Milan Marinković: Podrivanje Bosne i Hercegovine
U početku sam mislio da su ti Nikolićevi gafovi deo pažljivo osmišljene zajedničke taktike između njega i Aleksandra Vučića, sračunate na to da se, po principu „good cop and bad cop“, predupredi moguća negativna reakcija na Vučićev „preveliki“ euroentuzijazam od strane tvrdog nacionalističkog krila unutar SNS, nasleđenog iz Šešeljeve Srpske radikalne stranke, kako bi se sačuvalo partijsko jedinstvo. No, kako vreme odmiče, deluje mi ipak da Tomislav Nikolić sračunato pokušava da podrije Vučićeve iskrene napore ka poboljšanju imidža Srbije, kako u regionu tako i u širem međunarodnom okruženju
Predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću kao da je neviđeno dosadno na radnom mestu. Svako malo čovek daje izjave koje su, sa stanovišta interesa države na čijem je čelu, evidentno štetne. Poslednja u nizu takvih izjava srbijanskog predsednika, data Radio televiziji RS, glasi: „Dejtonski sporazum se stalno urušavao i trebalo je da ostane ‘mrtvo slovo na papiru’ za prava Srba, a da se kroz to ‘rušenje Dejtona’ promoviše Bosna i Hercegovina”.
Dodao je i da on “ne može da učini ništa da Bosna i Hercegovina opstane ako ona to ne želi”. “Recite mi, da li se za ovih 20 godina ikakav lepak pojavio da poveže Bosnu i Hercegovinu? Mislim da takvo nešto uopšte ne postoji”, zaključio je u dodikovskom stilu.
Čak i kada bi sve to zaista bilo tako kako Tomislav Nikolić tvrdi, izjava mu je opet apsolutno bespotrebna, samim tim suvišna u svakom pogledu.
Okej, možda je Tomislava Nikolića baš briga za sudbinu Bosne i Hercegovine, kao što verovatno i jeste; možda čak i priželjuje njen konačni krah, što takođe nije isključeno. Ma koliko svakom iole pristojnom ovakvi stavovi bili neprihvatljivi, Nikolić, na žalost, ima pravo da privatno misli šta god mu je ćef (premda bi, kao javni funkcioner, morao strogo da vodi računa šta će, kada i kako da kaže). Trebalo bi, međutim, da bude svestan da ni opstanak ni raspad BiH svakako ne zavise od bilo kakvih njegovih izjava, ali zato međunarodni ugled, a dugoročno i budućnost njegove zemlje zavise itekako.
Iskren da budem, u početku sam mislio da su ti Nikolićevi gafovi deo pažljivo osmišljene zajedničke taktike između njega i Aleksandra Vučića, sračunate na to da se, po principu „good cop and bad cop“, predupredi moguća negativna reakcija na Vučićev „preveliki“ euroentuzijazam od strane tvrdog nacionalističkog krila unutar SNS, nasleđenog iz Šešeljeve Srpske radikalne stranke, kako bi se sačuvalo partijsko jedinstvo. No, kako vreme odmiče, deluje mi ipak da Tomislav Nikolić sračunato pokušava da podrije Vučićeve iskrene napore ka poboljšanju imidža Srbije, kako u regionu tako i u širem međunarodnom okruženju.
Postavlja se, naravno, pitanje zbog čega bi Nikolić to uopšte radio.
Veći je broj potencijalnih motiva. Moguće je, recimo, da Nikolić pokušava da, preko udvaranja nacionalno osetljivijem delu biračkog korpusa, blagovremeno osigura svoj budući status u Srpskoj naprednoj stranci, svestan da neće večito ostati na funkciji predsednika države. Kada je promovisao Aleksandra Vučića u svog partijskog naslednika, Toma zasigurno nije ni slutio da će ovaj postati uspešan i popularan do te mere da će u jednom trenutku početi da spontano ugrožava čak i do tada neprikosnovenu poziciju svog „političkog oca“.
Druga mogućnost je da je Nikolić, prosto, pod prevelikim uticajem tvrdih retrogradnih nacionalista iz svog neposrednog savetničko-saradničkog okruženja. Tu pre svega mislim na kontroverznog Olivera Antića, o kojem nema potrebe trošiti reči.
Treća opcija, koja lako može biti u direktnoj vezi sa prethodnom, jeste da je Nikolić, kao što mnogi veruju, uistinu ruski čovek, takoreći „trojanski konj“ Kremlja u aktuelnoj strukturi vlasti u Srbiji. Ako se, s tim u vezi, osvrnemo na Nikolićeve anti-bosanske verbalne istupe, valjalo bi podsetiti da Rusija ne samo Srbiju već takođe i manji bh. entitet tretira kao poslednje relativno stabilno uporište svog geostrateškog uticaja u regiji Zapadnog Balkana.
Svi navedeni razlozi mogu, pojedinačno ili skupa, poslužiti kao logično objašnjenje za sve učestalije nerazumne istupe srbijanskog predsednika. Ali važnije od svega toga je pitanje zbog čega Vučić ne reaguje na Nikolićeve izjave te vrste, ili se makar od istih ne ogradi.
Pretpostavljam da su u igri najmanje dva faktora. Prvo, Vučić je nesumnjivo svestan da bez Nikolića on danas ipak ne bi bio to što jeste i tu gde jeste, što ga očito sprečava da se odlučnije suprotstavi svom dugo godina najbližem saradniku i prijatelju. Drugo, i po meni ipak daleko važnije, jeste imperativ koji Vučić uporno potencira, a to je da se očuva politička stabilnost u trenutku kada je najpotrebnija s obzirom na poprilično rovitu situaciju u kojoj se Srbija nalazi i neophodnih reformi koje se moraju sprovesti da bi država i društvo najzad stali na zdrave noge.
Izgleda da Nikolić svesno zloupotrebljava tu okolnost, ne vodeći računa o širim strateškim interesima Srbije.
