ADHD: Hiperaktivnost i manjak pažnje koji zahtijevaju liječenje
ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) predstavlja neurobihejvioralni poremećaj koji karakterišu deficit pažnje i hiperaktivnost. Neki od pokazatelja koji mogu upućivati na ovu vrstu problema su teškoće da dijete mirno sjedi, upadanje drugima u riječ, sukobi sa drugom djecom, kao i nereagovanje na kritiku i kaznu.
Prvi znakovi ADHD-a pojavljuju se u dojenačkoj dobi, gdje su prisutne teškoće u hranjenju i spavanju. Kako dijete postaje starije, znakovi su vidljiviji, pa tako djeca sa ADHD-om često veoma rano prohodaju, prestaju spavati danju, počinju ispoljavati agresivnost, javljaju se napadi bijesa. Njihova veza sa roditeljima je površna, tako da prilikom odvajanja ne osjećaju anksioznost. Sa druge strane, mnoga djeca sa ADHD-om su kreativna i ispoljavaju različite talente, poput onih za sport, muziku, glumu itd.
Još nije otkriven tačan uzrok ADHD-a, ali istraživanja sugerišu da neki faktori mogu povećati simptomatologiju ADHD-a. Neki od faktora koji mogu dovesti do ADHD-a su preuranjen porođaj i mala težina prilikom poroda, kao i konzumacija alkohola i psihoaktivnih supstanci tokom trudnoće. Nedostatak roditeljske brige, pretjerano gledanje televizije ili neadekvatna prehrana nisu uzroci ADHD-a, ali mogu uticati na jačinu iskazivanja simptoma.
Prevalencija ADHD-a kod djece osnovnoškolskog uzrasta kreće se između tri i sedam odsto. Kod dječaka se ADHD javlja četiri-pet puta češće nego kod djevojčica. Kod dječaka su češće prisutni simptomi hiperaktivnosti, a kod djevojčica je češći deficit pažnje. Kod 75 odsto djece simptomi traju i tokom adolescencije, a u 50 odsto slučajeva i u odrasloj dobi.
Farmakoterapija je najčešći tretman kod djece sa ADHD-om, a ista je učinkovita u 70 do 80 odsto slučajeva. Koristeći lijekove djeca se adekvatnije ponašaju – kooperativnija su, popustljivija i pažnja im se poboljšava. I psihoterapija može imati svoju ulogu u različitim fazama života djeteta sa ovim poremećajem.
ADHD je jedan od čestih poremećaja kod djece, te je zbog tog i važno razumijevanje i poznavanje simptomatologije istog. Ako okolina, prije svega roditelji/staratelji, te nastavno osoblje i stručne službe u školi, ne razumiju poremećaj djeteta lako je moguće da će poduzeti pogrešne postupke, što će imati negativne posljedice po dijete. Zbog toga je od posebne važnosti rano otkrivanje poremećaja, koje omogućava što raniji tretman djeteta, te savjetovanje roditelja ili staratelja, a od velike važnosti je i razumijevanje djeteta, pružanje podrške i kontinuiran rad sa djetetom.
NN
__________________________
NEVEROVATNA PRIČA O JEDNOM POTPUNOM IZLEČENJU DEFICITA PAŽNJE
Piše: Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Pre desetak godina dogodilo se nešto što me je ozbiljno zamislilo na temu odnosa genetike i vaspitanja. Pozove me jedna žena iz Crne Gore jer je čula da radim neurofidbek dijagnostiku i trening dece sa ADHD-om (deficit pažnje i hiperaktivnost) i zakažemo testiranje za njenog sina. Došla je sa mužem koji je bio direktor neke velike firme, ali on ih je samo dovezao i otišao odmah nekim poslom. Kod đetića od nekih 6 godina se s vrata videlo da je hiperaktivan. Oči mu igraju kao na ulju, protrčao je odmah pored mene da vidi šta ima po ordinaciji ni ne pogledavši me… Obavimo mi snimanje, i ja konstatujem da đetić ima deficit pažnje prilično izražen. Dam majci neka uputstva oko ishrane, promena u načinu vaspitanja i dogovorimo se da se vidimo za nekoliko meseci kad budu mogli da ostanu duže u Beogradu da krenemo sa neurofidbek treningom.
Dolaze ti oni posle neka 4 meseca. Ovaj put se pojavio i otac. Ja odmah, s vrata, imam utisak da su doveli neko drugo dete. Ovaj mališan me prvo pogledao u oči, pa se pozdravio i učtivo me pitao da li opet možemo da “igramo one igrice što se igraju mozgom”. Kad sam napravio prvi EEG snimak neurofidbekom mislio sam da mi se pokvario uređaj. Ovo nije onaj isti mozak. Dete nema deficit pažnje. Kako je to moguće, pitao sam se kad sam se uverio da sve radi kako treba. Drugi mozak! Da mi nisu doveli brata blizanca, da me provere, pomislio sam. Ali to mi je zvučalo budalasto.
“Šta ste mu radili, pa se ovoliko promenio? Da nisu kod vas u Crnoj Gori uveli tansplataciju mozgova?” Upitao sam roditelje.
Otac se smeje, a majka ispriča šta se desilo:
“Kad sam ja rekla mom mužu posle pregleda kod vas da našem djetetu fali pažnja, on je to malo pogrešno shvatio misleći da mu ne posvećujemo dovoljno pažnje. Pa reko: “E vala, da *ebe oca, toliko smo pucali kad se rodio, i sad njemu da fali pažnja. Od sjutra ćemo drugačije!”
“I šta ste drugačije radili od sjutra?”, upitah.
“Pa, otac ga uvatio pa ne pušta. Vodio ga sa sobom na posa, upoznao sa svima i predstavio ga kao naslednika. “Ovaj će vam jednog dana rukovodit” reka im je. Vodio ga na poslovne sastanke, u proizvodnju, svuda… Posle su se konsultovali šta je pametno raditi u firmi… za zamenika direktora ga proglasio… ma samo je u wc i u krevet iša bez njega. I eto, samo to se promenilo…”
“Ih,”, razmišljao sam, “kad bi se mogli na recept pripisivati očevi sinovima bar osam sati dnevno umesto concerte, ritalina i sličnih pilula za lilule…”
Završih sa njima čudeći se čudom, sa željom da što pre stignem kući i vidim šta mi rade deca, da im ne fali pažnja možda.
Izvor: Nebojša Jovanović
detinjarije.com
