zapravo je bila ideja da se Amerikancima nanesu teški gubici nakon što otpočnu invaziju najavljenu za 1. novembar i time ih nateraju na pregovore.

Sve se promenilo 8. avgusta, dva dana nakon Hirošime, kada je SSSR objavio rat Japanu, izvršio invaziju na Mandžuriju i Sahalinska ostrva, za nekoliko sati bukvalno počistio trupe koje su se tamo nalazile i počeo da se priprema za invaziju na Hokaido, najsevernije japansko ostrvo i drugo po veličini.

Ovaj događaj je bio direktni uzrok iznenadnog sastanka Vrhovnog saveta ranog jutra 9. avgusta. Staljin više nije mogao da bude posrednik; dakle, prvi plan je otpao. Ali, ni drugi plan više nije bio sprovodiv, pošto su najbolje trupe čekale Amerikance na jugu a one na severu nisu mogle da se nose sa prekaljenim Rusima; uostalom, svima je bilo jasno da oni neće moći da se tuku sa dve supersile na dva različita fronta. Takođe, nije više moglo ni da se računa da će se neprijatelj povući zbog gubitaka jer je Staljin dokazao da ga je briga za gubitke.

Dakle, sat je počeo da otkucava, i odluka više nije mogla da se odlaže. Ako Sovjeti izvrše invaziju i pokore Japan, šta će se desiti sa njihovim hiljadama godina starim institucijama, šta će se desiti sa carem, sa dinastijom koja postoji 2.600 godina, sa njihovom tradicijom, kulturom, religijom?Ukratko, šta će se desiti sa onim što Japan jeste i bez čega ne postoji ako njegova ostrva okupiraju komunistički, anti-religijski, anti-tradicijski, anti-istorijski Rusi?

Zbog toga, Vrhovni savet odlučuje da se odmah preda Amerikancima, bezuslovno. Možda ćemojednoga dana saznati da li je to bezuslovno na papiru podrazumevalo i usmeni dogovor da cara neće dirati; za sada, možemo samo da pretpostavimo da je tako, jer su Hirohita ostavili na prestolu iako je on odigrao jednu od ključnih uloga u ekspanzionističkoj ratnoj politici svoje zemlje.

Zbog čega decenijama slušamo da su bombe bile presudne u japanskoj kapitulaciji? Odgovor je jednostavan: to je odgovaralo Americi, koja je zahvaljujući širenju takve slike porasla u očima celog sveta, a odgovaralo je i Japanu jer je od agresora odjednom postao žrtva. Amerikanci su širili svoju percepciju događaja, a japanski zvaničnici su išli na njihovu vodenicu. Delom zato što su hteli da im se umile iz gorenavedenih razloga, a delom zato što su morali kako ne bi i sami završili na optuženičkoj klupi zbog ratnih zločina.

Bila je to “win – win” situacija. Jedino je istina bila na gubitku. Istina, i Staljin. Što je gotovo ironično, pošto je Staljin retko kada bio na strani istine.

(V. V.)
telegraf.rs