Pismo o Ćosiću: Fusnota o banalnosti zla
U naraciji srbijanskog javnog mnjenja neotesani patuljak nekrofilskog šunda i dalje uživa status seoskog vrača. Cela situacija bi možda umesto groteskne bila samo komična, da nije činjenice da je jedini razlog za famu o ocu nacije bila potreba smenjujućih sponzora za akademikom koji će biti voljan da po nalogu blagosilja pljačke, raseljenja i konačno genocid
(Piše: Aleksandar Lučić – http://www.e-novine.com)
Par dana pred Novu godinu održana je „tradicionalna“ konvencija grupe srpskih studenata u inostranstvu, navodno su zamolili Dobricu Ćosića da im se obrati. Ovaj im je molbu blagonaklono uslišio, doduše pismom; valjda mu je bilo preteško da ustaje iz sanduka.
U pismu zahteva od podmlatka – koji je imao sreće da studira u inostranstvu – da poklone svoje živote nekoj nebuloznoj izmišljotini o naciji kojom se ponosi kao da je nešto čega se sam dosetio, a ne prosta onomatopeja smrti i rušenja. Optužuje za izdaju one koji uspevaju da se spasu, podmuklo podgrevajući nacionalističku histeriju među onima koji ostaju. I tako dalje, uobičajeno. Pored sve njegove žudnje za karizmom, ostaje samo utisak ledenog ljudoždera koji, uplašen da će ga zaboraviti, traži svežu krv. Kao da ga u (predugom) životu održava samo to sladostrasno brojanje mladih tela ugrađenih u njegovu senku i fantazija da je svaki leš samo žrtva vredna neke pravde koju svojim postojanjem simboliše.
Setio sam se divne sage o Sandmanu, melanholičnom gospodaru snova, koji će u jednoj epizodi upasti na konvenciji masovnih ubica i presuditi im poklonom svesti o njihovom mestu u svetu: “For this is my judgment on you: that you shall know, at all times and forever, exactly what you are. And you shall know exactly how little that means.”
Studenti, prevedite ovo Ćosiću, on ne razume engleski.
Zaista, bilo bi sjajno osuditi ga na svest o sebi, i to ne samo na svest o tome koliko je beznačajan u stvarnom svetu, već i da je običan zlotvor, da su sve njegove tlapnje o Srbiji, „ozločinjavanju“ nacije, o obmanama i zaverama samo nemoć razuma nikad dovoljno obrazovanog, informisanog, preispitanog – mrak duše okovane sitnim interesima i krupnim strahovima. I da se izvukao, da je jedino dostignuće koje mu se može priznati to što je, ruku krvavih do lakata, dočekao duboku starost.
Prekasno je za nadu da će ga stići zakoni, sudovi i zatvori. Pritom, poput serijskih ubica u priči o Sandmanu, pred publikom srbijanske javnosti nadmeno truća o nužnostima, pravdajući zločine osećajem da predstavlja nekakvu alatku istorije ili sudbine. Bilo bi sasvim dobro onda presuditi mu na taj način, bilo bi pravedno da ga ta svest ne napusti do poslednjeg daha, da provede to malo što mu je ostalo od života u nesreći i kajanju.
Za sad od toga nema ništa.
Ono malo glasova koji su upozorili na prevaru i licemerje, izloženi su špaliru pretnji na socijalnim mrežama i de facto pozivima na linč u štampanim medijima. Navodno, osnovna zamerka je nedostatak poštovanja prema beskičmenjaku koji je kroz ratove, revolucije, čistke i prevrate prolazio netaknut, prilagođavajuči se večitim izigravanjem ideologa najjačih. Tako na kraju godine u kojoj se Evropa sa zbunjenim osmehom pita o svom zdravlju zato što je tupavu knjigu lake erotike pročitalo nekoliko desetina miliona ljudi (Fifty shades of gray je samo u štampanoj formi prodata u preko deset miliona primeraka), u naraciji srbijanskog javnog mnjenja neotesani patuljak nekrofilskog šunda i dalje uživa status seoskog vrača. Cela situacija bi možda umesto groteskne bila samo komična, da nije činjenice da je jedini razlog za famu o ocu nacije bila potreba smenjujućih sponzora za akademikom koji će biti voljan da po nalogu blagosilja pljačke, raseljenja i konačno genocid.
Odavno više nisam student, odavno sam mu van dometa i odavno znam da se neću vraćati u Srbiju. Verujem i da ogromna većina tih klinaca koje Ćosić proziva zna da državu u kojoj on ima bilo kakav glas ne može da spase milion pametnijih od njega, a kamoli sto paćenika. Ipak, gadno je videti ga još uvek u punoj snazi. Sasvim je izvesno da će od kompletnog Ćosićevog životnog dela, koliko god on maštao o značaju, uskoro ostati samo mučna fusnota u studijama o banalnosti zla – ali teško je ne poželeti ogavnom starcu da spozna, jednom i zauvek, tačno šta je on, tačno ko je i koliko to zaista malo znači.
