Kad Sistem održavaju naoružana lica, kriminogene prošlosti, a i sadašnjosti, kad se sistem naslanja na neslavnu ratnu prošlost, učešće u genocidu, lažima koje se propagiraju na medijima, kad su ratni zločinci sveprisutni u javnom prostoru, a posebno u medijima
Piše: Dejan Kožul
U jednom intervjuu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, nakon ubistva osmoro učenika OŠ Vladislav Ribnikar te čuvara u školi, kao i nakon ranjavanja šest učenika i nastavnice istorije, rekla je da sistem u tom slučaju nije zakazao.
Nekoliko sati posle u tri mesta, u blizini Mladenovca, gradića udaljenog nekih 50-ak km od Beograda, desilo se još jedno masovno ubistvo – i ovoga puta stradalo je osmoro ljudi, a povređeno ih je 14.
Taj događaj, kao i onaj prvi, potvrda je reči Ane Brnabić: „Sistem nije zakazao“. U nastavku ovog nikad objavljenog intervjua onda dodaje: „Ovo je Sistem.“
Novinarsko lice sa druge strane će u šoku zaćutati jer, prvo, nisu se tako dogovorili i drugo: „Kako to misli“?
„Pa lepo“, reći će premijerka, dok će novinarsko lice, iščekujući šta će dalje premijerka reći, oblivati grašci znoja u nadi da je možda previdelo nešto, da nije dobro čulo, ali horor se za to lice, a i gledateljstvo, nastavlja:
„Kad Sistem održavaju naoružana lica, kriminogene prošlosti, a i sadašnjosti, kad se sistem naslanja na neslavnu ratnu prošlost, učešće u genocidu, lažima koje se propagiraju na medijima, baš poput ovog vašeg, kad su ratni zločinci sveprisutni u javnom prostoru, a posebno u medijima, baš poput ovog vašeg…“
Novinarsko lice je odlučilo odigrati na kartu nesvestice ne bi li prekinulo ovaj i više nego neprijatan razgovor, ali kamere su ostale uključene jer su lica iza kamere potrčala pomoći onom novinarskom licu i zaboravili su ih isključiti, što je bio slučaj i sa režijom, odakle su potrčali pomoći „onesvešćenom“ licu i program je nastavljen živo i uživo. Da, baš poput Zadruga, Parova, i kako li se sve ne zovu silni rijaliti programi u koje prstom ukazuje Narod, jer Narod zna da on nije ništa kriv.
Premijerka je nakratko ustala sa svoje stolice, približila se kameri i kad se uverila da je i dalje u programu okrenula se kao oku kamere, te nastavila:
„Ovo je poslednji rijaliti koji ćete gledati jer, eto, želite da se rijaliti ukinu. Kako je moguće da neko tako pojednostavljuje stvari?“
U ovom trenutku uzimamo sebi malo autorske slobode kako bismo samo dodali da je ova poslednja rečenica doista izrečena, u onoj skraćenoj verziji na televiziji sa nacionalnom frekvencijom koja redovno promoviše ratne zločince i koja je postala sinonim za rijaliti programe.
Dakle…
„Vi doista mislite da su rijaliti programi krivi za pucnjavu? I Kristijan Golubović? Zvezdan Slavnić i ne znam ko sve? Ja zaista nemam vremena da gledam to jer puno radim, ali zar ne shvatate da su ti programi samo vaše ogledalo? Oni ne bi ni postojali da ih vi ne gledate? Znam da to nerado i priznajete, ali ne gledaju ih vaša deca. Vi! Vi ih gledate. Gledate ih čak i kad ne mislite da ih gledate. Gledate ih u Skupštini Srbije. Recite mi da niste uživali kad je Vojislav Šešelj, uzgred, koji je osuđen za ratne zločine, iznošen iz Skupštine, kad je vređao sudije i tužilaštvo u Hagu? Recite mi da ste se zgražavali kad je Arkan kod Minimaksa vadio pištolj i javno se hvalio? Niste li na ono Miloševićevo: ’One nisu oružane ali ni takve nisu isključene’, stezali vilicu u nadi da doista i bude tih oružanih bitaka? Izvinite me na tren. Popila bih jogurt.“
Tu se premijerka okrene i izvadi iz torbice jogurt, srkne gutljaj, a ostalo baci prema kameri.
„Jebi ga, nisam pogodila, ali nije to ni važno. Niste ni vi gađali nikoga posebno onda u Novom Sadu, onda kad decu u koju se kunete niste ni planirali. Narod? Da, tad se, kažu, desio Narod. Desili ste se Vi! Vi, baš Vi!“
Shvativši da je novinarsko lice, rekli bi u Hrvatskoj, hinilo nesvesticu, režija i snimatelji su se brzo vratili na radna mesta i taman kad su hteli da prekinu ovu šaradu, u režiji je zazvonio telefon. Bio je to ON. Ma ne onaj ON, nego ON. Stvoritelj televizije i svega oko nje. Da, taj ON. Rekao je režiji da mu ne pada slučajno na pamet prekidati monolog premijerke, već da vrate čak novinarsko lice, ili neka nađu neko drugo, da ne bude ovo monolog, jer da je to ozbiljna televizija koja mora voditi računa i dugoročno o planovima.
„Uostalom“, rekao je, „GORIMO!“ To je u njegovom slengu značilo da je gledanost probila sve rekorde. Narod voli rijalitije.
Tad je u studio utrčao pomalo nezgrapni voditelj, zakašljao se, ne bi li skrenuo pažnju premijerke, u čemu je uspeo, te je krenuo ka stolici nasuprot nje. Ona je sad gledala u to lice sa druge strane pomalo nepoverljivo, dok se lice meškoljilo i pokušalo da nađe najugodniji položaj. Kad se konačno smestilo reklo je:
„Gospođo premijerko, gledaoci bi voleli da znaju…“
„GLEDAOCI“, uzviknula je glasno. „Koji gledaoci?“
„Pa, naši gledaoci. I ne samo to. Ispred televizije se okupio Narod. Sve se prati.“
„Narod kažeš? Dobro. Gde sam stala? Da, Narod hoće da zna. Znate, kad je isti onaj Arkan ušao u Skupštinu, kako onda niste tražili ukidanje Skupštine? Kad je pljačkao, silovao po Hrvatskoj i Bosni, ćutao je narod. Jeli to Sistem, pitam ja vas?“
Novinarsko lice se pomalo iznenadilo jer nije ono tu da prima, već da postavlja pitanja, što je i reklo, ali je uzvratilo:
„Vi hoćete da kažete da je Sistem kriv?“
„Da i ne bilo koji Sistem. Vi ste Sistem, jer sedite ovde i uslužujete i poslužujete silovatelje i kriminalce. Narod je Sistem, jer sve to gleda i ćuti, pa se i sam nekad posluži sličnim medotama ne bi li stekli neku reputaciju. Vaš gazda je Sistem. Uh, on je Sistemov portparol.“
„Ne bismo smeli baš da iznosimo tako snažne optužbe.“
„Ne bismo? Šta, da se odjednom niste zabrinuli za izgovoreno na ovoj vašoj televiziji? Ruku na srce, niste jedini, jer ne može jedna televizija činiti Sistem. Previše vas je da bih vas sve nabrajala, ali moram napomenuti javni servis. Da, onaj javni servis čiji se nekadašnji glavni urednik, pokojni je, baš kao što i za vašeg gazdu kažu da je, takmičio sa tim istim vašim gazdom ko će prvi Mirjani Marković staviti cvet u kosu, pa su se zbog toga i posvađali. Šta je sve na toj televiziji izricano, posebno u ono ratno vreme, nema toga što ih može oprati, pa koliko god se vaš gazda trudio.“
„Pa, dobro, ovo možda možemo shvatiti i kao kompliment“, nervozno se osmehujući će novinarsko lice.
„Ne, nije kompliment, jer se u jedenju govana i proizvodnji istih stalno takmičite i kamo sreće da ste jedini, ali ne želim da se ovo pretvori u kritiku medija, ipak sam ja premijerka i reći će neko da se uplićem u uredničke i novinarske slobode, iako vam se serem na te slobode koje vi imate.“
„Ja vas molim…“, pokušalo je novinarsko lice da malo smiri tenzije ali se premijerka zakačila baš za to: „molim“
„E, baš si me podsetio sa tim: molim. Srpska pravoslavna crkva, da. To leglo lopova, pedofila, ta interesna zajednica. Ta gomila mračnih likova u crnim haljama ne bi mogla naći svoj život i zadovoljenje svojih potreba nigde osim u SPC. Tu imaju sve. Znate li da oni smatraju da sam ja bolesna?“
„Kako bolesna“, zbunjeno će novinarsko lice.
„Pa lepo. Da je biti lezbejka i uopšte pripadnicom LGBTQ zajednice bolest i da se to mora lečiti. I isti onaj narod im veruje. Svoju decu im dovoze tamo. E, e… Da ne zaboravim. Rijaliti, SPC… Ima tu u vašem tom rijalitiju jedna devojka koju je silovao lokalni pop. Ušla je, ne znam kako, ni zašto, ali znam da je baš taj narod insistirao da čuje kroz kakav je pakao prolazila pa je to i ispričala, a narod? Narod se sladio, pa je pratio dalje svaki njen korak, bilo u tom rijalitiju, bilo sve oko nje van rijalitija. A ima i malo dete. Šta je to dete skrivilo da ga provlačite po medijima? Šta je ona skrivila da joj to bude život? To je Sistem. To joj Sistem nudi.“
Novinarsko lice je ostalo sa otvorenim ustima, pripremljenima na novo pitanje, ali i iznenađenimnakon ovoga što je čulo. I samo je pitalo: „I šta ćemo sad?“
„Ne možete me pokolebati tim Konstraktinim pitanjem“, oštro je uzvratila premijerka. „Nisam još završila“, dodala je.
„Znate šta je Sistem? Sistem je kad dozvolite da vam zidove ulica glavnog grada budu išarani fašističkim parolama, te likovima ratnih zločinaca, a onda na one koji bi da ih uklone, Sistem pošalje batinaše, te klince da čuvaju zidove. Jedna stvar mi ne da mira. Osnovna škola ’Vladislav Ribnikar’ se nalazi na 50 metara od, istina, unakaženog crteža Vladimira Putina, te koju stotinu metara od crteža Ratka Mladića i Draže Mihailovića. To je Sistem. Poruke sa zidova da je više nego u redu biti ratni zločinac. To je poruka koja kaže da je u redu usmrtiti decu, posebno ako su ’pogrešne’ veroispovesti. Znate li koliko godina je imala najmlađa žrtva tog Sistema, a čiji ostaci su pronađeni u najvećoj masovnoj grobnici na prostoru bivše Jugoslavije?“
„Na koju masovnu grobnicu mislite“, opet će zbunjeno novinarsko lice.
„Na onu, tu, nadomak Beograda, u Batajnici gde su pronađeni ostavi 744 tela, a najmlađi je imao tek dve godine. To je Sistem. A znate šta je još Sistem?“
„Odustajem“, skrušeno će novinarsko lice.
„Sistem je i odlazak predsednika u Srebrenicu. Sad mi ne pričamo više o genocidu. O, ne. On se za isti taj narod nije ni desio. Pričamo o pokušaju atentata na predsednika. Jednom od mnogih. Znam da sam i sama često pričala o tome, ukazivala da je predsednik u opasnosti.
I jeste. U opasnosti je od istog tog Sistema jer niko nije veći i jači od Sistema. On je Veljko Belivuk, Vuk Bojović, on je Legija i ubistvo Đinđića, on je ubistvo Olivera Ivanovića, on je svaka barikada, na Kosovu, ali i ona u Hrvatskoj, on je četništvo u Crnoj Gori, on je Milorad Dodik, svaka pretnja otcepljenjem… Mogla bih tako do sutra. Sistem je interes u kom su životi samo smetnja“, poslednjim dahom izgovorila je ovo premijerka i sad je ona pala u nesvest.
Novinarsko lice je gledalo, snimatelji su gledali, u režiji su gledali. Čekali su poziv. Nije ga bilo. Tek, začula se neka vika i svež vazduh je zaparao studio. To je bio Narod. Uletio je u studio, a ON je otvorio sva vrata.
Baš poput onih jogurta poletele su kamenice na tlo.
I čitam mediji prenose premijerkinu izjavu: „Kako je moguće da neko na taj način pojednostavljuje stvari i kaže ‘to je rešenje’. Vas u stvari nije briga za rešenje, vas interesuje politička borba“.
Čitam i da je to izjavila na potpuno drugoj televiziji, isto sa nacionalnom frekvencijom, koja se samo drugačije zove, te ima drugog gazdu, slične prošlosti i afiniteta. Pomislim na tren kako sam se zajebao, te kako sam ujedno zajebao i vas, te Narod isto tako. Odmahnem i kažem: „Isti kurac“.
Gasim rijaliti i puštam pesmu Darkwood Duba: „Bacam kamenje na sistem“.
