Ne dam tvom detetu koru hleba jer onda moje neće imati za sladoled

Jedna trinaestogodišnjakinja je davno napisala da niko nikad nije postao siromašan dajući drugima, a danas to ni mnogo stariji ne shvataju.

Autor: Blogdan
BUKA

Došlo je vreme kad ni Čovek više ne može da se bude. Od neljudi. Došle vreme kad moraš da objašnjavaš zašto treba voleti, zašto pomagati, zašto biti saosećajan. Isto zašto i udisati, izdisati, treptati… Baš tako jednostavno.

Ne treba zbog sopstvene muke izgubiti osećaj za druge. Kada izgubimo ljudskost šta nam ostaje? Par kila kostiju, malo mesa i creva puna govana. Kad se ostane bez duše, za nekoliko dana mrtvo telo počne da smrdi. Ako je duša otišla na bolje mesto, onda to i nije toliko strašno, al smrad živog čoveka bez duše – to je najstrašnije.

Merenjem kome treba pomagati a kome ne, samo izlazi na videlo nečovečnost, jer ko još može da pomisli da ikome ko je ugožen ne treba pomoći. Kad bi svako zaista pomagao svakome kome treba pomoć, ne bi imao vremena da vodi računa o tome kome ne treba pomagati, ili kojim prioritetom treba raspoređivati pomoć. To obično rade samo zaludni ili oni koji ne pomažu nikome. Oni koji pomažu, pomažu uvek, bilo gde i svakome.

Rekao bih svima onima koji patriotizam shvataju samo kao veličanje svojih uspeha a negiranje tuđe nesreće, koji ga pokazuju tako što panično čuvaju svoje a plaše se tuđeg, kojima raste jedino unižavanjem drugih a hvaljenjem svojih, to nije rodoljublje već mržnja. I to ona najočiglednija, sirova i opasna. Najviše po vas same.

Jadan je taj svet u kom su mediji reč izbeglica kamuflirali rečju imigrant. Jadna je ta država koju treba braniti od beskućnika, siromašnih i napaćenih. Jadna je bilo koja zemlja koja se boji nemoćnih kao da je mogu odneti sa sobom na tabanima. Jadna je bilo koja vera koja se boji da je postojanje neke druge može uništiti. Jadan je svaki čovek koji može ostati imun na plač deteta bilo koje rase, vere ili nacije.

S obzirom da je ovaj život suviše kratak, a nesreće su obično dugačke, danas ne pomagati znači odmagati. I ne samo danas, već oduvek. Nažalost, tu istinu znaju retki. Verovatno zato mnogi i pričaju da dobrih ljudi više nema. Sada ih nazivaju ludima, glupima, koliko vidim i izdajnicima, pa se sve manje i vide.

Jedna trinaestogodišnjakinja je davno napisala da niko nikad nije postao siromašan dajući drugima, a danas to ni mnogo stariji ne shvataju. Zato valjda siromašni dobrotom i ne pomažu, jer oni sigurno nemaju šta da daju.

 

Izvor: Blogdan