Milan Marinković: Iračka nejednačina sa mnogo nepoznatih

Mediji kod nas, a bogami i drugde, skloni su da se i najvažnijim globalnim dešavanjima bave površno, preferirajući goli senzacionalizam nad analitičkim promišljanjem. Tako je bilo sa ratovima u Libiji i Siriji, kao i odnedavno u Ukrajini. Sličan je slučaj i sa Irakom. U pokušaju da tu anomaliju ispravimo kako bismo zainteresovanim čitaocima prikazali jasniju sliku, pozabavićemo se pozadinom aktuelnih oružanih sukoba u ovoj bliskoistočnoj državi.

Ozbiljni okršaji u Iraku počeli su kada je prošlog meseca radikalni islamistički pokret sunitske provenijencije „Islamska država Iraka i Levanta“ (Islamic state of Iraq and the Levant, skraćeno ISIL) silovito napao vidno demoralisane i nedovoljno obučene jedinice regularne iračke vojske, zauzevši veći broj gradova, mahom u zapadnom delu zemlje. ISIL je ojačao tokom rata u susednoj Siriji posle pobeda u borbama protiv drugih pobunjeničkih frakcija i zaplene većih količina njihovog naoružanja. Ova militantna organizacija džihadističkog usmerenja trenutno drži objedinjenu teritoriju koja obuhvata delove istočne Sirije i dominantno sunitskog zapadnog Iraka, i koju su nedavno proglasili „islamskim kalifatom“. Krajnji cilj im je da daljom teritorijalnom ekspanzijom stvore svojevrsni globalni kalifat kojim bi vladali na principu najrigidnijeg mogućeg tumačenja Šerijatskog prava. U međuvremenu su iz svog naziva izbacili Irak i Levant, pa se sada zovu samo „Islamska država“, ali ćemo radi jednostavnosti i nadalje u tekstu koristiti skraćenicu ISIL.

S obzirom na kompleksnost situacije usled mnoštva isprepletanih interesa, odlučili smo da u nastavku prikažemo pozicije svake od strana u sukobu, kao i ključnih spoljnjih igrača, ponaosob.

Irački šiiti

Otprilike oko tri petine iračke populacije čine šiitski Arapi, koji su pretežno koncentrisani u južnim i istočnim regionima koji se graniče sa takođe šiitskim Iranom. Ovoj branši islama pripada i aktuelni premijer Iraka Nuri al-Maliki. Tokom osam godina vladanja, al-Maliki je u velikoj meri uspeo da uspostavi dominaciju šiita nad svim relevantnim strukturama države.

Irački suniti

Najljući istorijski rivali šiita su suniti, koji u Iraku čine između 20 i 25 posto stanovništva, ne računajući Kurde. Njihov je zapadni deo Iraka koji se graniči sa Sirijom; dakle, upravo ono područje u kojem je ISIL najjaktviniji. Jedan od uzroka trenutnog uspeha ISIL-a u dosadašnjem toku sukoba sa iračkim oružanim snagama jeste ogromno nezadovoljstvo sunita al-Malikijevim autoritarnim modelom vladanja u kojem se oni, svakako ne bez razloga, osećaju sve više diskriminisanima.

Iako umereni suniti ne gledaju blagonaklono na radikalizam ISIL-a, deo ih je spreman da makar prećutno podrže militantne akcije ovog pokreta upravo kako bi oslabili dominaciju šiita na čelu sa omraženim al-Malikijem. Pojedine sunitske plemenske vođe su se za sada čak i otvoreno svrstale na stranu džihadista kako bi od al-Malikija iznudili što veće ustupke, svesni da bez njihove saradnje Vlada u Bagdadu ne može samostalno da izađe na kraj sa ISIL-om. Drugim rečima, čim od centralnih iračkih vlasti budu isposlovali ono što žele, bez problema će okrenuti leđa militantima i preći na stranu države, bar kad je o ovom konkretnom slučaju reč.

Irački Kurdi

Kurdi su posebna priča. Ne zanima ih toliko lokalni rivalitet između sunita i šiita koliko prilika da ga iskoriste za promociju sopstvenog etno-nacionalnog cilja da uspostave nazavisnu kurdsku državu koja bi pored severnog Iraka, u kojem čine ubedljivu većinu, obuhvatala i delove Sirije i Turske (potencijalno čak i Irana).

Rukovodstvo iračkih Kurda već uveliko pokušava da od političke nestabilnosti u zemlji izvuče ekonomske benefite kroz direktan izvoz nafte sa teritorije kojom dominiraju, bez saglasnosti centrale u Bagdadu. Za sada u tim nastojanjima imaju malo uspeha usled pretnji iračke vlade potencijalnim kupcima da će ih tužiti nadležnim međunarodnim institucijama zbog nelegalne trgovine. Ali budući da je njihova saradnja od presudnog značaja za Bagdad u suzbijanju ISIL-a, Kurdi konačno imaju idealnu priliku da od iračkih vlasti zauzvrat isposluju ustupke kakve ranije verovatno nisu mogli ni zamisliti, uključujući i mnogo širu autonomiju, kako političku, tako i finansijsku.

Turska

Priča o Kurdima nas vodi pravo do Turske. Turci trenutno igraju ključnu ulogu u pomenutoj ambiciji iračkih Kurda da izvoze naftu zaobilazeći Bagdad tako što im omogućuju da ta trgovina ide preko turske teritorije. Osim potencijalne ekonomske koristi, Ankara saradnju sa političkim vođstvom Iračkog Kurdistana vidi i kao dobar način da pridobije svoje lokalne pobunjene Kurde u cilju uspostavljanja trajnog mira, na čemu vlada premijera Erdogana već duže vreme predano radi.

Ipak, Turska mora da bude krajnje oprezna, pošto bi preteranom podrškom iračkim Kurdima rizikovala da ih ojača do nivoa kada bi ovi svoj deo teritorije mogli pokušati da sasvim otcepe od Iraka, što bi onda automatski pojačalo identičnu ambiciju kod njihovih sunarodnika u Turskoj.

Iran

Kao šiiti, Iranci ne samo da podržavaju vlast al-Malikija u Iraku, nego nad njom imaju i presudan uticaj, zbog čega ih napredak sunitskog ISIL-a na bojnom polju posebno brine i iritira. Teheran stoga ni časa nije časio da odmah po izbijanju krize svojim partnerima u Bagdadu uputi svaku vrstu pomoći – od savetodavne, pa sve do paravojne u formi specijalnih snaga Iranske revolucionarne garde, kao i kroz mobilizaciju takozvanih šiitskih milicija u samom Iraku. Iran dodatno brine to što među iračkim šiitima vladaju ozbiljne podele koje se, pored ostalog, ogledaju u otvorenom otporu pojedinih uglednih šiitskih političara al-Malikijevoj politici.

Saudijska Arabija

Saudijska Arabija je, slično Turskoj, u prilično složenoj dilemi apropo krize u Iraku. Kao tradicionalno najljućem neprijatelju Irana (važi, naravno, i obrnuto), Saudijcima nesumnjivo ide u prilog bilo šta što može oslabiti iransku poziciju u regionu, bilo neposredno ili posredno, to jest kroz destabilizaciju nekog od saveznika Teherana, kao što je u ovom slučaju Irak. Sa druge strane, međutim, nikako im ne odgovara scenario u kojem bi ISIL previše ojačao, jer bi takav razvoj događaja ugrozio i samu Saudijsku Arabiju. Jedno je, naime, kada svesno izvozite islamski ekstremizam u druge zemlje regiona radi realizacije vlastitih interesa, a sasvim drugo kada vam se ti isti ekstremisti pojave kod kuće sa namerom da vam zavedu njihovu verziju islamske države.

Sjedinjene američke države

Kao i uvek, ništa bez braće Amera. Nakon gorkog iskustva iz minule decenije, Vašington se ni slučajno neće upustiti u direktnu vojnu intervenciju, uprkos tome što radikalni islamizam još uvek smatraju jednom od najvećih bezbednosnih pretnji na globalnom nivou.

Amerikanci su se zato ovoga puta opredelili za oprobanu strategiju „ravnoteže snaga“, koja ne garantuje dugoročnu stabilnost u regionu (pa čak ni kratkoročnu), ali zato obezbeđuje da nijedna od sukobljenih strana ne može da uspostavi svoju punu dominaciju i time eventualno u nekom trenutku počne da ugrožava i same američke interese. U pogledu aktuelne situacije u Iraku, to znači da će SAD upotrebiti svoj pregovarački kapacitet da metodom „štapa i šargarepe“ privoli umerene sunite u Iraku da se zarad viših interesa stave na stranu svoje vlade protiv radikalnih islamista iz ISIL-a.

Zanimljivo je da se u Iraku trenutno gotovo u potpunosti poklapaju interesi Amerike, Irana i režima Bašara al-Asada u Siriji, što usput povećava izglede za uspeh pregovora između Teherana i Vašingtona oko ograničenja iranskih nuklearnih ambicija.

Nasuprot verovanju pojedinih analitičara, Irak se verovatno neće raspasti na tri posebne države, bar ne kao posledica trenutnih tamošnjih sukoba i političkih trvenja. Premda neće ni ostati onakav kakav je bio pre izbijanja aktuelne krize. Sve u svemu, treba očekivati da će pre ili kasnije ISIL biti efektivno poražen pošto nema kapacitet za vođenje konvencionalnog rata, nakon čega će i suniti i Kurdi dobiti značajne ustupke i veći stepen regionalne autonomije na svojim delovima iračke teritorije, kao i značajniji uticaj na političke odluke na nacionalnoj razini. To bi ujedno bilo prihvatljivo rešenje i za spoljne aktere sa izraženim interesom za region.

Slučaj Iraka zanimljiv je zbog još jedne stvari, i u tom smislu nije jedini takav. Naime, u vreme neviđeno brutalnog diktatora kakav je bio Sadam Husein, ova je zemlja bila neuporedivo politički stabilnija na unutrašnjem planu, čak i onda kada je ratovala sa susedima. Sadam je u tome uspevao tako što je vladao gvozdenom pesnicom, preko centralizacije ekstremno pervazivnih službi bezbednosti koje su imale totalnu kontrolu nad svakim segmentom života, pri čemu mu je na ruku išao i bazično sekularni i nad-etnoreligijski karakter njegove BAAS partije.

Naravno da za tiraninom poput Sadama Huseina niko normalan ne bi trebalo da žali. Šta vredi stabilnost ako je njena cena to da obični građani, dakle nedužni civili, svakodnevno stradaju od ruke paranoičnog diktatorskog režima koji u svemu vidi pretnju po svoj opstanak. Ipak, slučaj Iraka nam govori da trapavo i na brzinu sprovedena demokratizacija, bez vođenja računa o lokalnim specifičnostima, u određenim aspektima može biti gora opcija od nekih oblika diktature.

Autor Milan Marinković

Tekst prenosimo sa portala e novine