LASLO VEGEL: JEZIK ISPOD TEZGE
Novosadska promenada
Duge večernje šetnje pored Dunava. Malo je evropskih gradova koji mogu da se podiče jednom ovakvom čudesnom promenadom kakvu ima Novi Sad – konstatujem sa zadovoljstvom. Susrećemo neke poznanike, ljubazno se pozdravimo, toliko je i dovoljno; ne kinjimo, ne rastužujemo jedni druge lošim vestima. Na dunavskoj promenadi i ne dolikuje da se bavimo drugima, ovde se posvećujemo samo sebi. Potom, noću, sedim na terasi stana betonske višespratnice i uživajući u mekom vazduhu letnje noći, osluškujem potmulu buku grada. Bulevar se ne utišava ni posle ponoći, njegovi šumovi tek delimično postaju pitomiji, i pri tom razmišljam o tome, zbog čega volim toliko taj gromki Novi Sad, gde se i snu prpuštam u svojevrsnoj kakofoniji. Koliko se samo razlikuje anarhčna noćna buka Novog Sada od jednoličnog brujanja Berlina! Kad se igrom sudbine povremeno nađem u drugom gradu u kojem me domaćini smeštaju u neki tihi stan, često se noću prenem iz sna, uplašen da će mi se desiti nešto neočekivano.
Sport i kultura
Javnost nabijena nacionalnim osećanjima i, povrh toga, ohrabrena i ushićena uspesima na olimpijadi, spočitava vladi da nedovoljno ulaže (novac, dakako), u sport, odnosno u vrhunske sportiste. Mnogi kritikuju predsednika vlade Aleksandra Vučića jer nije baš biranim rečima demantovao ove tvrdnje. Bar da je to najveća greška premijera! Činjenica je da nagrade za postignute rezultate vrhunskih sportista nisu tako obilne kao honorari folk-pevačica, niti kao budžeti zabavnomuzičkih festivala, štaviše, nije ni to sporno, da bi i unutar sfere sporta mogli pravednije, dostojanstvenije da podele raspoloživa sredstva. Ima u tome izvesne nesrazmere, jer fudbaleri, na primer, sigurno ne oskudevaju ni u čemu. Neobično je u svemu samo to, da javnost i ne primećuje u kakvoj bedi tavori kultura. Premda kultura ima daleko većeg udela u stvaranju nacionalnih vrednosti nego bilo koja sportska grana.
Književnost a la meko kuvana jaja
Sve su mi odurnija ona licemerna, pretvorna dela čiji autori računaju na to da će ih kritika prigrliti zato što su pokazali odanost svojoj domovini, naciji i sunarodnicima. Koliko sam mogao da zapazim, nova politika čvrste ruke preferira i nagrađuje ova dela. A oni kojima je zazorno da se baš tako otvoreno stave u službu režima, takvi – kako je to Gombrović primetio – nastoje da omekšaju književnost, kojoj zatim preti opasnost da se pretvori u meko kuvana jaja…
Harlekini
„Inteligencija je izrodila komunizam da bi je on prožderao“ – pisao je Gombrovič. Dodao bih još da je izrodila postkomunizam da bi je on pretvorio u harlekine. Kad je ono prvo u pitanju, to znači herojsku smrt, a ovo drugo besmisleni i komični život.
Ne treba bežati od stvarnosti
Novosadska Galerija Bel Art me poziva na razgovor za okruglim stolom na temu umetnosti u razdoblju globalne nesigurnosti. Zanimljivo pitanje. Nije reč samo o nesigurnosti, već o – čini se – fatalnom, anonimnom riziku, jer ne možemo znati, čime se, zapravo, suočavamo. Budućnost je pobegla od nas, potraga za pravim smerom je bez kompasa veoma otežana, napredak podseća na robota kojim niko ne upravlja. Više ne utičemo na procese koje smo mi pokrenuli, procese s kojima smo se nekad tako ponosili. Promene su tako žestoke i tako se brzo sprovode, da više nismo u stanju ni da ih senzifikujemo. Imam osećaj da bi trebalo prevrednovati poetiku moderniteta, a naročito postmoderne. Čitam Vitolda Gombroviča, u njemu nalazim onu neobuzdanu inovatorsku volju koja se ne može opisati modernom estetikom. U njegovom dnevniku nailazim na jednu neobičnu tvrdnju. Gombrovič piše da su u našem veku bili brojni oni umetnici koji su pisali nečitljiva dela, i da su ova „nečitljiva i nepročitana dela“ nekakvim čudom „obeležila stoleće i postala čuvena“. Često sam bio u prilici da se uverim u istinitost ove tvrdnje. Auru nepročitanih knjiga obezbedila je vera u duh, u umetnost, ona zamisao da negde, neki, ipak znaju mesto vrednosti. Danas kao da je ova vera nestala. Nije slučajan Gombrovičev nepravedan istup protiv pesnika, kad ih naziva „prodavcima magle“. Nemoćni su u odnosu na stvarnost, srdio se Gombrovič. „Ali onaj ko beži od stvarnosti, neće nigde naći oslonac i postaće igračka elemenata“ – pisao je Gombrovič. U interesu povratka izgubljenog poverenja moramo iznova otkriti prljavu stvarnost, pa i ako je ona sve neprepoznatljivija, sve nepreglednija. „Ne bežimo od stvarnosti, jer više nemamo kuda da bežimo“ – pribeležio sam sebi s idejom da bismo prihvativši jedan novi postklasični diskurs, umesto da ostanemo u vakuumuu čiste umetnosti, mogli da se preusmerimo u socijalnu sferu, makar i po cenu nešto okrnjene autonomije.
Jezik ispod tezge
Mađarski pisac iz Bratislave, Lajoš Grendel, lajkovao je članak Lucija Molnar Šatinske o „jeziku ispod tezge“ koji je objavljen u časopisu Uj So (Új Szó, Nova reč). Lucija Molnar Šatinska je u uvodu napisala da u Bratislavi živi oko 15 hiljada Mađara. Etnička struktura stanovništva je skoro ista kao u Novom Sadu. Tu i tamo na trojezičnim natpisima pojavljuje se (i) mađarski, kao i u Novom Sadu. Ali mađarski jezik u javnosti, u svakodnevnom životu grada našao se ispod tezge – kao i u Novom Sadu. Mada bi i tamo, i ovde, morao da se oseća kao kod kuće, jer su i Bratislava, i Novi Sad, nekad bili trojezični gradovi. Na starim novosadskim razgledicama oko toga nije bilo spora, na tri jezika je pisalo šta je na njima predočeno. Multikulturalizma ne treba da se setimo samo kad se hvalimo pred stranim delegacijama.
avgust 2016.
Preveo Arpad Vicko
autonomija.info
