Étienne de La Boétie
Htio bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko nacija podnosi katkad jednog jedinog tiranina koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, a ne da mu protivrječe. To je jamačno velika, a ipak tako obična stvar, pa se valja prije žalostiti nego iznenađivati time što milioni ljudi bijedno služe, pognutih glava pod bestidnim jarmom, ne zato što ih na to primorava neka jača sila, već zato što su izgleda opčinjeni i očarani samim imenom Jednog…
Ali, o dobri Bože! Šta li to može biti? Kako ćemo to imenovati? Kakva li je to nesreća? Kakav je to porok, odnosno kakav je nesrećni porok to što je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i slugansko; ne samo što njime vladaju već ga tiranišu… ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske, ni od varvarske horde (od koje bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čovjeka; ne od nekog Herakla ili Samsona, već od jednog čovječuljka. Hoćemo li to nazvati kukavičlukom?
Hoćemo li ljude koji služe nazvati kukavicama i slabićima? Svaki porok, naravno, ima svoje granice preko kojih ne može preći; dvoje, a možda i desetoro mogu da se boje jednog, ali kada se hiljadu, milion ljudi i hiljade gradova ne brane od jednog, to onda više nije kukavičluk jer kukavičluk dotle ne seže. Kakav li je to onda monstruozan porok koji priroda poriče da ga je stvorila i kojeg jezik odbija da imenuje?
Jadni i bijedni, bezumni narodi, nacije tvrdoglave u svojoj nevolji i slijepe prema sopstvenom dobru! Dopuštate da ispred vas odnose najbolji i najsvjetliji dio vaših prihoda, dopuštate da vam pljačkaju polja, da vam pustoše kuće i da oduzimaju stvari vaših predaka; živite tako da vam ništa više ne pripada; ako vam ostave pola vaših dobara, porodica, jadnih života, čini se da to smatrate velikom srećom; sva ta šteta, ta nesreća, ta ruševnost ne proističe od vaših neprijatelja, već jamačno od vašeg neprijatelja, i to od onog kojeg ste vi učinili onim što jeste, za koga tako junački idete u rat i radi čije sujete ne odbijate da izložite smrti svoje živote. Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dvije ruke, jedno tijelo i ništa drugo što ne bi imao i posljednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaših gradova. Ono što on ima viška – to su sredstva koja mu vi pružate kako bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaše da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka, da niste saučesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica?
Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih.
Iz knjige: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu, 1550.
nomad.ba
