Zombifikacija političkih partija
Završavajući mandat na mestu predsednice Nacionalnog saveta Republikanske stranke, Ronna McDaniel je pozvala partijske kolege da podrže izbor dvoje ljudi koje je Donald Trump lično odabrao da je naslede na ovoj funkciji. Posle ovacija prisutnih, konstatovala je da nema potrebe da pita ima li nekoga ko bi glasao protiv. To je bio zanimljiv trenutak jer je pokazao kako se procedure ustanovljene za zaštitu demokratskog procesa unutar stranke poništavaju aklamacijom.
Trump nije jedini desničarski populistički lider koji je političku stranku potčinio svojoj volji. Zarobljavanje partijske mašinerije je uobičajeno za populiste i autokrate, a istorija pokazuje da su posledice pogubne za demokratski politički sistem. Uspostavljanje autokratije u sopstvenoj partiji je logičan prvi korak na putu stvaranja autokratske države.
Istinu govoreći, pozivanje na demokratiju i pluralizam unutar političkih stranaka može zvučati idealistički. Beskrajne, iscrpljujuće i komplikovane debate najčešće se završavaju „pobedom“ najrečitijeg partijskog govornika – ili nekoga ko sutra ne mora da vozi decu u školu. Takođe, demokratija unutar stranke – kao i stranački izbori u Sjedinjenim Državama – strukturno favorizuje ideološke puriste koji naginju ekstremnim kandidatima, ili pruža prednost onim ljudima koji politiku doživljavaju kao hobi i proces im je važniji od rezultata.
Ali unutrašnje debate mogu proizvesti bolje ideje za razvoj stranačkih politika. U svakom slučaju, pobednici u debati mogu steći bolji uvid u argumente druge strane i činjenice koje im idu u prilog i verovatno će više uvažavati stavove gubitnika u unutarpartijskoj debati. Pošto kao pripadnici iste stranke zastupaju ista temeljna politička načela, razlike o kojima se debatuje obično se svode na to kako ta temeljna načela treba tumačiti i kakvim politikama ih implementirati. Ako gubitnici steknu utisak da im je posvećena dužna pažnja, manje je verovatno da će napustiti stranku.
Poštovanjem legitimne opozicije unutar sopstvene stranke političari pokazuju posvećenost osnovnim pravilima demokratske utakmice. Ako je odnos snaga ujednačen, istaknuti predstavnici gubitničke strane uvek će biti tu da povedu računa da pobednici ne odlutaju predaleko od ključnih partijskih načela – ili od demokratije. Mišljenje istaknutih partijskih kadrova ima veliki značaj za članstvo i mora se ozbiljno shvatati.
Trump je Republikansku stranku pretvorio u kult sopstvene ličnosti. Kritičari se istiskuju i napadaju (često im se preti nasiljem). Umesto da prihvati Nikki Haley kao dostojnu protivnicu u onome što politikološkinja Nancy Rosenblum opisuje kao demokratsko „kontrolisano rivalstvo“, Trump govori da za nju nema mesta u njegovoj partiji: „Ona je na njihovoj strani. Mislim da treba da promeni partiju.“ A upravo je Trump za vreme svog predsedničkog mandata postavio Haley za ambasadorku Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama.
Indikativno je i to što Republikanska stranka više i ne pokušava da ponudi bilo šta što liči na izborni politički program. Pred izbore 2020. jednostavno su ponovili program iz 2016. i zakleli se na odanost Trumpu. Stranka sa stvarnim političkim programom može podneti izborni poraz i odmah udvostručiti napore da pridobije glasače za sledeće izbore. Takve stranke imaju dugoročne planove, za razliku od stranaka koje zavise od trenutnih stavova pojedinaca i svaki izborni poraz doživljavaju kao kraj sveta.
Neki političari taj problem rešavaju tako što biraju rođake za naslednike i partiju pretvaraju u kvazidinastiju ili politički porodični biznis. To je porodica Gandhi uradila s Indijskim nacionalnim kongresom, na štetu sopstvene partije i indijske demokratije. U Francuskoj, Marine Le Pen predvodi radikalno desničarsku stranku koju je osnovao njen otac. Trump je na mesto kopredsedavajuće RNC-a postavio svoju snaju Laru Trump, zbog čega i Republikanska stranka počinje da liči na porodični biznis.
Vođa kulta ima nad sledbenicima moć koja je nedostižna čak i najharizmatičnijim političarima. Prava politička stranka pronašla bi način da zaustavi Trumpa i njegove fanatične obožavaoce pre pobune 6. januara 2021. I posle toga, republikanci su imali priliku da pokažu hrabrost i posvećenost deklarisanim načelima glasanjem za Trumpov opoziv u februaru 2021. Umesto toga, oni se protiv Trumpa izjašnjavaju isključivo u privatnim razgovorima ili nakon izlaska iz politike. Zato ovom strankom sada upravlja lider s duboko usađenim autoritarnim instinktima, očigledno nepodoban za obavljanje političkih funkcija. Jedna od dve stranke u američkom dvopartijskom sistemu okrenula se protiv same demokratije.
Problem nije samo Trump. U jednom delu mandata bivši predsednik Brazila Jair Bolsonaro nije pripadao nijednoj političkoj stranci, što znači da oko njega nije bilo političara srodnih uverenja koji ga mogu kontrolisati. Drugi radikalno desničarski populisti imaju političke partije, ali njima upravljaju na autokratski način. Poznati su primeri mađarskog premijera Viktora Orbána, indijskog premijera Narendre Modija, ili Jarosława Kaczyńskog, koji je tako čvrsto kontrolisao poljsku stranku Pravo i pravda, dok je ova bila na vlasti, da mu nikakva zvanična funkcija nije bila potrebna da bi upravljao zemljom.
Reforma propisa o političkim partijama može biti korisna. Partija radikalno desničarskog populiste Geerta Wildersa u Holandiji ima samo dva člana: Wildersa i jednočlanu fondaciju čiji je jedini član Wilders. Takva vladavina jednog čoveka ne bi bila zakonita u susednoj Nemačkoj, gde je propisano da „unutrašnja organizacija stranke mora biti usaglašena s demokratskim načelima“.
Naravno, unutarstranačka demokratija ima i nedostataka: lako može podeliti stranku na frakcije, što odbija glasače; takođe, može podstaći neproduktivne ili ezoterične debate zbog kojih može izgledati da je stranka previše okupirana sopstvenim problemima. Ali transformacija Republikanske stranke je primer koji pokazuje da su takvi rizici vredni prihvatanja.
Project Syndicate, 15.03.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
