Milena Marković: Cinizam je posljednje utočište nedarovitih

“Istorija nije gotova, istorija je živa stvar i stalno se oblikuje prema raznim interesima, a pre svega prema interesima moćnih. Priča o Gavrilu Principu je danas važna i biće uvek važna zato što je to priča o malom i nemoćnom koji sanja da bude jednak i važan, i zato što on u svojoj borbi strada misleći kako ona možda jeste uzaludna u tom vremenu, ali da će doći vreme, možda, kada će taj mali postati neko i nešto. I zato što je priča o Gavrilu Principu slobodarska priča o idealima slobode, bratstva i jednakosti”

(Autor: Muharem Bazdulj i Nebojša Grujičić)

Milena Marković (1974), pesnikinja i dramska spisateljica, neobična je i jedinstvena pojava na ovdašnjoj umetničkoj sceni. Sa suptilnim osećanjem za jezik, nesvakidašnjim darom da uhvati duh vremena i skoro jurodivom sposobnošću da vidi ispod površine, Milena Marković je stvorila široku sektu čitalaca koji njenim stihovima pristupaju sa kultnom posvećenošću. Izvan interesnih serklova i izdašno dotiranih koterija podobnih, s pozicije svesno odabrane margine, ona se svetu obraća samo svojom umetnošću. S Milenom Marković razgovaramo povodom njene nove drame pod naslovom Zmajeubice – junački kabare koja će biti postavljena na sceni JDP-a početkom naredne sezone. Reč je o drami koja tematizuje Mladu Bosnu, odnosno Sarajevski atentat. U originalnom i formalno inventivnom dramskom tekstu, Milena Marković se hvata u koštac sa jednom od za nju opsesivnih tema. Uostalom, na nenametljiv način Gavrilo Princip je lajtmotiv jedne od njenih najpoznatijih pesma: Laku noć, sinovi moji. U vremenu kada, a povodom predstojeće stogodišnjice Sarajevskog atentata, mnogi naprečac tek otkrivaju celi “mladobosanski kompleks”, treba istaći da Milena Marković pripada onoj liniji naše kulture koja u Mladoj Bosni već odavno vidi jedan od njenih ključnih međaša. Razgovor započinjemo pitanjem o njenoj novoj drami.

Od kada hronološki počinje drama Zmajeubice – junački kabare?

Od 15. juna 1910, od Žerajićevog atentata na okupacionog poglavara Varešanina. S tim da sam se dosta poigravala s formom komada. Drama zapravo počinje u jednoj učionici s početka XXI veka. Učenici sede u njoj i razgovaraju o nekim, jel, “kontroverznim” temama. Počinje rasprava i odjednom jedan od učenika počinje da igra Žerajića i peva song koji se zove “Šest metaka”.

Pet za Varešanina i jedan za sebe.

Da. On je značajan jer su Princip i ostali mladobosanci njega doživljavali kao prvog junaka, pobunjenika. Čak je u njihovoj svesti taj zapravo jalov i očajan čin više značio jer je kao jalov, očajan i spontan čin bio znak da tako dalje više ne može. Isto tako, poznato je bilo da je Varešanin izašao iz kočija i šutnuo umirućeg Žerajića. Naravno, u svakoj istorijskoj građi koju sam proučavala jako sam vodila računa šta bi moglo biti propaganda a šta je istina. Tog šutiranja je stvarno bilo. I mogu da ga zamislim po Aristotelovoj verovatnoći, Žerajić je bio jedan mali drugorazredni šljam u očima tog poglavara, pa šta drugo da mu radi nego da ga šutne.

Zašto se drama zove Zmajeubice – junački kabare?

Ova tema me je dugo kopkala, a za samo pisanje drame ozbiljno sam se spremala, čitala literaturu, sve do čega sam mogla da dođem, od Masleše i Dedijera do tekstova u “Vremenu” i “Gradca” posvećenog Mladoj Bosni. Čitajući o atmosferi u kome su mladobosanci sazrevali, naišla sam na Ničea – koga su oni čitali, a i ja u njihovim godinama – i kod njega pronašla taj izraz – “zmajeubice”. A izraz “junački kabare” je jasan, ne moram da ga objašnjavam. Bila mi je potrebna forma u kojoj ću uspeti da prikažem jednu široku i duboku priču. Tako da ima i retorike, i pevanja, i igranja i klasične dramske replike. Znači, kabare.

Ima nečeg romantičnog u naslovu drame.

Ja volim klasičnu podelu pesnika i pisaca na romantičare i klasičare, a priču o Mladoj Bosni uvek sam doživljavala romantično, naravno ne u sentimentalističkom, nego u izvornom značenju pojma “romantizam”. U tzv. romantičnom prikazivanju sveta ima pre svega uvek nečega napetog i stalno je prisutan antagonizam. Kada nije prisutan antagonizam, onda je u pitanju ironija i večna ambivalencija, odnosno igra, umetnost radi umetnosti. Ali i u takvim delima postoji neko večno načelo koje stoji iza sistema vrednosti koje je postavio autor. Iza njega je lirska opijenost, egzibicionizam, žestina, natčulnost, onostranost, neobuzdanost. I isto tako stalno preispitivanje, sumnja, dinamika, to je isto tipično za tzv. romantičarske pokrete. I uvek sam mislila da u stradanju mladobosanaca ima veličine i elemenata istinske tragedije. Oni su stradali kao mučenici u borbi s jačom silom, unapred svesni da će tu borbu izgubiti…

Ali ima i predromantičarskog ključa u njihovom životu, da se napravi od života umetničko delo. Čabrinović je išao da se fotografiše pre nego što je krenuo u atentat, to je bila njegova fotografija, za istoriju.

I sada takođe preovladava, ja bih rekla, romantičarski ključ u umetnosti koja vredi, jer je ovo vreme isto tako vreme velike promene. U takvim epohama prisutne su i eshatološke teme, tako je i bilo u srednjem veku, u doba romantizma, početkom dvadesetog veka, opet između dva velika rata itd…

Mladobosance u kulturološkom ključu gledaš u kontekstu evropskog romantizma, što je i tvoje poetičko polazište, kako si i ranije naglašavala. Pojasni.

Klasicizam teži harmoniji, čistoti i uslovno je optimističan, dok je romantizam svestan haosa, ništavila, mraka i neizrecivog… Ja pripadam romantičarskoj tradiciji evropske kulture. Isto tako pripadam uličnom stvaralaštvu koje je nastalo u Engleskoj i Francuskoj između trinaestog i petnaestog veka i na koje su romantičari prvi obratili pažnju. Najbolji izraz tog doba bila je gradska, ulična poezija, koja se kasnije nastavila preko romantičara, dekadenata, nadrealista i simbolista do današnjeg vremena. Ova gradska poezija je nastala kao reakcija na veliku kugu sredinom XIV veka, koja je odnela trećinu zapadnoevropskog stanovništva. Pesnici su tada u različitim registrima opevali “plač Pariza” ili “plač Londona”. Prvi je, uslovno rečeno, bio južnjački, vezan za mediteranski mentalitet, skaredan, groteskan, lascivan, lakrdijaški, najpoznatiji predstavnik je Fransoa Vijon; a drugi je bio severnjački, melanholičan i mračan, i njen najbolji predstavnik je predromantičar Vilijam Blejk.

Dakle, prvi izvor takve poezije je smrt, ali ne ljubav prema smrti ili strasna ljubav prema Bogu – što je viteški ili hrišćanski princip oličen npr. u Tristanu i Izoldi – nego hvatanje u kolo sa smrću, u dans makabr. Drugi izvor je pobuna protiv moćnih, ali sa svešću da se moćni menjaju i da niko nije nedodirljiv. Uzgred, u našim umetničko-profiterskim sredinama ljudi se pretplate na jednu pobunjeničku liniju i od toga čitav život udobno žive. I treća linija, treći izvor gradske poezije – to je ulica, njene lepote i njeni užasi.

Zanimljivo je da je ta ulična poezija zapravo bila narodna i pučka, to je veoma bitna razlika koja se vidi u tom odnosu prema smrti i stradanju. Ona nije aristokratska po svom sistemu. To nema veze ko ju je pisao i kakvog je porekla, u svojoj suštini to pevanje je životno i narodno i žestoko. Iz toga nastaju razne balade koje mi dan-danas znamo, a iz tog izvora pije npr. Bertold Breht, kao i mnogi kantautori rok muzike.

Kada kažem romantizam, mislim na ove stvari. I naravno, ja baš volim nekoliko knjiga iz nemačkog predromantizma koje imaju veze sa našom temom, Vertera, na primer… On govori o samoubistvu nekoga ko je mlad, ko tek treba da odraste i da se susretne sa svetom kompromisa, sa svetom odraslih. Gete je u simboličnom samoubistvu mladosti u odnosu na starost našao izlaz za svog junaka, i pružio mu priliku da od sopstvenog života načini umetničko delo… S tim da tu postoji i jedan perfidan momenat, a to je da je Verterova sudbina bila takva zato što on možda uopšte nije bio dobar slikar i da je shvatio da u umetnosti nikada neće domašiti ono o čemu je maštao. I on je pre vremena sve razumeo i nije mogao s tim da se pomiri.

Pored evropskog romantizma, ima li u činu, zanosu i stradanju mladobosanaca nečeg specifično lokalnog, našeg, kulturnog nasleđa?

Naša je strašna patnja i strašna želja za nečim većim što stalno izmiče. Jeste… Ima jedan fantastičan nemački izraz koji tu čežnju opisuje, Sehnsucht… To je, dakle, osećanje da si mali, nemoćan, a da si zaslužio to nešto veće što ti stalno izmiče. I to osećanje može da bude ispunjeno strahom i patnjom a isto tako i sladostrašćem. I Rusi dosta znaju o tome. Samo, to su ogromni narodi. Eto, koliko god banalno zvučalo, ali i to je to naše. U toj nemogućoj želji za samoostvarenjem, često pogubnoj, ima istinske veličine. Ima još takvih malih naroda; Irci su, na primer, takvi, ali oni imaju sreću da govore engleski. Mada neki Irci ne vole što govore engleski, radije bi govorili gelski. Ono što ja stalno pričam, a što za svakodnevni život baš i nije nešto utešno, jeste da u toj želji za veličinom ima nekog, možda višeg, smisla… To jeste romantično, to jeste tragično, i to ima Mlada Bosna. I to je ponekad imala i ovdašnja politika, samo što se sticajem okolnosti to ispostavljalo nekad kao dobro, a nekad kao loše, u zavisnosti od svetske igranke…

Objašnjavajući odakle su došli mladobosanci, Dedijer se pozivao na naše kulturne arhetipove. Šta su po tebi naši kulturni arhetipovi?

Epska poezija. Toga dosta ima u Zmajeubicama. Tri naša osnovna epska arhetipa su južnjački, groteskni, lakrdijaški, onaj koji igra sa smrću u kolu, njega predstavlja Marko Kraljević, drugi je plemeniti Banović Strahinja, i treći je mračni Maksim Crnojević… To su naši arhetipovi. Nije naš arhetip potraga za Gralom. To je anglosaksonski arhetip u čijoj osnovi je želja za osvajanjem i preoblikovanjem sveta. On je, na primer, vrlo značajan za žanr vesterna. Toga, međutim, kod nas nema, ne bi ga ni moglo biti, niti ja tako nešto priželjkujem… Pored čežnje za većim, kod nas je, čini mi se, tu i patnja za izgubljenim carstvom.

To je slično Njegošu.

Naravno. Njegoš je predivan pesnik. Uvek me zbunjivalo: odakle uopšte on…? Odakle se stvorio? Možda je i kod njega reč o nekoj vrsti nemoći i megalomaniji usled te nemoći. Sigurno je da kod frustriranih malih kultura ima neke megalomanije, koju možeš da posmatraš kroz crnu komediju, ili možeš da svemu tome daš neku veličinu, prema sklonostima i kakav je već čiji stil. Njegoš je veliki.

Kada si se prvi put srela s Gavrilom Principom, sećaš li se?

To je bilo davno. Sećam se kada sam prvi put videla onu čuvenu Principovu fotografiju i videla taj njegov pogled. Inače, pošto sam rano počela da čitam ozbiljne knjige, nailazila sam i ostajala fascinirana fotografijama ljudi sa hipnotičkim pogledima – takav pogled ima Tolstoj, ili Dostojevski. Držala sam na zidu Beketa. On ima taj intenzivan pogled. Mada, možda je to samo onaj tipičan alkoholičarski pogled…

Jedan pesnik, Odn čini mi se, rekao je da taj njegov pogled potiče od hronične zubobolje od koje je patio.

Da… Ali u licu i pogledu, i mojoj fasciniranosti njima, zapravo nema ničeg banalnog. U tom smislu je normalno da jedna pretpubertetska devojčica može da reaguje tako na jedan takav pogled s fotografije na kojoj je neko ko nije razmišljao kakav će utisak na slici ostaviti, ko se nije nameštao za slikanje. Princip mi je izgledao strašno dirljivo, mlado, potresno. Pogled mu je bio bezvremen… Ne, ne umem da opišem taj pogled, jedino ako napišem pesmu… To je strastan pogled, pogled zagledan u smrt… Eto, to me je fasciniralo. I kada nisam mnogo o njemu znala, držala sam njegovu sliku koja mi je zbog tog pogleda bila uzbudljiva. Kasnije su me intrigirale priče o posvećenim ljudima, borcima spremnim da se za nešto žrtvuju. Ima toga kod Andrejeva, na primer, čije sam knjige volela. I kada sam počela da čitam o Principu i Mladoj Bosni, svašta se tu još umešalo, ideja socijalne pravde, anarhizam, borba za slobodu, mnogo stvari koje su me godinama mučile… I na kraju sam jedva dočekala da to ispišem, i da to grunem iz sebe. Ja sam već jedno pet godina u jednoj tolstojevskoj jeretičkoj životnoj fazi, čitam dva puta godišnje Vaskrsenje. Da mi je drugačije išao život, možda bih postala ozbiljan vernik. Ovako sam bogumil možda, ne znam ni sama. Stalno mislim o tome i vrlo me privlači.

Dobro, to je kada je reč o kulturnoj matrici iz koje su oni proizašli, ali Mlada Bosna je ipak bila politički pokret. Koji je politički sadržaj Mlade Bosne tebi važan, gledano iz današnjeg vremena?

Naravno, svesna sam političkog. Kao i toga da je vek kasnije moguće povući mnoge paralele s našim vremenom. Mi smo danas u mnogo drugačijoj poziciji nego što je bila Principova generacija. Da je ostala ona zemlja, Jugoslavija, nama bi trebalo bar još pedeset godina da postanemo ozbiljna evropska zemlja. Ali ta zemlja je rasturena. Ja nisam politički naivna ili infantilna, i znam da su na taj raspad dosta uticale moćne zapadne sile. Baš kao što znam da iste sile meni kao umetniku pomažu više nego što mi pomažu ovi moji domaći… U tom smislu ja sam, kao i mnogi ovde, u prilično šizofrenoj poziciji… U istoj su poziciji bili i pesnici početkom prošlog veka, ali su oni ipak mogli da se okupe oko nekih ideja koje su imale utopijski karakter. Te ideje je danas teško razlučiti, ta voda je naknadno dosta zamućena…

Kada govoriš o toj šizofrenoj situaciji, Austrougarska je otvarala gimnazije u Bosni u kojima su se školovali oni koji su je kasnije rušili. Mada su gimnazije otvarane (svih šest) pre svega da bi se u njima školovao činovnički kadar za upravu nad okupiranom kolonijom u kojoj se održavao kmetski poredak.

Tada je u evropskoj politici vladao određeni tip imperijalizma, a svaki imperijalizam je dosta frustrirajuća stvar. Tačno, on pospešuje trgovinu i gradi puteve, što je zgodno za posredničke delatnosti, ali njega ne zanimaju kultura niti prosveta nekog malog naroda čiji svakodnevni život takođe uređuje. Pogledaj, mi smo sada u situaciji da je pitanje hoće li se održati naši univerziteti jer je naš obrazovni sistem pred kolapsom. Hoće li i naša deca za deset godine ići u Peštu ili Beč da se školuju kao što su išla pre sto godina… Pa je bilo potrebno nekoliko decenija da se jedna generacija konačno iškoluje, i to baš zahvaljujući tom imperijalizmu… Ali kada se s njim direktno susretneš u obliku kakav je bio recimo u Bosni pre sto godina, ili danas, ti onda nešto nanjušiš: gladan si svega i misliš da imaš pravo na nešto, ali ti je to pravo uskraćeno. Ne da ti to pravo nije dato zbog neke teorije zavere, nego je činjenica da nisi ravnopravan. To danas osećam ja, “kao renomirana evropska umetnica”, a mogu misliti kako se osećaju mladi ljudi…

Hajde, jedno pitanje koje se često postavlja: Da li je Gavrilo Princip bio terorista i ubica ili borac za slobodu? Čemu služe rasprave na ovu temu? Meni se kosa na glavi diže kad čujem kako se okolo besomučno ponavlja propagandna laž kako je nesrećno stradala Sofija Hotek bila trudna, kao da time treba dodatno naglasiti Principovu monstruoznost.

On nije bio terorista jer on nije otišao u Beč i tamo ubio Nadvojvodu, nego je on ispred svoje generacije i istomišljenika izveo tiranoubistvo kao politički i slobodarski čin. I sam je rekao da nije on ubio čoveka, on je ubio Cara. A ja se na kič sentimentalizam uvek setim Bolkonskog koji priča o ratu i o gospođicama koje kažu “jao što je tele slatko, neće valjda da ga kolju, a onda jedu šniclu”.

Ja mislim da sad razne zemlje u svojim državnim interesima ispisuju istoriju ponovo i mislim da je toga uvek bilo. A moje je da se bunim.

Od mladobosanaca do danas forme imperijalizma su se prilično izmenile. Evo primera. Pre nekoliko godina, admiral Majkl Malen je sa mesta načelnika Združenog generalštaba oružanih snaga SAD, govoreći o važnosti upotrebe “meke sile” u spoljnoj politici, govorio da rat treba voditi tako da pobeda ne izgleda kao nokaut već kao oporavak od duge bolesti. A doslovno je izjavio: “Bojno polje nije više nikakvo polje, ono je danas u svesti ljudi.” To zvuči prilično šamanistički, jelda? A kada govorimo o “promeni svesti“, a isključimo pejotl i šamanizam, onda smo na prostoru kulture. Koja je u ovom smislu linija odbrane od imperijalizma? I zašto bismo se protiv njega uopšte borili? On će bar napraviti puteve.

Ne znam koja bi bila linija odbrane od imperijalizma osim neko unutrašnje jačanje, koje opet ne znam kako bi trebalo da izgleda… Ja sam veliki evroskeptik, ali se bojim da su moje ideje koliko nemušte toliko i radikalne. Ne znam da li je takozvani evropski put pravi put, ili možda ima i nekih drugih… Ja bih volela da postoji i neki treći i peti put, u stvari sigurna sam da ga je moguće naći…

Evo, Grčka nema više nacionalnu televiziju. Pričala sam pre neki dan s nekim vrlo pametnim Nemcima, pričali smo o raznim stvarima, ali kad krene priča o Grcima, oni odmah kažu da su Grci lenji, da kradu i lažu, i tako… I o tome nema rasprave. Nisu ovi moji Nemci rasisti, daleko od toga, ali oni su poverovali u tu priču jer samo to slušaju… Bilo mi je krivo. Gnušam se načina komunikacije gde ti neko kao vrhunski argument ponavlja “ti si to i to”.

Kreiranje i održavanje stereotipa nije baš tako nova politička disciplina niti sredstvo sprovođenja političkih interesa. Naš je problem često što s vremenom poverujemo u njih i počnemo da imitiramo sve negativne stereotipe o sebi.

I ja sigurno imam svoje istorijske predrasude, ali se stalno trudim da se preispitujem i da sumnjam. Tako me je otac naučio, on je imao tu razvijenu intelektualnu svest kao i mnogi iz tih generacija. Ali ovo o Grcima je budalaština, naročito što sada nisu više samo Grci, već su i Irci, Španci, Portugalci, Italijani, lažljivi, kvarni i lenji narodi. A zapravo u toku je jedna veća igra u kojoj moćni postaju još moćniji, što dovodi do dalje radikalizacije i ogromnih problema, i niko ne zna kako će sve završiti. Ne dobro, bojim se.

Šta ti braniš u svojoj drami?

Ja branim… ne znam kako to da kažem a da ne bude naivno. Branim nešto što se naziva sloboda. Bez agitacije, da se razumemo. Branim pojam slobode, znajući vrlo dobro njene zamke. Priča o Mladoj Bosni je priča o slobodi, velika i čista stvar, čista priča. To je priča o mučenicima koji su stradali, koji su bili žrtvovani. Grozno i teško su svi umrli…

Dobro, nisu baš svi, jedan je dobio Nobelovu nagradu. Ključna tačka Andrićevog najvažnijeg romana Na Drina ćuprija posvećena je njegovim mladobosanskim drugovima. On ih je sve svojim delom iskupio, kako je jedan drugi pisac primetio. Možda tome i služi kultura.

To si vrlo lepo rekao… Hajde da probam da definišem. Postoje određene pojave u istoriji i kulturi za koje se može reći da su velike. Veličinu zadobijaju oni koji uspevaju da se bore s nečim što ne mogu da pobede, koji se u vremenu koje se nezaustavljivo menja i koje ne donosi ništa dobro, unapred i svesno žrtvuju da bi napravili bolji i pravedniji svet. Ova veličina je otud i tragična, ali je možda baš i zato – veličina. Svest o tome postoji u našoj tradiciji, jedan od najsvetlijih principa jeste princip čojstva i junaštva.

E sad, ovo naše vreme je toliko smutljivo, i toliko je u njemu ljudi politički površnih i infantilnih – ili pokvarenih – da je nemoguće uspostaviti ikakav širi okvir, i politički i kulturni, unutar koga bi se na pravi način vrednovale stvari i pojave. Naravno, ima to veze i s imperijalizmom o kome smo govorili. Zbog rata je u tvoj region i u tebe kao umetnika iz male zemlje, u jednom trenutku bio uperen reflektor svetske pažnje, a onda se taj reflektor pomerio negde drugde, na Egipat, Avganistan, Siriju, i ko zna gde će dalje da se pomera. Ali dok je reflektor bio uperen u tvoju zemlju, neki ljudi su gledali da se time okoriste, pa su se bez prave želje, strasti i ljubavi, plitko i banalno bavili ozbiljnim temama i napravili priličnu smutljavinu. Ali ni to nije ništa novo. Ja kad se potresem uzmem pa čitam Izgubljene iluzije, pa vidim kakva je tada to bila igranka… Uvek sam htela da budem kao ti Balzakovi junaci, ne Lisjen de Ribampre nego Danijel Dartez, oni iz bočne ulice, ne brza linija, ne priklanjanje, nego samo ozbiljan rad, a sve da bi svet bio bolji… To su krupne reči, znam, ali niko osim fatalista ne razmišlja kako da svet bude bolji. Ukoliko bi se mogla napraviti bilo koja veza između politike i kulture, onda bismo možda imali neku šansu. Možda…

Upravo prisustvujemo potpunoj imploziji ovdašnje kulturne scene, ne samo zato što navodno nema para.

Što se tiče kulturne politike, ja se ne pridružujem opštem graktanju protiv sadašnje vlade jer su problemi počeli davno… Ja sam kukala i vrištala da se ne sme razbijati Sterijino pozorje koje mora da ostane ono što je i bilo – festival nacionalne drame. Da ne treba tu dovoditi strance, jer oni već imaju Bitef. A sad, to što u svakoj generaciji nema po jednog Pravog Pisca, to je normalno, ali moraju se održavati kontinuitet i institucija koja će ga prepoznati kada se pojavi. A ako nemaš jasan i jak festival nacionalne drame, onda nijedno pozorište više neće imati potrebe da radi debitantski tekst, već će igrati Šekspira, Molijera… Kako sada stvari stoje, bojim se da za deset godina neće biti potrebe za školom odseka dramaturgije, jer šta će dramaturzi da rade, da se bave reklamama…? A to što se desilo s urušavanjem pozorišta uradile su takozvane liberalne strukture… Sada su došli ovi koji nisu liberalni i oni iz neznanja i revanšizma počinju da zatvaraju, ukidaju, što je opasno. I opet gubimo vreme… Daroviti ljudi će se snaći kako god bilo, talenat uvek nađe način da se probije, ali kulturna infrastruktura naprosto mora da se finansira. Finansiranje kulture je pitanje patriotizma. A to ministarstvo se i dalje zove ministarstvo kulture, a ne ministarstvo propagande. Kulturna politika je vrlo prosta stvar: uhvatiš i podržavaš što više možeš kvalitetnih stvari, s tim da imaš dobre, kompetentne, neostrašćene i ostvarene savetnike. To je ključ…

Pozorište, najdotiranija umetnost, u prethodnim godinama izgubilo je svaku kulturnu i društvenu relevantnost. Zašto?

Ono što je oduzelo muda ovdašnjem pozorištu poslednje tri-četiri godine jeste preterano insistiranje na političkom oportunizmu i korektnosti. Zato pozorište i nije otvorilo nijednu zaista kontroverznu temu, u pravom smislu te reči, igrajući lokalne dvorske igrokaze – dvorske što u odnosu na lokalnu, što u odnosu na evropsku vlast…

A to ne može tako da funkcioniše… Jer tada više nije reč o umetnosti nego o temi. A tema je bez prave ideje, jer se ne obraćaš gledaocu nego nekoj komisiji koja daje pare. Ima bezbroj primera za to, ali ja ne volim da kukumavčim, iako vrlo dobro znam šta se radi. I kada je reč o pozorištu i kada je reč o filmu, na primer. Desi se da neke naše, ili rumunske, provereno dobre, filmadžije ne dobiju lovu od evropskih fondova, a onda tu istu lovu dobiju nekakve vrlo sumnjive pričice nekih poludiletanata o prijateljstvima između zaraćenih naroda. A to opet ima veze s imperijalizmom jer moraš da igraš ulogu koju su ti dodelili. Može umetnošću da se bavi Haneke, ali ne i ti. Nego ti lepo meni daj priču o prijateljstvu, seksu i ljubavi među pripadnicima zaraćenih naroda… A eto ti narodi su, gle čuda, napredovali od neandertalaca…

Od svog prvog komada, tvoje diplomske predstave iz 1997. Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, preko Šina i Šum blista do filmove Rudarska opera, Sutra ujutru, Beli, beli svet, postoji kod tebe jedna fasciniranost “polusvetom“, predgrađem, “gradskim podzemljem“, a sa druge strane fasciniranost mitovima, bajkama, epskim arhetipovima, u komadima Nahod Simeon ili Brod za lutke… Odakle to? Da li su se u Zmajeubicam stekle obe ove tvoje “opsesivne teme“?

S jedne strane volim da eksperimentišem, a sa druge sam vredna, mnogo učim i gledam da saznajem nove stvari. I uz to: uvek sam gledala da se “ne izrodim”, da to što radim ima veze s mojim identitetom. A svi imamo razne identitete koji potiču od različitih iskustava koja su te učinila takvim kakav jesi. Na početku moje karijere, posle Paviljona, odmah su me stavili u kutiju koja se meni nikako nije svidela, u kutiju beogradskog, tačnije novobeogradskog slenga, pa sam gledala da uradim nešto potpuno drugačije i uradila sam Brod za lutke, jedan dosta krvav obred bajke sa songovima. I svaku sledeću stvar koju bih radila bilo je: hajde sad nešto drugo da probam. Naravno da je sve to što sam radila imalo veze sa mnom, ja nisam mnogo alava; ali možda ću u jednom trenutku da omašim i da ćapim nešto što nije moje, sad nije taj trenutak i nadam se da će me moje zdravo poreklo sprečiti da radim nešto što ne umem…

Krenula si od svog odrastanja, od grada.

Jedan od mojih identiteta vezan je za osamdesete godine… Znam šta se tada odvijalo, i malo sam to štrpnula i proživela, ali mi jako smeta mitologizacija tog vremena, smetaju mi oni koji se u to ubacuju i koji nikakvu zaslugu nizašta nemaju osim što su se prosto tu i tada zatekli… Bila je jedna dosta blesava izjava Miomira Grujića Fleke o andergraundu u nekom od onih bombastičnih časopisa koje sam volela da pljujem a kojih nažalost više nema. Pita Fleku jedna pametnica novinarka šta je andergraund. On se prvo nećka, pa kaže: “Andergraund je jedna vrsta radikalnog životnog iskustva, koje čovek sam bira da bi se borio protiv sistema.” E sad, prvo je tačno: andergraund jeste vrsta radikalnog životnog iskustva. Ali drugi deo rečenice je potpuna budalaština. Prvo, oni se nisu borili protiv sistema, oni su bili deca vrlo zaštićena u socijalizmu, koji im je organizovao koncerte, svirke i celu tu omladinsku kulturu. I pod dva: niko ne bira radikalno životno iskustvo osim ako ima teške psihičke probleme… Ono ti se naprosto desi, i ako preživiš budiš se u znoju kad se svega toga setiš.

Sećam se jednog televizijskog izveštaja s koncerta Motorheada u Sarajevu gde pitaju jednog posetioca: koja je tvoja najveća želja u životu, a on kaže: “Moja najveća želja u životu bila je da postanem narkoman i ta mi se želja ostvarila.”

Da, baš radikalno… Ali kada govorimo o ličnim doživljajima, ja prezirem tu reč “autobiografski” jer smatram nižom literaturom kada ljudi pričaju bilo šta iz svoje prošlosti. Ali sa druge strane, naravno, sve stvari koje radim imaju veze s mojim iskustvom, jer jedino odatle mogu da crpem. Ne iz događaja, nego iz doživljaja. I kada govorim o panku i novobeogradskim blokovima, ali i kada govorim o epskoj poeziji. Mislim, ništa se ja ne foliram, ja jesam gradska generacija, ali u prvom kolenu, moj deda je bio seljak, zidar, proleter iz Peći. Slušala sam ujake i tetke kako recituju i pevaju neke narodne pesme i imaju prastaru retoriku, ja sam to slušala i to je ostalo u meni… Gutala sam epsku poeziju i sve vezano za to, i osećala sam to kao svoje, isto kao kad sam sa dvanaest godina gledala filmove Ledi Karolina Lamb i Gotik, pa odlepila za Bajronom, Kitsom i Šelijem.

Inače, ja sa svojim studentima držim vežbe s temom “autobiografija”, i tražim od njih da napišu nešto iz svog iskustva, ali da to bude zaista proživljeno iskustvo, nešto što nije vic, ni štos ni trik, koje ne dozvoljavam. Svako može da ispriča šta radi baba kad se naduva, pa da to bude smešno, ali to nije umetnost. Ako hoćeš da se zaista baviš umetnošću, moraš da se ogoliš i da te nije stid od toga. Biti ciničan je lako. Cinizam je poslednje utočište nedarovitih.

Još jednu stvar ne dozvoljavam studentima, a to je ono što zovem “zicer”. Imala sam jednu radionicu gde su studenti morali da opišu svoj najveći strah u detinjstvu, i jedna studentkinja dođe i kaže: moj najveći strah iz detinjstva je rat. I ja je odbijem. Kažem joj: ubedi me da je to tvoj najveći strah, a ne kad ti je lutka upala u Dunav a ti krenula za njom. Naravno, ona nije pomenula rat zato što je imala scenu kojom bi svoj strah ilustrovala, već je išla “na zicer”, u susret očekivanju fingirajući i imitirajući i emociju i život i umetnost, a sa poentom: rat je strašan i svi treba da ga se plaše.

Za razliku od poezije u kojoj možeš da budeš najličniji i najneposredniji, i koja mi je najdraža, u drami i filmu ti moraš nečim, kako mi to kažemo, “da prebaciš”, da napraviš nešto što mogu svi da razumeju i da poveruju. Mislim, umem ja da napišem nešto “na trik”, to je stvar zanata, mogu i na intelektualne teme pa da bude nerazumljivo, nije to tako teško, ali ja namerno gledam da to što pišem može “da prebaci”, da dođe do svakoga…

Umetnost ne može da “liči”. Ili jeste ili nije. U tom smislu ja sam đak Žike Pavlovića. Evo kako je on radio na fakultetu. Dođe student kod Žike i donese horor priču, a Žika ga pita: “Je li, sine, jel’ se te tvoje karakondžule jebu? Jel’ im lepo dok se jebu?” Kad već pišeš o karakondžulama, trebalo bi nešto i da znaš o njima.

I za kraj, da se vratimo na početak, pa da zaključimo: Sledeće godine obeležava se sto godina od Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata, a centralna proslava održaće se u Sarajevu. Najavljuju se i pojavljuju se filmovi, predstave, knjige sa različitim tumačenjima i interpretacijama ovog događaja. Dramom Zmajeubice ti si se, htela to ili ne, uključila u vruću raspravu na ovu temu. Zašto je ova tema toliko vruća i zašto je priča o Gavrilu Principu nama danas važna?

Istorija nije gotova, istorija je živa stvar i stalno se oblikuje prema raznim interesima, a pre svega prema interesima moćnih.

Priča o Gavrilu Principu je danas važna i biće uvek važna zato što je to priča o malom i nemoćnom koji sanja da bude jednak i važan, i zato što on u svojoj borbi strada misleći kako ona možda jeste uzaludna u tom vremenu, ali da će doći vreme, možda, kada će taj mali postati neko i nešto.

I zato što je priča o Gavrilu Principu slobodarska priča o idealima slobode, bratstva i jednakosti.

 

 

Tekst je preuzet iz Vremena