Legitimnost zločina u odbrambenom ratu: Nevina žrtva je ipak samo – nevina žrtva

Od presudnog značaja za takozvani proces pomirenja u regiji nisu presude bilo kog suda, pa ni haškog, već percepcija običnih ljudi.

Šta vredi što su se ratovi na prostoru bivše Jugoslavije okončali još pre 17 godina kad u mnogim glavama i dalje traju. I trajaće sve dok agresori poriču agresiju, a zločinci zločine. Kad se iz aktuelne perspektive pogleda, deluje da će to biti zauvek.

Iako je karakter oružanih sukoba, u smislu koja je strana agresiju započela, a koja se od iste branila, odavno dobro poznat, uz to i potkrepljen neoborivim materijalnim činjenicama, ratovi devedesetih ne prestaju biti instrument manipulacije sluđenim masama u rukama etnooligarhija. Jasno je zbog čega majstorima etničkog inženjeringa definitivan kraj rata nikako ne odgovara. Pa pošto se onaj realni, na terenu, ipak završio, iz petnih žila se trude da bar ovaj mentalni, koji u usijanim tintarama traje li traje, što je moguće više produže.

U cilju boljeg razumevanja teme, među lokalne etnonacionalizme ću uvesti kategorije nacionalizma subjekta i nacionalizma objekta. Nacionalizmom subjekta u ovom kontekstu zovem nacionalizam onih čija je strana u sukobu započela agresivni rat, dok je nacionalizam objekta više reaktivnog tipa, te kao takav pripada individuama čija je strana od agresora (bila) označena kao kolektivni predmet napada. Pod termimom „strane“ podrazumevam etničke zajednice koje su ratom bile predominantno zahvaćene, bilo sopstvenom voljom (napadač) ili protivno njoj (napadnuti).

Predlažem, takođe, da se radi lakšeg shvatanja suštine fokusiramo na rat u BiH, pošto je on, u etničkom pogledu, obuhvatio sve strane koje su inače učestvovale u poslednjim jugoslovenskim ratovima. U tom su ratu Srbija i Hrvatska, uz aktivnu pomoć i saradnju jednog značajnog dela svojih lokalnih sunarodnika, nedvosmisleno počinile oružanu agresiju kako na samu državu Bosnu i Hercegovinu, tako i na njene konkretne građane koje su, najčešće na bazi imena i(li) prezimena, definisali kao pripadnike neprijateljskog etno-kolektiva, bez obzira kako se svako od njih kao pojedinac, verski ili etno-nacionalno, deklarisao (i da li se uopšte deklarisao).

U isto vreme, nezavisno od karaktera rata i njegovih uzroka, ratni zločini nad nedužnim civilima bili su činjeni nad pripadnicima svih etniciteta i veroispovesti od strane takođe pripadnika svih etniciteta i veroispovesti. Nevina žrtva bi u ratu, kao i u miru, trebalo da bude tretirana isključivo kao nevina žrtva, a onaj od čije je ruke stradala, shodno tome, kao zločinac koji bi za svoj (zlo)čin trebalo da odgovara, odnosno snosi pravne konsekvence. Naravno, postoji i ona posebna vrsta zločina, poput genocida ili masovnog etničkog čišćenja, za čije je planiranje i organizaciju odgovorno političko ili vojno rukovodstvo određene zaraćene strane, a ne samo pojedini pripadnici oružanih snaga kao puki izvršioci.

Očito je, međutim, da kod nas ne postoji spremnost da se i pojedinačna žrtva i pojedinačni zločinac posmatraju kao samo žrtva ili samo zločinac, već se redovno na prvo mesto stavlja etničko poreklo svakog od njih. Stvari dodatno komplikuje okolnost da je tokom rata bilo slučajeva zločina u kojima su i (civilne) žrtve i njihovi egzekutori pripadali istom etničkom korpusu (recimo, specijalna – u osnovi teroristička – jedinica „Ševe“, koja je bila osnovana i delovala po nalogu ondašnjeg bošnjačkog političkog rukovodstva (ili jednog njegovog dela), likvidiravala je, pored ostalih, i muslimane, odnosno Bošnjake, ukoliko bi se neki od njih po bilo kom osnovu zamerio bošnjačkim etno-vođama za čiji su račun „Ševe“ obavljale prljave poslove; „Ševe“ su, sudeći po raspoloživim podacima, odgovorne i za pokušaj atentata na generala Armije BiH Sefera Halilovića, iako su formacijski bile predviđene da predstavljaju njen sastavni – premda prilično autonoman – deo).

Ipak, od presudnog značaja za takozvani proces pomirenja u regiji nisu presude bilo kog suda, pa ni haškog, već percepcija običnih ljudi. Upravo se iz tog razloga etnopolitičke i etnocrkvenjačke strukture tako neumorno trude da tim običnim ljudima što više zatruju mozak ne bi li ih konstantno mogli (za)držati u stanju sveopšte nacionalne paranoje, samim tim i pojačane borbene gotovosti, sve sa ciljem da rat nikada istinski ne bude okončan. Ovakva težnja etnomanipulatora krajnje je logična sa aspekta njihovog političkog opstanka: trenutak u kojem bi kritična većina ljudi prestala da naseda na njihovu zloupotrebu ratnih zločina značio bi ujedno početak kraja njihovih, više nego lukrativnih, karijera.

Poslednja rečenica predstavlja idealan šlagvort za rasvetljavanje smisla ranije pomenutih pojmova nacionalizma subjekta i nacionalizma objekta. Pođimo od potonjeg. Ko je, dakle, nacionalista objekta? To je svaki onaj građanin BiH (ili Hrvatske) koji se u ratu našao na strani napadnutih (bilo kao civil ili aktivni branitelj), a koji o ratnim zločinima počinjenim od strane pripadnika odbrambene (dakle, njegove) vojske nad nevinim civilima sa etničkim poreklom nacije agresora razmišlja na sledeći način: zašto bismo Mi trebali poštovati njihove žrtve, i osuditi naše zločince (heroje?), ako Oni nisu spremni priznati agresiju koju su počinili, a bez koje ne bi uopšte ni bilo nevinih žrtava na bilo kojoj strani, jer ne bi ni došlo do rata?

Ima li u ovakvom stavu ičeg netačnog? Nema. Ima li, međutim, nečega nelegitimnog? Zapravo, samo dve, naizgled ne preterano bitne, sitnice, mada je to u suštini jedno: naime, sintagme njihove žrtve i naši zločinci/heroji. Upravo te dve sitnice od nekoga ko je primarno samo objekat agresije stvaraju nekoga ko je ujedno i nacionalista objekta.

Ali najzamršeniji deo tek sledi. Nacionalista objekta može u isto vreme biti i nacionalista subjekta. Kako? Vrlo jednostavno.

Uzmimo na primer bosanskog Srbina (ili Hrvata), svejedno kog pola (starosne dobi i sl.), koji ni na jedan način nije lično učestovao u oružanoj agresiji Srbije (Hrvatske) i lokalnih Srba (Hrvata) na BiH (i Bošnjake/muslimane), niti je ikada došao u neposredan posed saznanja koja dokazuju da je u Bosni na delu bila spoljna agresija a ne klasičan građanski rat, ali zato jeste, sa druge strane, svojim očima svedočio nekom ratnom zločinu koji su pojedini pripadnici (možda i odmetnuti) odrambenih bh. snaga počinili u njegovom mestu stanovanja nad njegovim komšijama, takođe Srbima (Hrvatima), dok zločine nad pripadnicima drugih naroda, počinjenim od strane njegovih sunarodnika pod oružjem, nije imao prilike da lično vidi, pošto su se odigrali u drugim, njemu dalekim selima ili gradovima.

Takvog Srbina (Hrvata), pogotovo ukoliko je ruralnog porekla, plus nižeg obrazovnog (i socijalnog) statusa, nije posebno teško ubediti kako se iza tvrdnje da je Srbija (Hrvatska) počinila agresiju na BiH, pa još genocid i ostale stravične zločine nad muslimanima, zapravo krije kakva „zavera“ protiv njegovog naroda, ili već nešto u tom stilu. Na taj način, iako u etničkom smislu nominalno pripada subjektu agresije, on(a), na određeni način, istovrememo jeste i njen, doduše indirektni, objekat, čime ujedno uz (po difoltu) nacionalistu subjekta postaje i nacionalista objekta*.

Gde je onda rešenje ovako blesave zagonetke?

Na mikro-planu, rešenje je da nacionalista objekta iz redova napadnutih i nacionalista objekta iz redova napadača sednu kao ljudi i jedan drugom otvoreno izlože svaki svoju specifičnu ljudsku priču iz rata, jer će tek tada moći da razumeju koliko su im startne pozicije u suštini bliske, iako prividno deluju veoma udaljene. Tim pre što nijedan od njih nije izvorno zao, to jest zlonameran, već su im se gledišta suzila prvenstveno usled subjektivno-objektivne nedostupnosti šire slike koja bi im pomogla da problem sagledaju u svim njegovim aspektima, bez ograničenja koja su ih sve vreme u tome sputavala.

Kada to isto uradi još hiljade i hiljade drugih takvih nacionalista objekta, onda će i mirnodopski rat biti stvarno završen, a temelj zajedničke – i već samim tim lepše – budućnosti napokon udaren.

*Nacionalista objekta u navedenom kontekstu jeste onaj ko do izbijanja rata možda uopšte i nije bio nacionalista, već je nacionalistički ugao gledanja na stvari usvojio kao posledicu vlastitog, direktnog ili indirektnog, negativnog iskustva nastalog konkretnim događajem koji se odigrao u sklopu tog rata. U tom smislu, nacionalizam objekta predstavlja tipičnu podvrstu reaktivnog nacionalizma .

Milan Marinković – tačno.net