Biti mlad duhom – šta to znači?

Da li je moguće biti mlad duhom čak i kada smo uveliko odrasli i ozbiljni ljudi? Da li zabava koja nam je dostupna preko savremenih medija može da razgali taj duh? Ili je ipak potrebno nešto više. Ako jeste, šta je to?

(Autor: Adrijana Pejaković)

“Don’t you know that its worth every treasure on earth to be young at heart,for as rich as you are its much better by far to be young at heart…” – Frank Sinatra

(Da li znaš da je vredno svakog blaga na svetu biti mlad u srcu. Ma koliko da si bogat mnogo je bolje biti mlad u srcu…)

Ko su večni omladinci?

Krenimo redom. Šta uopste znači biti mlad duhom? Obično kada pomislimo na nekog ko je mlad duhom,vidimo u mašti osobu koja se često smeje,koja zna da se zabavlja,koja uživa u druženju, možda osobu koja je pomalo neobična, ali koja je vedra i ima dosta životne energije koju širi oko sebe. Istini za volju, nema baš mnogo ljudi mladih duhom, a da su već uveliko odrasli. A svi bismo voleli da budemo iznutra mladi, valjda zato što ljudi mladi duhom deluju tako vitalno. Vitalno znači životno. Što će reći da ljudi mladog duha imaju napretek života u sebi, pa su zato tako i privlačni drugima.Osoba koja zrači unutrašnjom vitalnošću, deluje kao da se dobro i uspešno nosi sa svakodnevnim problemima, kao da zna da se zabavlja i kao da to uspešno prenosi na druge ljude. Izgleda da je životnost zarazna.

Znači da bismo bili mladi duhom potrebno je da znamo da se povremeno dobro zabavimo. Da razmotrimo onda vidove zabave koji prosečnom, savremenom čoveku stoje na raspolaganju.

 

Kako se aktivno zabavljati

U ovom užurbanom vremenu, u kome je važno grabiti svaki momenat da bi se sebi ili porodici obezjedio pristojan život, u kome smo svedoci svakojakih društvenih i političkih previranja i dešavanja, u kome se živi prilično brzo, kakvi nam vidovi zabave stoje na raspolaganju? Kako se obično zabavljamo kada dodjemo kući, posle napornog dana na poslu? Najčešće je to uz TV. Tu nas očekuju različiti vidovi zabave: realiti program, razne serije, emisije o estradi itd. Da li nam ti sadržaji pomažu da ostanemo mladi duhom?

Često, kada uključimo TV, vrsta zabave koju dobijamo na taj način ne iziskuje od nas nikakvo aktivno angažovanje. Mi smo pasivni primaoci sadržaja koji površno zaokupljaju naša čula i um. Od nas se ništa ne očekuje osim da, udobno zavaljeni, površno pratimo program za koji neko posebno udubljivanje i nije potrebno. Programi su i dizajnirani na instant nivou, u skladu sa sa brzim tempom života i potrošačkim mentalitetom, što više informacija, što manje udubljivanja, što manje obrade.Ali, nakon napornog dana na poslu i nema nekog drugog načina da se umoran i opterećen čovek zabavi, osim da se pasivno prepusti bujici bleštavih digitalnih boja male crne kutije. I tako svakog dana.

Često mislimo da smo suviše umorni da se nakon napornog dana na poslu aktivno angažujemo u nečemu u svoje slobodno vreme. To je u redu, ali onda ne treba da se pitamo što bi sa našim vitalnim, mladim duhom. Kaže se spiritus movens, duh koji pokreće. Dakle, da bi se unutrašnji duh oživeo, on mora da se kreće, da bude aktivan. U tome je i paradoks naše savremene zabave, pasivnost umara, iako mi mislimo drugačije. Gledanje TV po dva, tri sata dnevno, teško da može da nas učini odmornim, a jos teže da angažuje naš unutrašnji vitalni impuls. Dok se mi pasiviziramo, naš duh zarđa od neupotrebe. Pa, kad ga ne upošljavamo i razvijamo, to je logična posledica.

Da bi smo se razvijali na način koji bogati naš duh nije potrebno da mnogo toga uradimo, ali je potrebno da ono što uradimo bude valjano. To znači da kada radimo nešto tome bi trebalo da se istinski posvetimo. Zato je From govorio o umeću koncentracije kao jednom od izuzetnih postugnuća naše psihe, posebno u vreme kada smo sa svih strana zatrpani informacijama kojima se sasvim površno bavimo. Posvetiti se istinski nekoj stvari znači dati joj svu svoju pažnju, uživati u njoj, dopustiti da duh bude obuzet onim što radi. Posvetiti ima isti koren kao i reč svet (svetitelj). To znači da je ono čemu se istinski posvetimo za nas sveto, ono čime smo obuzeti i što nas ispunjava.

Ako često zatičemo sebe da se površno bavimo stvarima oko sebe, da se površno zabavljamo, naći ćemo se u situaciji koja se može opisati sa: previše svega je nikad dosta.(Stih iz pesme Love etc.,Pet Shop Boy – To much of anything is never enough). Postajemo slični rupi bez dna, ništa nas ne može ispuniti. To je zato što nas ništa zaista i ne moze ispuniti ako mi u tome ne učestvujemo. Naša delatnost mora za nas postati sveta. Da bismo to postigli,dovoljno je da ono što u tom trenutku radimo bude jedini izvor naše preokupacije. Ovo izgleda lako, ali ako zbilja pokušamo da se koncentrišemo na samo jednu delatnost u toku dana, videćemo da je teže izvodivo nego što se na prvu pogled čini. To je zato što nemamo razvijenu koncentraciju.Radimo obično više stvari istovremeno, čitamo, slušamo muziku, razgovaramo preko telefona, pišemo poruke…I dok je ovaj multitasking vrlo koristan u nekim situacijama, u drugim nam odmaže da se presaberemo i fokusiramo na ono što nam je važno. Zato malo istocnjačke veštine koncentracije i fokusiranja, odnosno uranjanja u suštinu stvari, nije naodmet. Na taj način možemo da zaista upoznamo stvari oko sebe i razvijemo duh.

Za Froma je, inače, koncentracija jedan od preduslova za razvoj zrele ličnosti. Mnogi psiholozi danas savetuju kako da ostanemo u ovom trenutku, kako da budemo prisutni ovde i sada, kako da osetimo ovaj jedinstveni životni momenat koji se u svojo neponovljivosti i punoći neće ponoviti. Zato, razvijati ovu veštinu koncentracije i posvećenosti zlata vredi.

Ako posmatramo decu kada se igraju možemo, bez posebnog napora, da primetimo da su ona vrlo aktivna:slažu kockice, crtaju, pitaju, ispituju ,istražuju. Veoma su angažovana. Isto je i sa našim duhom ili našim unutrašnjim detetom. I ono traži da bude aktivni učesnik, stvaralac. Da bismo ga negovali, potrebno je da ga disciplinovano i kreativno angažujemo.

To može da bude neki naš novootkriveni hobi:čitanje, crtanje, ples, čak i obična šetnja u prirodi može da bude vrlo inspirativna. Ne moramo nešto čak ni da radimo dobro, važno je da pronađemo svoj duh u nečemu što radimo sa radošću i što nas ispunjava. Izgleda da je radovanje u radu, onom koji nas ispunjava. Možemo i da angažovano i sa interesovanjem gledamo i TV, da ne bude da je TV za sve kriv, ali ograničeno i one sadržaje koji nas zaista zanimaju.

Važno je da se predano posvećujemo onome što radimo i da odredimo vreme u toku dana ili nedelje kada ćemo da se aktivno angažujemo u delatnostima koje nas raduju, a koje još nismo možda ni otkrili. Pažljivo postupajmo sa svojim duhom i ne dopuštajmo da ga svakojaki sadržaji okupiraju. Tako se udaljujemo od sebe i svoje unutrašnje vitalnosti. U nama leži vrlo moćan izvor pokretačke energije. Pasivnost je, na duge staze, zamorna, jer se duh smrtno dosadjuje. Dakle, to je prva važna osobina duha, spiritus movens, duh koji pokreće, da bi se duh razvijao mora da se kreće.Što znači aktivnost i angažovanje. Ili se duh ozbiljno smori.

Misliti na nov način i izaći iz svoje pećine

Šta bi bila druga važna osobina unutrašnjeg nosioca životnosti? Kako razmišljaju ljudi koji su vedri, čili i vazda puni životne energije? Svakako ne uobičajeno. Setimo se bajke o hrabrom krojaču i mačku u čizmama.Da nisu razmišljali na nov i drugačiji način, ostali bi samo jedan siromašan krojač i jedan običan mačak, a mi bismo ostali uskraćeni za dve poučne bajke. Ljudi mladi duhom isprobavaju nove stvari. Isprobavaju različite obrasce mišljenja. Obrasci mišljenja su kao cipele. Ako imamo samo jedan par, pohabaće se brzo. Zato je potrebno da nekada iskočimo iz dobro utvrdjenih, konvencionalnih okvira mišljenja u kojima se osjećamo udobno i osvojimo nove teritorije. Platon je rekao da većina ljudi živi kao u snu. Nalaze se i žive u pećini, zagledani u zidove pećine na kojima igraju odbljesci od senki, misleći da je to život, dok se stvarni život odvija napolju i mnogo je uzbudljiviji, ali većina ljudi ni ne zna da on postoji jer se nije usudila da izadje iz pećine. Stvarni život bi ih zaslepio svojim sjajem.

Tako je i sa našim umovima.

Nekada je potrebno da sagledamo stvari iz drugačije perspektive. Možemo da naiđemo na iznenadjujuce dobra, neočekivanja rešenja, tj. da izadjemo iz pećine. Možemo da vežbamo da u raspravi zastupamo stavove sasvim suprotne od naših, to je dobra vežba učenja fleksibilnosti i obogaćenja duha različitim iskustvima, možemo da učimo da vežbamo empatiju, tj. da zamišljamo kako se u nekoj situaciji oseća i postupa neko drugi, da hodamo u tudjim cipelama, možemo da naučimo neku novu veštinu ili prosto da dopustimo da se upoznamo sa različitim gledištima i drugačijim ljudima.

Naravno, i ovo je lakše reći nego učiniti, jer je potrebno da izadjemo iz svoje zone komfora da bismo se usudili da razmišljamo i delujemo na drugačiji način. Ali ljudi mladog, vedrog duha, znaju da je u životu potrebno eksperimentisati da bismo došli do onoga što će zadovoljiti naš duh. Nije uputno uvek pratiti gotove recepte razmišjanja koje smo dobili na putu odrastanja i života. Nije nam potrebno da budemo another brick in the wall (još jedna cigla u zidu, Pink Floyd).

Život je kao Rubikova kocka, potrebno ga je sagledati sa više strana, da bi se došlo do dobrih rešenja. Dakle,druga važna osobina ljudi mladalačkog duha je da na svet gledaju kao na zemlju čuda i imaju radoznalost jedne Alise.

Smehom do večne mladosti

I treća stvar, ne manje važna. Smisao za humor. Vrlo logično ide uz vedre ljude. Kao i uz decu. Teško ćete naići na neko smrtno ozbiljno dete. Tako je i sa našim unutrašnjim detetom.Voli da se smeje. Zašto je humor važan za naš duh? Kako ga on obogaćuje?

U životu smo često veoma ozbiljni. I to je u redu. Ozbiljno shvatamo svoje životne zadatke, što znači da razumemo i uvažavamo njihov značaj. Ali često životu pristupamo suviše ozbiljno i kruto se držimo svojih uloga, kao da se bojimo da ispustimo konce iz ruku. Kao da se bojimo da nećemo ostvariti svoje životne uloge i ciljeve ako ih ne shvatimo smrtno ozbiljno. Medjutim, previše izražena ozbiljnost u životu može da bude pravi upijač pozitivne energije i partibrejker. Suviše ozbiljni ljudi mogu delovati na druge kao nezanimljivi, kruti, autoritativni i izazivati otpor.

Zato je humor važan. Kada smo u stanju da se nasmejemo u nekoj situaciji i sagledamo je iz komičnog ugla, pokazujemo sebi i drugima da možemo da povežemo različite aspekte situacije na nov i kreativan način. Time pokazujemo da možemo da se nosimo sa tom situacijom, da nije toliko strašna. Zato je humor i ohrabrujući. Ako možemo da sebe sagledamo uz primesu humora, pokazujemo da smo sebe prihvatili onakvim kakvi jesmo, da smo svarili sopstvene mane I, s vremena na vreme, možemo da ih sagledamo sa komične strane. Izronili smo iz dečje narcisoidnosti u odraslu skromnost, gde realno sagledavamo sebe i u stanju smo da podnesemo isplivavanje sopstvenih losih strana i još ih sagledamo sa komične strane, čime postaju manje strašne. Vredna je stvar imati smisao za humor.

Posebno jer vrlo često nismo u stanju da određene stvari koje nas suviše bole prikazujemo na ovaj način. Zbog toga je humor i pokazatelj naše sposobnosti unutrašnjeg duhovnog isceljenja. Poznati transakcioni i porodični psihoterapeut Robin Skiner je smatrao da, onda kada su njegovi klijenti izlečeni onda kada su konačno u stanju da se nasmeju problemu zbog kojeg su,u početku smrtno ozbiljni, došli kod njega. Smijeh leči. Verujem da je i prvi mitski iscelitelj, kentaur Hiron, bio duhovit. Što će reći pun duha, koren reči je isti. Možemo i o ozbiljnim stvarima raspravljati na duhovit način, humor nas oslobađa pritiska. Ne moramo ozbiljnost i humor uvek držati u odvojenim fiokama. Bitno je da je smeh dobronameran i od srca.
Čarobni duh je u nama

I da rezimiramo, da bismo ostali mladi duhom i sačuvali svoju unutrašnju vitalnost možemo preduzeti neke jednostavne korake: aktivirati se u nekoj delatnosti koja nas raduje, početi pomalo razmišljati na nov način i sve to začiniti sa dobro odmerenom dozom humora. Zahteva malo više truda i hrabrosti, ali bez muke nema nauke. To znaju i deca. Pa onda pokušajmo da oduševimo svoje unutrasnje dete i ono će nam vratiti, darujući nam unutrašnju mladost i vitalnost.

Tekst je preuzet iz Danas-a