“NA SRPSKOM DVORU MI S VILJUŠKOM BOC…” Ovo su neki od najočuvanijih mitova u Srba, a mnogi su zloupotrebljeni i u političke svrhe
Iako se, možda, čini drugačije, Srbi su mitovima posvećeni u istoj onoj meri u kojoj su to i drugi evropski narodi. Ali jeste zanimljivo ukazati na pojedina razdoblja naše povesnice kada smo mitovima davali mnogo veći značaj nego što istorija to omogućava, kaže istoričar Dejan Ristić.
Trenutni izdavački hit u srpskim knjižarama svakako je Ristićeva knjiga “Mitovi srpske istorije” u kojoj na zanimljiv i pristupačan način objašnjava 20 srpskih mitova i njihovu istorijsku utemeljenost. Kako, zapravo, nastaje mit? Kakva je to potreba jednog naroda da stvara mitove, prvo je pitanje za našeg sagovornika.
– Kao fenomen mit je star bezmalo koliko i ljudska vrsta. Stremeći tome da proniknu u najveće tajne života, prirode, sopstvenog okruženja, pojava, nepoznanica, izazova i opasnosti koji su ih okruživali naši drevni preci pokušavali su da razrešenja brojnih sudbinskih zagonetki pronađu i u magijskom, religijskom ili mitskom. Mit, s jedne strane, nastaje usled manjka znanja i veština koji su neophodni kako bi se došlo do istinitog i trajnog odgovora na važna pitanja koja život stavlja pred nas. Istovremeno, i neretko, mit nastaje i kao posledica potrebe da se identifikuje, definiše, opiše, rastumači, osnaži, okuraži, obodri, proslavi, tuguje, oplače, od zaborava sačuva događaj ili ličnost koji u dužem vremenskom okviru zaokupljaju pažnju pripadnika jednog naroda, verske, društvene ili neke druge zajednice. Mit je kroz istoriju imao svoju jasnu i snažnu funkciju koja je protekom vremena postepeno slabila, da bi danas, u razdoblju karakterisanom snažnim napretkom prosvete, nauke, kulture i umetnosti, postepeno postao prvorazredno dragocen segment pojedinačnog i zajedničkog, nacionalnog, verskog i društvenog identitetskog, istorijskog, kulturološkog religijskog, jezičkog, tradicijskog i drugog pojavnog oblika kulturnog nasleđa.
Mitovi postoje, verovatno, kod svih naroda. Koliko mi, a koliko drugi narodi u njih veruju i poklanjaju im značaja?
– Mitovi su karakteristični za sve narode, kulture i epohe. Pitanje odnosa prema mitu meandriralo je tokom brojnih prohujalih vekova te se kretalo u opsegu između apsolutnog poštovanja mita kao nečega u čiju istinitost nikako ne bi trebalo sumnjati pa sve do savremenog doba kada je neophodno uspostaviti jasnu distinkciju između konkretne istorijske i mitske stvarnosti. Srbi su mitovima posvećeni u istoj onoj meri u kojoj su to (bili) i drugi evropski narodi. Postojali su, naravno, i periodi kada su legende, mitovi i narodna tradicija imali veoma važnu i nadasve pozitivnu ulogu, ali i onih kada je interesovanje za njih postepeno slabilo ili čak i zamiralo, a sve usled ubrzanog napretka u oblasti prosvete, nauke, kulture i umetnosti. Za evropske narode, njihove kulture i tradicije posebno je dragocen tzv. romantičarski XIX vek, kada je došlo do znatnog buđenja nacionalne svesti i izbijanja brojnih oslobodilačkih pokreta koji su jedno od svojih glavnih izvorišta, pored ostalog, pronalazili i u mitovima.
Zbog čega su baš Srbi skloni da slepo veruju u mit?
– Pitanje je da li bi bilo utemeljeno kazati kako smo mi Srbi skloni tome da slepo verujemo u sopstvene mitove, ali jeste zanimljivo ukazati na pojedina razdoblja naše povesnice kada smo mitovima davali mnogo veći značaj nego što istorija to omogućava. Romantičarski XIX vek i te kako je dotakao slobodu, nezavisnosti i nepokoru odane Srbe koji su u svojoj bogatoj prošlosti, kako onoj istorijskoj, tako i onoj mitskoj, pronalazili dodatnu snagu da se tokom čitavog niza decenija izbore za obnovu sopstvene državnosti. Mitski događaji i ličnosti predstavljali su za naše slavne pretke primere koje je trebalo slediti i podražavati.
Koji su naši najsnažniji, najočuvaniji mitovi – oni koji odolevaju svakom naletu istorijske nauke?
– Mitska i istorijska stvarnost predstavljaju dva odvojena realiteta koji se na pojedinim mestima dodiruju i prožimaju. Nezahvalno je govoriti o mitovima koji odolevaju nauci, posebno ukoliko pod pojmom nauke podrazumevamo nešto što je utemeljeno na činjenicama i istini. Važno je ukazati i na to da se istorijska nauka ne konfrontira mitu, već da ona ima zadatak da utvrdi stepen istoričnosti svakog od njih pojedinačno. Dakle, mit nije suprotstavljen nauci na način na koji imaginarno nikako ne može da bude konfrontirano sa činjeničnim, odnosno istinitim. Svaki narod, pa i naš, težio je tome da uspostavi ili, tamo gde je to smatrano potrebnim, obnovi vremenom iskidane niti istorijskog, kulturološkog, jezičkog, identitetskog, verskog ili državotvornog kontinuiteta. Ta i takva potpuno razumljiva potreba dovodila je u pojedinim istorijskim razdobljima do svojevrsnog nacionalno-romantičarskog buđenja i zanosa tokom koga istoričari uočavaju ponovno oživljavanje, pa čak i otvoreno kreiranje simbolički važnih identitetskih elemenata narodne tradicije, legendi i mitova. Ovaj fenomen posebno uočljiv u razdoblju čitavog XIX, a u našem slučaju i u poslednjim decenijama XX, odnosno početkom XXI veka. Njega je, međutim, pratila jedna, istina globalna, pojava koja se na najjednostaviniji način može definisati pojmom “izmišljanje tradicije”. Ni naša kultura nije lišena brojnih primera manje ili više svesnog izmišljanja ličnosti, događaja, pa čak i misli koje smo bivali skloni da pripisujemo istaknutim istorijskim ličnostima. Setimo se, samo, čuvene “misli” Svetog Save I Srpskog, koji je u pismu episkopu Irineju izneo stanovište kako je “Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok… A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga”. Ukoliko bismo se zainteresovali za sam istorijski izvor koji bi sadržavao ovu misao svetitelja, ustanovili bismo da ne postoji nikakvo pismo Svetog Save I Srpskog episkopu Irineju, kao i to da istorijska nauka može da potvrdi da nije postojao nijedan svetiteljev savremenik među srpskim arhijerejima koji je nosio ime Irinej. Ukoliko nas ovo neočekivano saznanje ne bi potpuno obeshrabrilo u našem daljem traganju za istinom, došli bismo do činjenice da je tu “misao” Svetog Save I Srpskog 1980. godine izmislio publicista Milan D. Miletić, koji ju je objavio u svojoj knjizi pod naslovom “Brojanice Svetog Save”. No, bez obzira na to što sa potpunom sigurnošću znamo da se u ovom slučaju radi o nečemu što je izmišljeno tek pre oko četrdeset godina, mnogi od nas će i dalje nastaviti da u prigodnim situacijama navode ovu svetiteljevu “misao”.
SVETI SAVA, FRESKA, STUDENICA, 13.VEK
Da li imamo mitove iz neke sasvim bliske istorije i da li ih očekujete i u savremenoj istoriji?
– Naravno, evo mita koji je nastao 2000. godine. Opšte je poznato da vlasti, politički pokreti, partije i grupe nisu prezali od toga da svesno uspostave kontinuitet kreiranjem prošlosti izvan stvarnog istorijskog konteksta. Ovde navodimo slučaj izmišljanja jednog od elemenata navodnih proročanstava čuvene braće Tarabića iz Kremana. Zarad postizanja uspeha Vojislava Koštunice na jugoslovenskim predsedničkim izborima u septembru 2000. godine, Dušan Kovačević i Branislav Lečić smislili su jedno potpuno novo tzv. Kremansko proročanstvo koje je glasilo: “Srbija će trista čuda pretrpeti, ali će zatim doći čovek iz naroda koji u svom prezimenu nosi ime sela odakle je”. Da li delom zbog tog “proročanstva” ili usled realne podrške građana, no Vojislav Koštunica je tada pobedio Slobodana Miloševića i postao novi predsednik SR Jugoslavije.
Koliko su mitovi zloupotrebljavani u političke svrhe i da li smo i tome skloni?
– Veoma često. Primeri takvog postupanja su izuzetno brojni. Evo dva neretko zloupotrebljavana mita: jedan od mitova koji predstavlja simbolički odraz snage srpske srednjovekovne države odnosi se na “detalj” istorijskog događaja – susreta nemačkog kralja i cara svetog Rimskog carstva Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje do koga je došlo 27. jula 1189. godine u Nišu.
Veoma često se u javnosti može čuti tvrdnja kako je nemački vladar, tokom obeda koji je bio priređen u Nišu, hranu uzimao rukama, dok su veliki župan i njegovi plemići to činili koristeći viljuške izrađene ništa manje nego od čistog zlata. Kako bismo utvrdili da li u tim rečima ima istorijske istine, potrebno je da se upoznamo šta nam o tom događaju svedoče istorijski izvori.
Nikola Radosavljević, ,,Zlatne viljuške Stefana Nemanje”, olovka na papiru, 30 h 40 cm, 2019.
Indikativno je da nam o tom susretu svedoče isključivo istorijski izvori nemačke i vizantijske provenijencije, ali ne i oni srpske. Začuđujuće je i to da nam o tom važnom događaju niti jednu jedinu reč ne govore Nemanjini biografi i sinovi Sveti Sava I Srpski i kralj Stefan Prvovenčani. Među istorijskim izvorima vizantijske provenijencije o ovom događaju krajnje uopšteno svedočio je Nikita Honijat, koji je u to vreme bio upravitelj grada Filipopolja (današnjeg Plovdiva). Honijat u osvrtu na ovaj susret niti jednom jedinom rečju ne spominje svečani obed, kao ni eventualno korišćenje pribora za jelo. Izvori nemačke provenijencije znatno su bogatiji i oni obuhvataju više spisa. Potrebno je ukazati i na svojevrsni “dodatak“ mitu o navodnim zlatnim viljuškama koje je Stefan Nemanja koristio tokom obeda priređenog u čast Fridriha I Barbarose. Stefan Nemanja je caru ponudio vazalni odnos, kao i brak između sina njegovog brata Miroslava i kćerke uticajnog istarskog markgrofa, što je sve trebalo da bude potvrđeno i potpisivanjem posebnog sporazuma. Do tog dogovora, međutim, nije došlo tako da se, sledstveno tome, nije stiglo ni do potpisivanja sporazuma. No, ta istorijska činjenica nije sprečila Ivicu Dačića da 14. marta 2014. godine, tokom obraćanja učesnicima Kopaonik biznis foruma, uputi poruku sledeće sadržine: “Neće se ljutiti nemački ambasador i ambasadori EU što ću podsetiti da Srbija sada obeležava 900 godina od rođenja Stefana Nemanje koji je potpisao prvi međunarodni dokument sa tadašnjim vladarom Barbarosom u Nišu. Stefan Nemanja se potpisao, a Barabarosa je stavio palac”, ponosno je naglasio srpski premijer. U svega nekoliko rečenica jedan od najviših državnih zvaničnika naše zemlje izrekao je, nažalost, više neistina. Niti su Stefan Nemanja i Fridrih I Barbarosa postigli bilo kakav sporazum, a još manje su taj dogovor, pretočen u nepostojeći dokument, potpisali, i to jedan svojeručno, a drugi ništa manje no svojim carskim palcem.
Nikola Radosavljević, ,,Dve krune Stefana Prvovenčanog”, olovka na papiru, 30 h 40 cm, 2019.
A drugi mit…
– Veoma smo ponosni i na to što je, navodno, Jelena, supruga kralja Stefana Uroša I Velikog (1243 – 1276), poticala iz porodice Anžu. Posebno nam je romantičan i gest našeg vladara koji je, u čast dolaska svoje neveste, naredio da se obale reke Ibar kroz čiju je dolinu prolazio drum kojim je Jelena stupala zasadi jorgovanima. Međutim, ukoliko bismo u istorijskim izvorima tragali za poreklom kraljice Jelene, iznenadili bismo se kada bismo shvatili da ona svojim poreklom nije bila ni u kakvoj vezi sa porodicom Anžu. Naime, Jelenin otac bio je Jovan Anđeo (koji je nosio titulu vojvode Srema i grofa od Kovina), a majka Matilda od Vijandena. Jovan Anđeo je bio sin vizantijskog cara Isaka II Anđela i Margarete Ugarske, kćerke ugarskog kralja Bele III. Njegova supruga Matilda od Vijandena je bila kći Margarete od Namira i Anrija, grofa od Vijandena. Dakle, činjenično je potpuno pogrešno titulisati kraljicu Jelenu kao “Anžujsku”. Odakle potiče uverenje da je vladarka poticala iz porodice Anžu? Istovremeno, da li je istorijski utemeljena i povest o “Dolini jorgovana”? Anžujsko poreklo kraljice Jelene izmišljeno je tek krajem XIX stoleća, a “Dolinu jorgovana” je 1991. godine na najlepši mogući način izmaštao i u svojoj istoimenoj zbirci bajki iste te godine objavio naš istaknuti književnik Tiodor Rosić.
Mitovi srpske istorije
Zanimljiva je priča kako je došlo do objavljivanja knjige “Mitovi srpske istorije” Dejana Ristića. Feljton o srpskim mitovima Ristić je počeo da objavljuje upravo u “Blicu nedelje”. Posle dva-tri nastavka, Manojlo Vukotić, direktor i vlasnik “Vukotić medije” ponudio je Ristiću da na tu temu objavi knjigu. Tako čitaoci “Mitova srpske istorije” danas imaju priliku da uživaju u dvadeset izvanrednih istorijskih priča, uz maštovite ilustracije našeg mladog grafičara Nikole Radosavljevića.
Nikola Radosavljević, ,,Pričešćivanje koje se nije odigralo”, olovka na papiru, 30 h 40 cm, 2019.
