Piše Aleksandar Divović
Ko se još seća Jergovićevog intervjua za Analitiku od pre godinu i po dana u kome se retorički pitao “s kakvim bi se uspjehom Adolf Hitler obračunao s koronavirusom”. “Ako je Kinezima trebalo dva mjeseca, Hitler bi, pretpostavljam, s epidemijom bio gotov za mjesec dana”, bio je Jergovićev besprekorno izveden paralogizam u misiji bezuslovne odbrane liberalne individualističke dogme.
Kako smo došli do toga da deklarisani liberal, kakav je Jergović, koristi istovetan rečnik kao radikalni desničari, oponenti temeljnih liberalnih vrednosti, koji su svoj antivakserski novogovor i protivljenje uvođenju epidemioloških mera takođe oblikovali na analogijama sa nacizmom: ‘kovid propusnice’ su moderni ausvajsi, obavezna vakcinacija je medicinski fašizam, lekari iz tzv. Kriznog štaba su novi Mengele, itd.?
Stvar postaje još bizarnija ako otvorimo Hitlerove “Razgovore za stolom” (srpski prevod Metafizika, Beograd, 2010.) iz kojih se vidi da su Firerova promišljanja o vakcinaciji bila dijametralno suprotna od onoga što mu savremeni prvoborci protiv obavezne imunizacije i uvođenja vakcinalnih propusnica imputiraju. Tako je, na primer, u transkriptu jednog od razgovora, vođenog februara 1942. godine sa ministrom Šperom i feldmaršalom Milhom, zabeleženo sledeće Hitlerovo razmišljanje:
“Rusi ne stare. Jedva da pređu pedeset ili šezdeset. Kakva smešna ideja vakcinisati ih. U ovoj stvari moramo odlučno gurnuti u stranu naše advokate i higijenske stručnjake. Nema vakcinacije za Ruse i nema sapuna za skidanje njihove prljavštine. Ali neka dobiju sav alkohol i duvan koji požele. U svakom slučaju, neki ozbiljni naučnici su protiv vakcinacije.”
Za večerom 11. aprila 1942. Hitler je govorio o ograničavanju javnih usluga Rajha za okupirane narode na Istoku:
“U oblasti javnog zdravlja nema nikakve potrebe širiti benefite naših sopstvenih znanja na predmetne rase. To bi samo dovelo do enormnog povećanja lokalnog stanovništva i apsolutno zabranjujem bilo kakvo organizovanje krstaških ratova za higijenu ili čistoću na ovim teritorijama. Obavezna vakcinacija će biti ograničena samo na Nemce, a lekara će u nemačkim kolonijama biti isključivo zbog brige o nemačkim kolonistima. Glupo je nametati ljudima sreću protiv njihove volje. Stomatologija takođe treba da ostane zatvorena knjiga za njih…”.
Posle večere 22. jula 1942. godine Hitler je komentarisao Bormanov izveštaj sa inspekcijskog obilaska sovjetskog kolhoza u blizini nemačkog generalštaba na Istočnom frontu:
“Sasvim ozbiljno, postoji vrlo realna opasnost da će se ovo lokalno stanovništvo prebrzo povećati pod našom brigom i dominacijom. Njihovi uslovi života će se neizbežno poboljšati pod našom jurisdikcijom, i mi moramo preduzeti sve mere neophodne kako bi se osiguralo da se ne-nemačko stanovništvo ne povećava prekomernom brzinom. U ovim okolnostima bi bila čista ludost da im se na raspolaganje stavi zdravstvena služba kakvu mi poznajemo u Nemačkoj; prema tome, bez vakcinacije i drugih preventivnih mera za starosedeoce! Moramo čak pokušati da ugušimo svaku želju za takvim stvarima, ubeđujući ih u to da su vakcinacija i slično zaista najopasniji”.
Kad se ovako postave stvari, najdostojniji saradnici nacističkih stratega u kontroli populacije na ovim prostorima upravo su postali antivakseri, koji u obaveznoj imunizaciji protiv kovida danas, paradoksalno, priziru fašizam!
U “Izvorima totalitarizma” Hane Arent čitamo još da je Hitler tokom rata razmišljao o uvođenju Opšteg nemačkog zakona o zdravstvu, koji je u slučaju ratne pobede trebalo da obuhvati i rasno nepodobne Nemce:
“Posle rendgenskog ispitivanja celog stanovništva, Fireru treba predati spisak bolesnika, posebno plućnih i srčanih. Na osnovu novog Zakona o zdravstvu… ove porodice više neće moći da učestvuju u javnom životu i neće im biti dozvoljeno da imaju decu. Firer će još narediti kakva će biti njihova dalja sudbina”.
Nije potrebno mnogo imaginacije da se nasluti kako bi te naredbe glasile, a samim tim i u kom pravcu bi išao odgovor na Jergovićevo hipotetičko pitanje s početka teksta. Zašto bi se Hitler uopšte sistematski borio protiv širenja virusa, od koga najviše stradaju srčani i plućni bolesnici, stari, gojazni, dijabetičari, pušači (sve što je Firer lično prezirao), kad se SARS-CoV-2 već ponaša kao prirodni saveznik nacističke eugenike i ubrzava zacrtanu eliminaciju delova stanovništva koji ne odgovaraju eugeničkim idealima Trećeg rajha?
Ali ako je etiketiranje ključnih epidemioloških mera protiv kovida kao naci-fašističkih na radikalnoj desnici posledica neznanja, zabluda i intelektualne inertnosti, otkud istu terminologiju nalazimo među obrazovanim i ‘progresivnim’ liberalima, koji su još na početku epidemije priviđali nacizam u primeni mera za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti?
Odgovor je da su to dva prividno suprotstavljena ideološka narativa od kojih nijedan ne dovodi u pitanje jedno od opštih načela kapitalističke ekonomike: načelo o individualističkoj delatnosti, odnosno individualistički koncept slobode izveden iz njega. I liberali i ekstremna desnica jednako i beskompromisno apsolutizuju princip lične slobode i prilagođavaju ga vlastitim ideološkim optikama.
Na prvom protestu protiv uvođenja vakcinalnih propusnica u Požegi, rezidencijalnoj adresi autora, jedan mladi govornik u konfuznom antivakserskom galimatijasu pozvao se čak i na Eriha Froma. Upravo je From u “Bekstvu od slobode” ubedljivo objasnio mračnu stranu delovanja kapitalizma na proces sve većeg oslobađanja; kapitalizam je fetišizacijom lične slobode u isti mah prouzrokovao i veću usamljenost i izdvojenost pojedinca, otuđio ga od sebe i od drugih i učinio podložnim novim oblicima potčinjavanja.
From je razlikovao dve vrste slobode: pozitivnu, “slobodu za” i negativnu, “slobodu od”. U neoliberalnom kapitalizmu i samoživim identitetskim sitničarenjima pojam slobode je skoro u potpunosti redukovan na njen negativni aspekt, na “slobodu od”. Kao takva, ona predstavlja svetu kravu i za liberale, koji zahtevaju slobodu od državnog intervencionizma, od mešanja vlasti u tržišne odnose, itd. i za desnicu, koja ovih dana na ulicama traži slobodu od vakcinacije, od kovid propusnica, od maski, od ‘globalne diktature’…
“Sloboda od” je dostigla kritičnu tačku u kojoj, gonjena vlastitom dijalektikom, u svojoj antivakserskoj verziji, više nego ikada preti da se pretvori u svoju suprotnost i ugrozi celo društvo. Izbor koji nam se u takvoj slobodi nameće je samo onaj između pokušaja izgradnje kolektivnog imuniteta (što se pokazalo nemoguće, jer u raslojenom i podeljenom društvu vlast nema autoritet da nametne obaveznu vakcinaciju) i žrtvovanja dela populacije pred zarazom (čemu smo svedoci).
za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović
LITERATURA:
Hitler’s Table Talk, 1941-1944: His Private Conversations, Enigma Books, 3rd edition, 2000.
Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998.
Erih From, Bekstvo od slobode, Naprijed, Zagreb i Nolit, Beograd, 1984.
