Laslo Vegel: Pismeni i nepismeni
U svojoj knjizi Korist od pesimizma i opasnosti lažne nade, britanski filozof Rodžer Skruton evocira priču o velikom grčkom državniku i vojskovođi Aristidu, koga su svi nazivali Pravednim. On je odigrao odlučujuću ulogu u velikoj pobedi Grka nad nadmoćnim Persijancima, međutim, građani Atine su ga ipak, ostrakizmom, svojevrsnim glasanjem, prognali iz Atine. Objašnjenje je dao jedan obični, nepismeni građanin. Ne poznavajući lično vojskovođu, zamolio ga je da upiše na komadić razbijene keramike Aristidovo ime. To je značilo da glasa za njegovo progonstvo iz grada. Aristid ga je upitao, da li mu je čovek, za čije progonstvo daje svoj glas, ikad, bilo čime naškodio?
Nije mi ničim naškodio, niti ga poznajem, ali mi je već dojadilo da ga svi nazivaju Pravednim. Na to je Aristid urezao svoje ima na parče keramike. U to vreme već je pokrenuta politička hajka protiv njega, pa me ne bi čudilo da je Aristid izabrao dobrovoljno progonstvo. Razumem čak i dotičnog, nepismenog građanina: nerviralo ga je valjda to što neko neprestano govori istinu dok je on, verovatno da bi preživeo, najčešće bio primoran da je prećuti.
Ali, šta se dešava danas, pitam se, gledajući s nevericom kako dojučerašnji buntovnici na sva usta hvale funkcionere koje su nedavno još žestoko kritikovali. Pravedne, istinoljupce, danas u progonstvo ne šalju nepismeni, nego pismeni ljudi. Onaj nesrećni atinski analfabeta je bar imao svoje mišljenje. U današnje vreme, na pitanje: zašto? – u najboljem slučaju dobićemo odgovor da, eto, slušamo šta nam kaže omiljeni partijski lider. To je ona reakcija masa o kojoj je pisao Elijas Kaneti u knjizi Masa i moć. Ima, međutim, i snalažljivijih – oni samo klimnu glavom i beže nazad u svoje kule od slonovače. Ruke su im čiste, mada im je savest muzgava.
Laslo Vegel
