KOGNITIVNI PSIHOLOG: DECA NE VOLE ŠKOLU JER LJUDSKI MOZAK NIJE SATKAN ZA RAZMIŠLJANJE
“Suprotno vladajućem uverenju, ljudski mozak nije satkan za razmišljanje. Dizajniran je da vas poštedi razmišljanja, budući da u njemu nije dovoljno dobar,” kaže kognitivni psiholog Denijel Vilingem u svojoj knjizi “Zašto učenici ne vole školu”.
Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
“Suprotno vladajućem uverenju, ljudski mozak nije satkan za razmišljanje. Dizajniran je da vas poštedi razmišljanja, budući da u njemu nije dovoljno dobar,” kaže kognitivni psiholog Denijel Vilingem u svojoj knjizi “Zašto učenici ne vole školu”, u kojoj u službu obrazovanja stavlja brojna otkrića kognitivne nauke o tome kako razmišljamo, pamtimo i učimo.
Kako to misli, ljudski mozak nije za razmišljanje, zapitaće se mnogi?! Razmišljanje je sporo i nepouzdano, i troši puno dragocene energije (mozak je najveći potrošač kalorija u ljudskom organizmu). Najveći deo kapaciteta mozga zapravo trošimo na vid i kretanje, jer su nam oni daleko važniji za opstanak. “Ipak, ljudi uživaju u mentalnom naporu ukoliko je uspešan. Volimo da rešavamo probleme, ali ne i da radimo na onim nerešivim. Kad su školski zadaci uvek pomalo preteški za učenika, ne treba da nas čudi ako ne voli školu,” objašnjava on.
Da. ljudi jesu prirodno radoznali, ali nastoje da izbegnu razmišljanje kad god je to moguće, i umesto njega, oslanjaju se na memoriju i uhodane obrasce ponašanja. I sami znate koliko puta vam se desilo da recimo, u vožnji, po automatizmu skrenete ka svojoj kući iako ste zapravo hteli prvo da svratite u prodavnicu, ili da potpuno nesvesno uradite nešto drugo samo zato što ste navikli da tako stalno radite, pa ste “isključili” mozak.
Da bi se mozak “uključio” potrebno je da se stvore pravi uslovi. I škola bi morala da ovu našu osobinu uvek uzima u obzir ako želi da podstakne decu da promućkaju glavom: “Naša radoznalost se budi onda kada uočimo problem kome smo dorasli,” kaže Vilingem. Naime, kada procenimo da ćemo moći da rešimo zadatak mi anticipiramo onaj prijatan osećaj koji sledi nakon uspešno obavljenog zadatka i javlja se motivacija. Ali ako procenimo da zadatak od nas zahteva premalo ili previše mentalnog rada, odustaćemo. U prvom slučaju, kad je zadatak prelak, nema nagrade u vidu osećaja zadovljstva nakon rešenog problema. U drugom slučaju, nagrada je neizvesna a put trnovit. Tu stupa na snagu ona težnja mozga da nas poštedi razmišljanja sa početka priče. Čim je frustracija prevelika, nema zadovoljstva, pa ni motivacije.
Šta je onda ono o čemu nastavnici (i roditelji) treba da rade, da bi podstakli decu da razmišljaju i učenje učine uspešnim? Vilingem u svojoj knjizi navodi, između ostalih, sledeće savete:
- Učenje treba da sadrži probleme za rešavanje, umesto da bude samo gomila informacija koje treba usvojiti.
- Moraju se poštovati kognitivna ograničenja učenika – njihovo prethodno znanje, i količina koraka koje su u stanju da drže odjednom u radnoj memoriji.
- Razmišljajte o gradivu kao o nizu odgovora i onda formulišite pitanja, i to na način koji će aktivirati decu i učiniti da žele da otkriju odgovor.
- Ljudskom mozgu je teško da pamti apstraktne koncepte, i zato je važno davati mnogo primera i podsticati decu da razmišljaju dubinski o pojmovima koje uče.
- Zadaci treba da budu prilagođeni stepenu napretka svakog deteta
- Kada koncentracija popusti, ubacuje se nešto sveže – drugačija aktivnost, nova tema.
- Nove ideje bolje razumemo kada možemo da ih povežemo sa nečim što već znamo.
- Potrebno je uvežbavati kako bi se utvrdilo znanje, nrp. rešavati matematičke ili gramatičke zadatke iz neke oblasti dok to ne počne da “klizi”. Tek kad neka radnja postane automatska, pravi se prostor za razmišljanje o nečemu sledećem i usvajanje novog znanja. Bez toga je praktično nemoguće postati dobar u nekoj oblasti.
- Deca se zaista razlikuju po inteligenciji, ali uporan i naporan rad mogu da to da nadomeste. Onaj ko je u stanju da bolje podnosi frustraciju i ima bolji mentalni stav (ako se budem trudio, rezultat će doći) može postići bolje rezultate od nekoga ko ima visok IQ ali loš pristup učenju.
- Hvalite trud i vredan rad, ali nemojte postavljati standarde prenisko. Pokažite deci da imate poverenja u njihove sposobnosti.
- Deca su više slična nego različita, po tome na koji način uče. Iako postoje teorije o tome da neki od nas uče bolje preko slike, ili preko zvuka, naučna istraživanja to ne dokazuju. Zapravo, od načina na koji deca uče mnogo je važniji način na koji nastavnik prenosi znanje.
Šta je još važno za uspešno razmišljanje i učenje?
- Vilingelmova sjajna rečenica neka vam bude vodič: “Pamćenje je talog misli” Evo još jedne koja je pojašnjava: Pamćenje nije rezultat onoga što želite ili pokušavate da zapamtite, već rezultat onoga o čemu mislite.” Ukratko – ono o čemu deca misle, to i pamte. Šta pod tim podrazumeva? Na primer, ako nastavnik đacima želi da objasni neki hemijski proces izvođenjem eksperimenta, deca će vreme provesti misleći o epruvetama i o tome da žuti i zeleni prašak svojim spajanjem proizvode dim. To će otprilike i upamtiti – kako su petljali oko aparature i da se desio neki hemijski proces. Šta se zaista odvijalo između hemijskih elemenata neće naučiti pukim izvođenjem eksperimenta. Ako nastavnik želi da oni zaista nauče kako se desila hemijska reakcija, đaci moraju da provedu vreme misleći o hemijskim pojmovima i njihovom značenju, i u svojoj glavi razviju mentalni model atoma i molekula i onoga što se u njima dešava. Tipičan primer pogrešno usmerenog mišljenja je i pravljenje prezentacija na zadatu temu, o, recimo, amazonskoj kišnoj šumi, gde učenik provodi sate baveći se radom u Power Point-u, misleći o fontovima, slikama, dizajnu, ili štampi, a ne o kišnim šumama, temi zbog koje sve to radi. Učenik zapravo to vreme provodi stičući znanja o Power Point-u, umesto o temi. Zato, uvek se prvo zapitajte: o čemu će učenik misliti dok radi određeni zadatak?
- Kritičkog mišljenja na neku temu ne može biti ako nemate ozbiljnu bazu podataka u glavi. Kritičko mišljenje nije skup procedura koje možete da primenjujete i usavršavate nezavisno od količine znanja. Ako učenici ne znaju činjenice, nemaju na osnovu čega kritički da misle. Da biste rešili neki problem, morate dobro da znate o čemu pričate. Odavno je utvrđeno da vrsni stručnjaci u jednoj oblasti jedva da su bolji kritički mislioci nego laici u stvarima izvan svog stručnog domena, zato što ne poseduju činjenično znanje iz tih drugih oblasti, na osnovu koga bi mogli da donose sudove na ekspertski način. Možete biti fizičar nobelovac, a da neko dete od 10 godina ima vrednije kritičko mišljenje o fudbalu nego vi – zato što recimo zna više timova, igrača, rezultata, bolje poznaje fudbalska pravila i poteze, i na osnovu svih tih činjenica koje se nalaze u njegovoj trajnoj memoriji, tačnije će predvideti ishod utakmice ili proceniti kvalitet nekog igrača nego vi, genijalni fizičar.
- Mnogo, mnogo je važno da deca čitaju. Knjige izlažu decu većoj količini činjenica i bogatijem rečniku nego ijedna druga aktivnost. Međutim, nije baš da nije važno šta čitaju. Naravno, ako dete ima otpor prema knjizi dobro je da čita bilo šta, samo da čita. Međutim, čim je prvobitni otpor prevaziđen, potrebno je podsticati dete da čita knjige koje su na zahtevnijem nivou. Dete neće mnogo dobiti iz knjiga koje su za niži čitalački nivo. Kao ni iz knjiga koje su preterano zahtevne, i od kojih će zbog toga odustati. Zato vi ne odustajte od toga im redovno nudite razne knjige na čitanje, kao i da im čitate ili čitate zajedno sa njima, iako su odavno naučili sami da čitaju.
“Obrazovanje je prenošenje nakupljenog znanja generacija ljudi na decu, i iskreno verujemo u njegovu važnost, jer znamo da ono u sebi nosi obećanje boljeg života za svako dete, i za sve nas zajedno. Bilo bi zaista šteta da ne koristimo znanja do kojih je nauka došla, o tome koje su najbolje metode za obrazovanje dece. To je i svrha knjige “Zašto učenici ne vole školu?” Obrazovanje nas čini pametnijim, a naše poznavanje toga kako um funkcioniše, čini obrazovanje boljim.” reči su kojima Vilingem završava svoju knjigu.
Vilingema možete pratiti i na TikToku, gde sa pedagozima i studentima deli taktike i strategije dobrog učenja i dobrog podučavanja. https://www.tiktok.com/@daniel_willingham
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti, urednica portala za roditelje Detinjarije i autorka knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece i kouč za roditelje.
Izvor: Detinjarije.com
