Milan Marinković: Bez građanske sigurnosti nema ni nacionalne

Čak i da o komunizmu misli sve najgore, normalan će čovek između komunista i nacista bez ikakve dileme izabrati komuniste. I u miru, a kamoli u ratu.

Koliko smo samo puta u prilici da slušamo zvaničnike koji o fenomenu nacionalne bezbednosti govore kao o kakvoj apstraktnoj, maltene metafizičkoj kategoriji. Slušajući ih, stiče se utisak da pod „očuvanjem nacionalne bezbednosti“ isključivo podrazumevaju obavezu vojske, policije i inih nadležnih službi da štite nacionalni suverenitet & teritorijalni integritet od raznih spoljnih i(li) unutrašnjih neprijatelja koji bi, jelte, da nam podriju naš Sveti Ustavni Poredak i umesto njega uspostave novi – njihov.

Za to vreme, dok se tzv. državni sigurnosni aparat kobajagi lavovski bori protiv kojekakvih, najčešće imaginarnih, terorista i kakvih sve ne zaverenika, lična bezbednost običnih građana, radi kojih – odnosno, radi koje – bi država najpre i trebalo da postoji, biva potpuno gurnuta u drugi plan; ma šta drugi – u n-ti plan! Ne shvata se, naime, da bez građanske sigurnosti ne može biti ni nacionalne, taman i da država polovinu svog budžeta troši na bezbednosne službe, ulažući svaki mogući dinar u njihovo kadrovsko, tehničko, organizaciono i svako drugo drugo jačanje i unapređivanje.

Reći ću to još direktnije: država u čije institucije njeni građani nemaju elementarnog poverenja neće moći da se odbrani ni od kakvog iole ozbiljnog spoljnog neprijatelja ukoliko se ovaj usitinu nekad bude pojavio, koliko god dužne pažnje i materijalnih resursa posvećivala famoznom očuvanju vlastite nacionalne bezbednosti. Ako se građani ustručavaju da siledžije, lopove i ostale kriminalce prijavljuju policiji (ili bilo kojoj državnoj službi) – svejedno da li su lično žrtve ili samo svedoci nekog krivičnog dela – zato što nemaju nikakvu dilemu da će se prijavljeni počinioci već koliko sutra naći na slobodi i neometano nastaviti svoje kriminalne aktivnosti, onda će isti ti, opravdano nepoverljivi građani biti krajnje rezervisani prema državnim institucijama i kada ih ove jednom eventualno pozovu da im se stave na raspolaganje u svrhu odbrane zemlje od, ovoga puta realnog, neprijatelja (okupatora, moćne međunarodne terorističke organizacije, koga god).

Državna elita koja to nije kadra skontati, koja je, dakle, sklona da odvojeno posmatra pojmove građanske i nacionalne bezbednosti, ili je zlonamerno manipulativna, ili istinski nesposobna da pravilno proceni šta su joj osnovni imperativi i svrha postojanja. Lele si ga i kuku takvoj državi i eliti, a pogotovo si ga lele i kuku njenim građanima; tačnije podanicima, jer u državi čije elite na takav način razmišljaju, građani prosto ni ne mogu biti nešto više od podanika, kako god im zvanična retorika tepala.

Ni najmanje ne sporim – štaviše, redovno na tome insistiram! – da elita jednog društva ne može biti naročito kvalitetna ukoliko i samo to društvo nije kvalitetno u dovoljnoj meri. Kao i svaki drugi segment određenog društva, tako je i elita samo jedno od ogledala ukupnih odnosa unutar istog, odnosno njegovih svetonazora, nivoa obrazovanja, pismenosti, opšte kulture…; uprošćeno – mentaliteta. Ipak, kakva god da je neka društvena zajednica, elita bi po difoltu trebalo da predstavlja njen najbolji deo; to „najbolji“, naravno, neretko može značiti najmanje loš. No, svejedno.

Hoću da kažem da je elita ta koja bi morala imati srazmerno najveću sposobnost da gleda unapred, da ispravno dijagnostifikuje bolesne tačke svog društva i predano radi na njihovom otklanjanju, upravo zato da bi se kompletno društvo moglo popravljati, pa samim tim i dotična elita, pošto je i njoj to valjda u interesu (bar bi trebalo da joj bude). Ako elita tu ulogu nije u stanju obavljati – ili, još gore, nije ni voljna da je obavlja – onda se, da izvinete, ni ne zaslužuje zvati elitom.

Hoćete li  konkretan primer iz istorije? Pa evo, da uzmemo Drugi svetski rat. Koliko god današnji monarhonostalgičari veličali ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, činjenica je da ni njene institucije nisu bile bogzna kako efikasne, premda verovatno jesu bile bolje od ovih naših današnjih. Ali poenta je da ni većina građana toga doba nije bila baš preterano poverljiva prema organima države na čijoj su teritoriji živeli, i da su, kao i danas, ipak više voleli da nemaju previše kontakata sa državnim institucijama ukoliko baš ne moraju.

Ali kakve veze to ima sa Drugim svetskim ratom?

Naravno da ima. Nacistička Nemačka okupirala je, a potom i podelila na interesne zone, istu tu Kraljevinu Jugoslaviju, uz pomoć domaćih kolaboracionista, u prvom redu kvinslinških vlasti u Beogradu i Zagrebu. S tim u vezi, današnji srpski nacionalisti, u pokušaju da se prikažu antifašistima, stalno ponavljaju kako je besmisleno srpski narod optuživati za fašizam, pošto je on svoj antifašizam dokazao već odavno – u Drugom svetskom ratu.

Okej, to što je tada zvanična srbijanska vlada stala uz naciste ne znači nužno da je i kompletno građanstvo na takav način razmišljalo. Neko jeste, neko nije. Kojih je bilo više, a kojih manje, teško je, ako ne i nemoguće pouzdano reći. Tek, govoriti o celom narodu (srpskom, hrvatskom ili bilo kom) bilo kao nesporno fašističkom, ili, pak, kao nesporno antifašističkom, u najmanju je ruku površno. Ponavljam, bilo je i jednih i drugih.

Pre svega, od okupatora nas nije oslobodila nikakva ni srpska, ni hrvatska (slovenačka, bosanska itd.) oružana sila, već jugoslovenski partizani, a oni, kao što znamo, nisu bili formalna oružana sila Kraljevine Jugoslavije, nego su se, štaviše, mahom sastojali od ljudi koji su i pre rata bili redovne žrtve političkog progona od strane upravo kraljevskih vlasti. Ti i takvi partizani bili su jedini koji su, kao vojna formacija, pružali aktivan otpor nacistima. Ostale domaće vojske i paravojske delovale su kao razularene bande kojima se ukazala prilika da u tom opštem haosu realizuju svoje stare, u osnovi duboko naci-fašistoidne ideje i zamisli. To što su se, na primer, Mihailovićevi četnici na samom početku rata možda i tukli protiv Nemaca nikako ih ne čini antifašistima, iz jednostavnog razloga što je sama njihova ideologija po svojoj suštini jednako nacistička i fašistička kao i ona sa kojom je Hiltler krenuo u svoj krvavi vojni pohod.

Pitanje koje se prevashodno tiče naše teme ipak je nešto drugo: odnos tzv. običnih ljudi prema ratu i okupaciji – dakle, onih koji se nisu priključili niti jednoj od oružanih snaga. Jedan deo tih građana jeste od samog početka pomagao partizanima na različite načine; ne nužno zato što su bili komunisti po ideologiji (jer ni svi partizani nisu bili komunisti), već naprosto zato što im, kao ispravnim ljudima, nije bilo teško da razlikuju dobro od zla. Čak i da o komunizmu misli sve najgore, normalan će čovek između komunista i nacista bez ikakve dileme izabrati komuniste. I u miru, a kamoli u ratu.

Bilo je, međutim, i mnogih koji su, svako iz sopstvenih motiva ili interesa, odlučili da se priklone nacistima, bilo domaćim, ili direktno Nemcima. Poznata je ona legenda o Beograđanima koji su toliko prijavljivali Jevreje da Gestapo maltene nije stizao da proveri sve te dojave, obzirom koliko ih je bilo. Nisu, doduše, svi ti fini i lojalni građani koji su cinkarili svoje komšije jevrejskog porekla to činili zato što su a priori bili antisemiti. Neki su jednostavno to radili iz konformističko-oportunističkih pobuda; čitaj: bolje da nastrada neki tamo Jevrejin, nego da ja najebem od vlasti zato što ga nisam hteo prijaviti. Reda radi, pomenimo usput i one koji su se partizanima priklonili tek 45-te, kada je već postalo sasvim jasno ko dobija rat, dočim su do tada, u najboljem slučaju, bili više nego uzdržani.

Sve to na stranu. Za ovu priču ključno je to da jedan nemali procenat građana, uprkos evidentnom zlu ideologije nacizma, zapravo nije ni imao ništa protiv nemačke okupacije, sve dotle dok se i sami kojim slučajem ne bi našli pod (neplaniranom) nemilošću okupatorskih snaga. Znam da je, usled naše dobro poznate sklonosti da istoriju romantiziramo, o tome nepopularno govoriti, ali jeste li ikada razmišljali koliko je bilo ljudi koji su na dolazak Nemaca zapravo gledali sa simpatijama, bilo otvoreno ili prećutno. Ne nužno zato što im se generalno dopadala nacistička ideologija, ili što im je možda Hitler lično bio simpatičan, već zbog želje da se konačno pojavi neko ko će da zavede red i stvori državu u pravom smislu reči, pa makar to bili i nemački nacisti. Ukoliko mislite da danas, u slučaju da se istorija ponovi, ne bi opet bilo tako, onda ste u opasnoj zabludi.

Nadam se da je sada malo jasnije zbog čega insistiram da se nacionalna bezbednost ne sme razdvajati od građanske – to jest, od osećaja građana da svojoj državi mogu verovati u smislu da će im njene institucije, za novac kojim ih kao poreski obveznici plaćaju, pružiti adekvatnu zaštitu, uz maksimalnu pravnu sigurnost i jednakost. Samo je takva država uistinu ne samo demokratska i građanska nego i (nacionalno) bezbedna, i samo su takvi građani uistinu slobodni i punopravni građani, a ne beznadežni podanici kojima jedino preostaje da gledaju kako da državu nadmudre kako ova ne bi nadmudrila njih.

U svetlu ove teme se stoga vredi zapitati i da li bi partizanski narodnooslobodilački pokret izašao kao pobednik iz rata da nije imao saveznike među velikim silama, odnosno da se isključivo morao oslanjati na domaće resurse (ljudske i materijalne), bez obzira na svu Titovu stratešku i taktičku genijalnost koju je kao vojni komandant dokazao. Veliko je, naime, pitanje kako bi se rat protiv moćne nacističke vojske okončao, i koliko bi potrajao, da je Hitler umesto cele Evrope i pola sveta odlučio okupirati samo ove prostore.

O tome retko razmišljamo, a trebalo bi da počnemo. Tim pre što, kako vreme prolazi, i današnja ekonomska kriza sve više podseća na čuvenu Veliku Depresiju.

A poznato je u šta se ona na kraju pretvorila.

tačno.net