Očaj. I kao i uvek posle očaja dolaze večite reči Davida Avidana: „Ono što opravdava više od svega usamljenost, veliki očaj… to je jednostavna, razarajuća činjenica da se nema kud, nema izlaza“. Izrael u stvari ima kuda da ode, ali nema sa kim, nema nikog ko bi ga tamo poveo. Jednostavna činjenica je da nemamo s kim da tamo odemo. Niko nije izazvao Benjamina Netanijahua. Nijedan čovek, nijedna ideja, nijedan vođa, nijedan program. I to je ono što najviše izaziva ovaj veliki očaj.
Protest je opravdan, tu nema sumnje. Njegov pokretač, motivacija i razlozi, sve je opravdano. Netanijahu mora da ode. Njegov čas je kucnuo. Pokretači protesta su dobri ljudi, sa dobrim namerama.1 Ali koga oni predlažu? I koji su njihovi predlozi, osim puke ostavke premijera? Ko će to tačno da stane ispred Netanijahua? Ko bi trebalo da ga zameni? Zatvorite oči i pokušajte da zamislite osobu koju biste želeli da vidite u kancelariji predsednika vlade. Postoji li? Tajna Netanijahuove trenutne snage leži upravo u tome: nema izazivača koji bi mu bio ravan. On jeste delom kriv za to, međutim ne samo on. I to govori nešto, ali ne samo o njemu.
Protest čiji je cilj da se skloni premijer je legitiman, a sada i neophodan.2 Ali kada postavljamo barikade bez idejne i personalne alternative, čak i bez lidera protesta – takav protest nema snagu da pokrene ljude. Protest bez lica i plana je manjkav protest. On naravno osnažuje prijatan osećaj građanske povezanosti okupljenih novinara i penzionisanih vojnih pilota, koji više ne bombarduju nevine građane u Gazi i Libanu, ali pravog sadržaja tu nema. Takav je ovaj protest i stoga će zamreti, kao i oni prethodni.
Nema tu ničega na čemu bi se održalo njegovo dalje postojanje. Raspalite po Netanijahuu, on to zaslužuje, napadnite ga svima snagama, ali koga predlažete umesto njega? Od stvaranja države nije bilo ovakve praznine, toliko ništavila. I David Ben Gurion je imao zamenu, i u samoj partiji i van nje, a isto važi i za ostale predsednike vlada koji su usledili: Jicaka Rabina, Šimona Peresa, Ehuda Baraka, Ariela Šarona. Svi oni su imali svoju alternativu. Sledeća generacija, sledeća stvar je uvek čekala Izrael. Posle Ben Guriona došli su Moše Dajan, Jigal Alon, Peres i Rabin, a posle njih „osmorka“.3 Čak i u vladajućoj stranci Likud su čekali sledećeg posle Menahema Begina, a koga sada čekaju? Nema takvog. Beni Ganc je slomljen, Amir Perec je izgubio integritet, Jair Lapida nikada nismo ozbiljno razmatrali. Gideon Saar može samo da učini da zažalimo za Netanijahuom. Dakle, ko?
Probajte ovu vežbu sa onima koji se stalno žale na situaciju, koji preziru Netanijahua, kojih ima kao zrna peska na plaži, i pitajte ih: Koga vi predlažete? Tišina. Muk. Odmahivanje glavom. Pročišćavanje grla. Nelagoda. I na kraju: „Svako će biti bolji od njega“. Nisam siguran da je to dobar odgovor.
Prošli načelnik generalštaba Gadi Eisenkot se zagreva za sledeću, premijersku funkciju, na kojoj će razočarati baš kao i njegovi prethodnici Beni Ganc i Gabi Aškenazi. Sadašnji načelnik generalštaba Aviv Kočavi će biti naša sledeća nada koja će razočarati. Ali tako je to kada nam jedina nada dolazi iz vojne baze – pa makar to bila neka vrsta demokratije – tu ipak ne leži šansa za promenu. Ljudi iz vojske, osim možda vrlo, vrlo retkih izuzetaka, ne poznaju civilni život, a ni demokratija im nije baš bliska. Oni funkcionišu prema već oprobanom konceptu – bezbednost i samo bezbednost, to je njihov konačni domet.
Osim njih ne postoji niko ka kome vredi usmeriti ovu nadu u promenu. Amos Oz je jednom uporedio Netanijahua sa bučnim kompresorom ispod prozora. Svako ko zameni Netanijahua može da utiša kompresor, ali to nije dovoljno da se izađe na proteste. Čak i ako se radi o licu bez krivičnih optužnica, ni to nije dovoljno. Kada se pojavi prava alternativa završiće se priča sa Netanijahuom. Sumnjam da će se to desiti pre toga.
Haaretz, 02.07.2020.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net
Foto: Peščanik
